[h=2]UREDBE NE DONOSE STEČENA PRAVA POLJOPRIVREDNICIMA[/h]
Novi Sad, 13. februar 2012.
Ministarstvo poljoprivrede, trgovine, šumarstva i vodoprivrede nije uspelo da do kraja januara sačini više uredbi o trošenju agrarnog budžeta za ovu godinu. Službe u ovom delu državne administracije počele su da tragaju za novim modelom u stimulisanju biljne proizvodnje, pominjući i premije za prinose. Ovo bi značilo da se napušta plaćanje kupovine mineralnog đubriva, dizela i semena. Na ovo saznanje su odmah reagovala neka udruženja ratara, sa zahtevom da se takozvani regresi po hektaru (14.000 dinara) isplate i ove godine. Iako je Ministarstvo poljoprivrede obavilo na desetine razgovora sa raznim udruženjima, jedinstvenog stava gotovo i da nema.Međutim, nijedno udruženje nije iznelo u Ministarstvu saznanja koja imaju o negativnostima oko isplate po hektaru, niti su obrazložili kako se to danas radi u Evropi. A tamo se daje novac bez računa, ali za utvrđeni obim oranica i odabranu vrstu proizvodnje i to funkcioniše godinama.Kod nas, izgleda, udruženja poljoprivrednika, jednostavno, nisu dorasla priči koju potežu, niti se oslobađaju uskih interesa. Zbog galame koju su dizali i pretnji koje su iznosili, neki su u dosadašnjoj praksi protesta ućutkivani specijalnim „poklonima” iz državne administracije, ali su pojedini učesnici i kažnjavani za traktorske zapreke i teško će ih neko privoliti na novi sličan potez. Sadašnje ekonomske i političke prilike nisu više pogodne za takve poteze.Ako udruženja žele da budu partneri državnoj administraciji u donošenju agrarnih mera, onda bi valjalo da shvate da uredbe iz prethodne godine ne donose stečena prava za trošenje agrarnog budžeta u novoj godini. To pravo se jedino prenosi i ostvaruje Zakonom o podsticajima, od koga su vođe protesta prošlog leta odustale, a time celu raspodelu novca ostavili da se rešava od slučaja do slučaja - uredbama. Za ovakav potez postoje dva razloga: jedan, da žele da mešetare svake godine oko uredbi i drugi, da ne znaju i nemaju viziju, niti nivo znanja potreban za promene u agrarnoj politici.Koliko su, zapravo, u mnogim udruženjima kratkovidi, pokazalo je njihovo učešće u donošenju Zakona o poljoprivredi i ruralnom razvoju, gde su dozvolili da se ne upišu vrste poljoprivredne proizvodnje po karakteristikama i po tome smo izuzetak u regionu.Neko će reći „pa oni su samo poljoprivrednici i ne moraju to da znaju”. To je tačno i oni to kažu kada nemaju drugih argumenata u dijalogu o sistemskim pitanjima. Međutim, sve to liči da su tu gde sede samo zbog sebe i svojih političkih stranaka, a od toga poljoprivreda neće još dugo imati koristi, jer se kod nas i brazde dele na političku boju.Među udruženjima, ipak, ima i takvih koji su imali i imaju planove. Najbolji primer je Centralna asocijacija proizvođača mleka iz Vojvodine i aktivnost farmera u njoj. Oni su obezbedili regres za umatičena grla 25.000 dinara, dogovorili premiju od pet dinara... Tako će za bolju muzaru država izdvajati oko 500 evra. Istina, država od toga može i da odustane, jer je na to ne obavezuje zakon o podsticajima, koga nemamo, a koji bi uneo punu sigurnost i red u trošenju novca i on bi bio i prva obaveza ministra poljoprivrede.Raspodelu agrarnog budžeta za ovu godinu Ministarstvo poljoprivrede dovodi u vezu, što je sasvim normalno, sa predstojećim izborima. Ako je u toj proceni polazna tačka da što više gazdinstava dobije novac, onda od onih „14.000 dinara po hektaru” nema ništa ili ne za veći posed od 30.000 hektara.Ministru Dušanu Petroviću, koji nosi teret i stranačku odgovornosti, nije lako. Danas je najviše nezadovoljnih upravo malih proizvođača, koji nisu značajni dobavljači za tržište. Na drugoj strani, on kao ministar mora uvažiti proizvodnju koju, uglavnom prerađivači, ratari i voćari iz Vojvodine plasiraju u izvoz, gde bez državnog podsticaja nema konkurentnosti. Nažalost, razlika po regionima koji izvoze je drastična i da nije malina centralni deo Srbije imao bi simboličan izvoz, iako se deo izvoza iz Vojvodine knjiži firmama u Beogradu.Nije realno od novih uredbi o raspodeli agrarnog budžeta očekivati čudo, niti one treba da budu razlog za proteste ako se baš svima i ne dopadnu.Ove godine, čuje se, poljoprivrednici bi bili zadovoljni ako bi iz Državnih robnih rezervi imali šansu da kupe dizel po 65-70 dinara po litri i to za 100 hektara po gazdinstvu, što bi značajno umanjilo troškove proizvodnje. Pomenuti dizel postoji na lageru Robnih rezervi.Uz sezonsku raspodelu goriva ne bi se ugrozilo tržište ovim derivatom i to bi bio dobar potez Ministarstva.Ako bi se sa postojećeg lagera kukuruza Državnih rezervi u razmenu za utovljene svinje i junad stavilo u promet 20.000-25.000 tona zrna, bila bi to ponuda koju stočari sigurno ne bi odbili. Kada bi i nova količina azotnih đubriva bila bar 30.000 tona po realnoj ceni – uz druge ponude iz Državnih robnih rezervi, bio bi to solidan paket u kome su jednako nezadovoljni i oni što daju i oni što primaju.Da smo agrarno uređena država, onda bi autor ovih redova samo konstatovao – zakon o podsticajima se sprovodi ili ne. To bi lakše prepoznali i svi poljoprivrednici, ali to kao oslonac nisu prepoznali vođe poljoprivrednih udruženja – piše u uvodniku novog broja lista „Moje Gazdinstvo”.
koja je ovo drzava jednu pisljivu uredbu ne mogu da donesu dva meseca ili ne znaju
