neka država odredi minimalne zagarantovane cene a onda otkupljivači neka se utrkuju ko će da plati više i da otkupi više robe
To bi bilo super samo.... i tu ima ono ali što devojci sreću kvari...
Šta bi se desilo u slučaju da država odredi tu minimalnu cenu, a kupci kažu, to je za nas previše i nećemo da kupujemo?
Neko pomenu da bi u tom slučaju država trebala sve da kupi, pa da ona prodaje..
Super ali....
Koje to proizvode država treba da kupuje, trebali joj ili ne trebali?
Samo pšenicu?
Zašto ne i kukuruz?
A soju, a krompir, a grašak, a šljive, a maline, a pantalone, a šrafove, a najlon kese, a šporete, a frižidere...?
Kako država da odredi koje građane da stavi ispred drugih?
Da ih bira poprofesijama?
Ne bi valajlo, drugi bi se pobunili s pravom.
I često pominjana teza o zabrani izvoza.
Ima država na to pravoi sve dok neku proizvodnju subvencioniše, a poljoprivredu subvencioniše.
Državi je neophodno da ima određenu količinu poljoprivrednih proizvoda. Da bi to ostvarila ona daje pare svih građana (budžet) ljudima koji se bave tom proizvodnjom.
Kada se pojavi opasnost da ostane bez tih proizvoda, ona sprečava izvoz da bi sebe obezbedila, jer je to platila.
Ako bi davala i subvencije i dozvolila da ostane bez tih proizvoda to bi bilo bacanje državnih para.
Seljacima bi to bilo lepo jer bi tako dobili i jare i pare, ali to dvoje zajedno nikada ne ide.
Onaj ko se zalaže, a ja sam jedan od tih, za ukidanje svih mogućih subvencija ima i prava i osnova da traži i apsolutno liberalan režim izvoza.
Na svetski pijac pa kom opanci kom obojci.
Koliko je ovih koji bi da protestuju spremno na to?