MORNAR... samo za tvoje oči:
Đorđević Borko i Džimi Karter u njegovoj kući u Dzordziji.
U Srbiju sam potom krajem 1991. godine doveo kompaniju “Motorola” da uvede mobilnu telefoniju. Bilo je to pre nego što će to da uradi Bogoljub Karić u Beogradu. Miloševići su odbili “Motorolu”, mobilnu telefoniju, početkom devedesetih. Kompanija “Soni” je, na primer, na vrhuncu svoje moći, htela da kupi fabriku EI Niš:
– Ne može! Ne nudite dovoljno para!
Ovako je glasio odgovor Miloševićeve Jugoslavije, jer se on bojao da će ulaskom stranih kompanija izgubiti vlast nad radničkom klasom, odnosno svojim glasačima. Lokalni partijski rukovodioci u Nišu su strahovali da će “Soni” da im uzme vlast i moć.
Slobodan Milošević je odbio poslovanje s pet najvećih američkih kompanija. Među njima su bili “Vestinghaus”, “Hanivel” i “Dženeral elektrik”. Ponašao se kao mafijaš reketaš, jer je tražio da američke kompanije njemu plaćaju u kešu za to što će raditi u SRJ i Srbiji.
I pored tih odbijanja Amerikanci su bili uporni i nastavljali dalje sa predlozima za tranziciju Srbije i Crne Gore. Stvorio sam mogućnost da se u srpski biznis uključi američka milionerka Rouz Mihata, žena bliska engleskom kraljevskom dvoru i veoma uticajna u poslovnim i političkim krugovima Amerike. Bio sam i saradnik trusta KPMG i njegovog predstavnika Peta Marvika za Srbiju.
Jovan Zebić, Buca Prohaska, dr Borko Đorđević i Šmit Kijari, predsednik Bečke kreditne banke.
Za Amerikance Srbija je početkom devedesetih bila najvažniji poslovni partner na Balkanu. Naime, prema analizi KPMG, slobodno ekonomsko tržište u Jugoslaviji, kojom je dominirala privreda Srbije, je bilo vrlo slabo razvijeno. U Srbiji su dominirala dva vlasništva, državno i društveno, dok je privatna svojina bila prisutna u manjem obimu. Od 1988. godine zahvaljujući premijeru Anti Markoviću doneseni su zakoni koji su omogućavali razvoj ekonomskog tržišta i proces privatizacije u SFRJ. Zato se KPMG opredelio da direktno učestvuje u ime Vlade SAD u reformi privrede i državnih preduzeća prvo u Srbiji.
Amerikanci su hteli da izvedu svojinsku tranziciju Jugoslavije, a ujedno da naprave odličan posao u Srbiji. Hteli su po punim cenama da plate i da privatizuju zdrave srpske državne firme i manja preduzeća. Glavni investitor privatizacije u Srbiji trebalo je da bude multinacionalna kompanija KPMG. To je američki trust koji drže masoni i Jevreji i preko kog vladaju Amerikom.
SARADNJA VLADE I KPMG
Na svu sreću, moji su nekadašnji partijski drugovi i članovi vladajuće Socijalističke partije Srbije poslušali i prihvatili saradnju sa američkim trustom KPMG oko reforme i privatizacije srpske privrede.
Posedujem pismo korporacije KPMG, koja je krajem 1991. godine ponudila Vladi Srbije ulaganja od 40 milijardi u najveća i potom 30 milijardi dolara u privatizaciju srednjih srpskih preduzeća. O toj investiciji Amerike u Srbiju od 70 milijardi dolara bili su direktno obavešteni partijski i državni funkcioneri Vlada Štambuk, Radoman Božović i Nebojša Maljković.
Moj drug Mihajlo Miško Jeremić, direktor “Jugopetrola” i otac Vuka Jeremića, otkrio mi je da se Jugoslavija nalazi pred velikim iskušenjem. Trebalo je da se počne sa reformom državnog sistema i da se komunizam transformiše u kapitalizam na što bezbolniji način. Zajedno smo ponovo razmatrali ponudu kompanija “Teksako” i “Šel” da privatizuju državno preduzeće “Jugopetrol”. Stigla je ponuda i za privatizaciju “Energopetrola”, EI “Niš” i mnogih drugih velikih srpskih firmi.
Centralna direkcija KPMG je bila najmoćnija institucija u Vašingtonu posle Bele kuće. Ona je davala glavne procene i garancije za sve velike poslove u svetu. Trust KPMG je odlučivao u kom su poslu pare i profit sigurni, a u kom nisu. Kompanija KPMG je, na primer, izvršila procenu Fabrike duvana Niš kao jedne od najboljih na Balkanu i preporučila da se obavezno otkupi i privatizuje.
Zašto? Zato što je niška fabrika imala ogromne rezerve kvalitetnog vranjskog i makedonskog duvana i mogla je da proizvodi “marlboro lajt” sa žigom Amerike. Profit bi se pravio na jeftinoj radnoj snazi, niskoj proizvodnoj ceni u Nišu i velikoj prodajnoj ceni u SAD i svetu. Bio je to posao koji bi Srbiju izvukao iz blata.
Tokom 1992. godine dr Daniel Šein iz Beča posredovao je u otvaranju direktne poslovne saradnje između Pata Marvika, predstavnika koncerna KPMG iz SAD i ljudi iz Vlade Srbije na reformi srpske privrede i njene privatizacije. Vlada Srbije je prihvatila ovu inicijativu i razgovore sa predstavnicima KPMG, jedne od najvećih svetskih korporacija, koja je bila oličenje ekonomske i političke moći SAD.
Posedujem dokumentaciju o saradnji KPMG i Vlade Srbije na reformi i privatizaciji srpske privrede i društva u kojoj se jasno vidi kakav je plan tranzicije Amerika ponudila Srbiji.