Žarko Galetin: Godina visokih cena
Postavio
www.topsrbija.com Thursday, 12 May 2011
Nažalost, 2011 godina je, što se tiče organizovanja proizvodnje i kvaliteta poljskih radova, počela lošije nego prošle godine i mislim da ipak krivca treba tražiti u državi. Razlog za to nalazim u činjenici da agrarni budžet još nije počeo da se realizuje i da ni jedan ozbiljniji projekat ili akcija Ministarstva poljoprivrede u pogledu podsticaja proizvodnje i poljoprivrede nije realizovana u toku 2011 godine i nekako izražavam skepsu u pogledu kvaliteta obrade, kvaliteta setve, kvaliteta prihrane pšenice.
Dakle, država ničim nije uspela da podstakne proizvodnju upravo iz razloga što je rekonstrukcija vlade došla u najgori mogući čas. Bojim se da je ova poljoprivredna i ekonomska godina u velikoj meri izgubljena i propuštena.
Imamo sreće što su vremenski uslovi relativno dobri i što usevi izgledaju sasvim solidno, čak i u odnosu na tu lošu primenu agrotehnike. Ono što mi u Produktnoj berzi možemo da vidimo, da uočimo, jeste pojava sve većeg ugovaranja proizvodnje i realizacija prodaje proizvoda od strane individualnih poljoprivrednih gazdinstava preko sistema paritetne razmene svoje proizvodnje za repro materijal. To u principu nije dobro iz prostog razloga što je u takvim aranžmanima poljoprivredni proizvođač ne može da valorizuje svoju proizvodnju na odgovarajući način. U takvim situacijama onaj ko nudi te aranžmane zaračunava i cenu svog kapitala i maržu itd. i uvek u tim paritetnim razmenama naš poljoprivredni proizvođač ne prođe dobro. Možda u početku to izgleda primamljivo, pošto naš poljoprivredni proizvođač nema likvidna finansijska sredstva da isfinansira svoju proizvodnju i to je, ustvari, najveći problem naše poljoprivrede, naših poljoprivrednih proizvođača, pogotovo u individualnom sektoru.
Relativno slaba dostupnost kreditnim linijama s jedne strane, a s druge vrlo iscrpljen finansijski potencijal naših poljoprivrednih proizvođača su razlozi zbog kojih bi Ministarstvo poljoprivrede moralo da prejudicira situaciju do koje smo sada došli, a to je agrarni budžet za 2011. godinu, koji će praktično početi da se realizuje tek polovinom godine. Dakle, propušteni su najvažniji poslovi u prolećnoj prihrani useva, u prolećnoj setvi. Naš poljoprivredni proizvođač je toliko finansijski iscrpljen da je jednostavno prinuđen da svoju robu ne iznosi na tržište, niti onu koju poseduje u ovom momentu, niti koju tek zasniva, nego ju je razmenio u nekim paritetnim razmenskim aranžmanima u kojima on ostaje „kratkih rukava“. Time on gubi tržišni kapacitet i ne može da valorizuje svoju prizvodnju na tržište i da se tržišno ponaša, da postigne cenu kakvu je želeo. Imamo loša iskustva od prošle godine sa pšenicom, dok je, opet, situacija kod kukuruza bila drugačija. Kukuruz je mnogo zahvalniji kao tržišna kultura i prozvođači kukuruza nemaju problema te vrste.
U svakom slučaju na Produktnoj berzi je primetan pad obima trgovanja i ako berzu uzmemo kao jedan reprezent dešavanja na sveukupnom tržištu, onda možemo da konstatujemo da naši poljoprivredni proizvođači sve manje svoju robu iznose na tržište i da su sve više prinuđeni da je razmenju u tim nekim paritetnim razmenama, što uvek ide na njihovu štetu. Tržište je velikom delom ugušeno malim finansijskim i tržišnim kapacitetom naših poljoprivrednih proizvođača, a ako uzmemo u obzir činjenicu da kod žitarica 80% proizvodnje dolazi upravo iz individualnog sektora, onda vidimo da je jedan ogroman proizvodni i tržišni korpus ugušen. Već prva sledeća karika u tom repro lancu „od njive do trpeze“ je ukrupnjena, finansijski vrlo sposobna i ojačana grupacija. To je jedna konstrukciona greška u kreiranju opšteg tržišnog ambijenta koja je generisana još u nekim prošlim vremenima početkom privatizacije, kada se dozvolilo da prvi u tom repro lancu mogu da utiču u nekoj značajnijoj meri na tom prvom sledećem stepeniku, a to su ti otkupljivači, prerađivački stepen,( niti su uključeni u te veliki participatorske prerađivačkih kapaciteta ). U takvom tržišnom nastupu, kada su suočeni sa jednom monopolskom strukturom na strani tražnje, kada svoju robu prodaju, oni tada ne mogu da izvuku neku korist sa tržišta.
Mislim da je tu velika uloga i zadatak Produktne berze u Novom Sadu da afirmiše sistem trgovanja na berzi, da širom otvori vrata svim potencijalnim vlasnicima robe i potencijalnim tržišnim učesnicima da ponude svoju robu na najširi mogući tržišni prostor. Produktna berza je ustanovila jedan nepristrasan sistem trgovanja, sistem koji ne poznaje monopole, sistem koji ne favorizuje ni jednog tržišnog učesnika na berzanskoj trgovini i na taj način afirmiše jedno ravnopravno, najšire moguće tržište gde se poverenje ne bazira na personalnom već na institucionalnom poverenju. Onog momenta kada proizvođač iznese svoju robu na berzu postaje siguran u pouzdanost sistema trgovanja koja neće zavisiti od ličnosti i od nekih pijačarskih cenjkanja. Kada je izneo robu na Produktnu berzu postao je siguran da je ušao u jedan pouzdan sistem trgovanja iza kojeg stoji institucija od poverenja, institucija koja će ga zaštititi na tom tržištu. Zbog toga mislim da je vrlo bitno da se razvijaju i još kvalitetniji i pouzdaniji tržišni materijali, kao što je robni zapis i da bi afirmacijom sistema javnih skladišta naše tržište, a pogotovo tržište pšenice, dobilo mnogo na svom kapacitetu. Naši poljoprivredni proizvođači bi dobili vrlo kvalitetan tržišni materijal gde bi bili potpuno sigurni u vlasništvo svoje robe i u njen tržišni kapacitet.
Bitno je izvršiti sve vrste pritisaka na državu da ono što već godinama stavlja u planove i programe razvoja resornih ministarstava, pre svega Ministarstvo poljoprivrede i trgovine, i ispuni. To je donošenje zakona o robnim berzama, koji će otvoriti mnogo veće mogućnosti poljoprivrednim proizvođačima i svim tržišnim učesnicima da zaštite svoju proizvodnju od tržišnih rizika. Krajnji cilj Produkte berze i njena misija na srpskom tržištu je da se razvija tržišni materijali, da svojim nastupom sprečava monopolske strukture da diktiraju tržišne uslove kod nas i da otvara mogućnosti tzv. „hedžinga“ (hedging), zaštita proizvodnje poljoprivrednih proizvođača od tržišnih i cenovnih rizika, a to su modeli koji se mogu relativno uspešno sprovesti preko tržišnog nastupa. U svim razvijenim tržištima ekonomijama u svetu to je pokazalo sve koristi, jer su poljoprivredni proizvođači uspešno očuvali svoj proizvod od gubitka.
Prošla godina je bila karakteristična po izuzetno velikim amplitudama cena. Startovalo se sa jednom cenom na početku godine, da bi na kraju godine cene bile dvostruko veće. Ove godine proizvodi su startovali sa prilično visokog nivoa. Pšenica je dostigla cenu od 30 dinara po kilogramu bez PDV-a, kukuruz 23 dinara po kilogramu bez poreza, soja je zadržala standardni niovo od 34 dinara. To su ujedno i tri najzastupljenije robe na Produktoj berzi.
Situacija na svetskim tržištima se u manjoj ili većoj meri preslikava i na naše tržište. Sagledavajući i procenjujući bilanse proizvodnje i kod kukuruza i pšenice, možemo sa relativno velikom sigurnošči da procenimo da će ova godina biti godina relativno visokih cena i u to jednom dužem vremenskom periodu. Cena pšenice i kukuruza se stabilizovala na relativno visokom nivou i ono što će ovu godinu razlikovati od prethodne jeste da će te visoke cene istrajavati u jednom dužem vremenskom periodu. Ne očekujemo velike tržišne cenovne udare i cenovne raspone kao što je to bilo prošle godine. Naravno da će u periodu najveće ponude, u periodu žetve, cena pšenice nešto pasti, što je logična tržišna pojava, ali predviđam da će se to desiti za jedan vrlo kratak period i da će se cena opet stabilizovati na prilično visokim cenovnim pozicijama. Sasvim su objektivne i realne procene da će pšenica u samoj žetvi biti oko 200 evra ili nešto preko 200 evra po toni bez poreza, kukuruz između 170 i 200 evra u toku same berbe, što prejudicira da će cene neposredno pre berbe, kada se istroši robni potencijali i kada se istanje bilansi, nešto porasti. Dakle, biće cenovnih pomeranja, ali ne tako drastičnih kao lane. Za očekivati je da će cene osnovnih poljoprivrednih proizvoda u toku cele godine biti na relativno visokim pozicijama. Koliko mi pratimo svetska tržišta, bilansi kukuruza, pšenice i soje, idu u toma pravcu da se zalihe neće tako brzo obnoviti da bi cena mogla značajnije da pada. Čak naprotiv, procene su da bi zalihe kukuruza u 2011 i 2012 godini mogle dostići najniži nivo zaliha u odnosu na celokupnu potrošnju, odnosno 13% (odnos zaliha i potrošnje je kod nas bio najnižiu 1974 godini, kada je iznosio 11,4/5%). Sve ukazuje na to da potrošnja na svetskom nivou ide mnogo bržim tempom nego proizvodnja.