Film ’’Brestovska tvđava’’ sasvim sigurno, već sada, zauzeo je izuzetno mesto kamena – međaša u ruskoj i svetskoj kinematografiji, posebno onoj s vojnom tematikom. Pripada onoj grupi ratnih , istorijsko-patriotrskih filmova koji je, jednostavno, morao kad – tad biti snimljen. Reč je o istorijskom događaju koji je pomerio granice naše svesti o ljudskim mogućnostima i podvigu. Svima je, nadam se, istorijski faktor ovoga filma poznat: u neodoljivom naletu ogromna fašistička mašinerija, sila do tada neviđena u istoriji ratovanja, preko 300 divizija raznog sastava prekaljenog ratnog kadra kreće u terminatorski rat protiv Sovjetskog Saveza. Razlog je umotan u oblande ideologije (borba protiv komunizma), ali je suština mnogo surovija i ogoljenija: ’’Proboj na istok’’ jeste nemilosrdna strategija osvajanja životnog prostora – drugo ime za pljačku tuđih teritorija, prirodnih bogatstva , ali i strebljivanja slovenske vrste. Hitler je znao da drugu priliku neće imati. Prve žrtve rata pale su upravo u Brestu koji je bio na samoj liniji glavnog pravca udara i sve bi teklo prema uhodanom scenariju blickriga (kakav je već viđen u gotovo celoj Evropi), da se u tom naumu nisu isprečili pripadnici garnizona jedne tvrđave koja je, po svim parametrima savremenog ratovanja, bila beznadežno izgubljena unapred. Branioci su, međutim, mislili drugačije. Bez obzira na to što se ishod bitke zna i što je i tada svima bio izvestan, niko nije želeo da proda svoju kožu jevtino pa su Nemci krvavo platili osvajanje te arhaične otporne tačke za koju su svi mislili da će pasti sama od sebe. Simbolika je više nego mitska – kao što kapetan poslednji napušta brod koji tone, ovde je komandant puka koji je poseo tvrđavu, poslednji prekinuo otpor i to tek kada se obeznanio od nadljudskih napora. To su bili sovjetski Termopili, daleko od očiju javnosti , staljinističke propagande i naslovnih stranica. Jedna od najogorčenijih bitaka u istoriji ljudskog roda, vodila se bez mnogo saznanja o njenoj stvarnoj razmeri, a o mukama , patnjama i podvigu tih neverovatnih branilaca mi i sada, čak i posle odgledanog filma, možemo samo da nagađamo, jer ni ljudska mašta nije dovoljna da dočara muke koje su izdržali. To su, dakle, u opštim crtama istorijska fakta od kojih film nije mnogo odstupio. A i čemu bi? Dokazano je život oduvek bio najubedljiviji scenarista. Sineastama ostaje da iskoriste svoje znanje i veštinu i naprave filmsko viđenje tog događaja. Mnogo puta se dogodilo da se i najveći istorijski podvizi posrame od svoje filmske verzije. To se dešavalo u našoj kinemagorfafiji u kojoj se bez Bate i Smokija nije mogao zamisliti ratni film, a u kome su Nemci i domaći izdajnici izginuli za tri takva rata. Međutim, šta je omogućilo ruskim i beloruskim sineastama da naprave film za koji tvrdim da će biti graničnik u filmskoj estetici ekranizacije rata? Reč je o sledećem: za razliku od nekih segmenata društva, ruski sineasti ne žive u sovjetskoj prošlosti! Brzo su se prestrojili i prilagodili: iz sovjetske prošlosti sačuvali su i zadržali izvanrednu produkcisku bazu , studija, funduse i tehniku na kakvoj bi im pozavideo i Holivud (posebno se to odnosi na kostim i rekvizitarijum, kao i na ekstrerijere), a od savremenog su takođe usvojili sve najbolje. Tako i u ovom filmu, ali i u nekim prethodnim, imamo odlično ukomponovane izvanredne, vanserijske glumce, preciznu scenografiju, ali i digtalne elemente koji pokrivaju ono što je, praktično nemoguće, izvesti na realnom ’’setu’’ a da se ne ugrozi život i bezbednost filmske ekipe. Rusi i Belorusi iz filma u film pokazuju da nemaju predrasuda prema tuđim iskustvima i da ih pametno koriste, ne odričući se svojih bazičnih vrednosti koje su svetski poznate. Glumačka ekipa, maska, šminka, kostim, rekvizita, ti tako važni detalji u rekonstrukciji istorijskog događaja , ovde su dovedeni na izvanredno visok nivo. Kao što znate, nemam običaj da prepričavam film (uostalom , pogledajte istorijska fakta, ona su u osnovi priče), ali moram skrenuti pažnju na neke dijaloge , odnosno sekvence, koje će ući u istoriju kinematografije. U filmu je primenjen postupak naratora. To je dečkić, vojni obveznik muzičkog orkestra Aleksandar Kimov koji nije samo narator, već i direktni učesnik filma. Evo opisa nekih sekvenci i dijaloga koji su maestralni. Kao u retko kom filmu dijalog lista zaslužuje da bude deo opisa filma . -Na početku filma mladi ’’bezbednjak’’, lajtant, koji inače vodi i kulturno-umetnički sekciju, mora (hteo-ne hteo) da radi po prijavi i poziva svog komandanta, legendarnog majora. Razgovor komandanta i poručnika, bezbednjaka vodi se s dužnim poštovanjem, a poručnik ga započinje rečima: ’’I, šta kažete – kad će početi rat s Nemcima? … Ja vidim i verujem da ste vi ubeđeni komunista, častan čovek i kako je to onda moguće da vas smatraju paničarem?’’ Pokušavajući da uradi svoj posao, ali i da ispoštuje svog komandanta, on seda uz njega i kaže mu: ’’ Moj čin je nizak, autoriteta je malo, a posla, oho oho…Šta mislite? Ko seje paniku u garnizonu?’’ Komandant odgovara – ’’Ja. Ni od koga nisam slično čuo mojim tvrdnjama, ali u garnizonu panike nema, spavajte mirno.’’ Potom komandant dovodi mladog kolegu pred mapu tvrđave i (u najkraćim crtama) drži mu predavanje koje bi moralo da se izučava na svim svetskim vojnim akademijama: ’’…Ako nas napadnu – mi smo svi u kotlu. Garnizon ima 8000 ljudi, a na jedna, severna vrata neće uspeti svi da izađu…Veći deo garnizona teba izvesti na prethodno postavljene položaje…Eto o čemu ja, bojevi komandir koji je prošao dva rata govorim.I govoriću…Ništa od ovoga se neće dogoditi ako svi budu tamo gde je previđeno… A sada ? Borci u jednom mestu, komandiri u drugom. Gde je borac bez komandira – tamo je i panika. To je azbuka druže natporučniče.’’ Narator nam, u momentima haosa prvih minuta rata kaže: ’’Ja sam očekivao rat – ali ne takav. Svi su ga očekivali, ali ne tako – smesta . Ja sam imao raspored, ali on je ostao tamo, u razrušenom domu’’. Stražar, mirnodopski obučen, ludački zadržava vojnike da ne uzmu oružje bez dozvole komandira, a Saša, umesto oružja uzima svoj instrument. Naravno, dalje teku događaji koji su neumitni sami po sebi. U 06.30 Nemci kreću u čamcima, upadaju u tvrđavu, bolnicu i masakriraju civile. Ranjeni borac leže preko ručne bombe da spase sina. U pokušaju da se povuku upravo na ona, Severna vrata, mnogi ginu jer pred severnim vratima već su Nemci i pucaju kao nastreljanju.Major preuzima komandu i organizuje odbranu, posebno na Holmskim vratima gde je od životne važnosti ne prepustiti most Nemcima. Borba prsa u prsa je sekvenca kakva nije do sada viđena u istoriji filma. Borci jurišaju s onim oružjem s kojim su se zatekli u tom trenutku. Jedan od boraca nosi stolicu sa sobom i mlati njome koliko god može. Originalna je i tragična sekvenca kada Nemci ispred sebe vode živi štit lekara i ranjenika, ali ih komesar nadmudruje beskrajno hrabrim i lucidnim potezom: izlazi da se preda, međutim , u pravom trenutku komanduje ranjenicima da legnu, a onda olovna oluja crvenoarmejskog oružja čini svoje. Komesar potom izdaje naređenje da se neko probije u Brest, ali tada već shvata da proboja nema i da su opkoljeni. U borbi na otvorenom polju ispred tvrđave, u koji se izdvaja heroizam posade protiventkovskog topa, izdata je i prva komanda za protivnapad u Drugom sv. ratu na ovom ratištu i sledi neviđena , neodoljiva borba prsa u prsa pred kojom Nemci ne mogu da opstanu i povlače se. Uveče – sahranjivanje mrtvih. U međuvremenu, voda postaje problem jer niko u miru nije računao s tim da će morati da vode opstadnu vojnu, kao u srednjem veku. Narator kaže: ’’Nisam znao šta se dešava, šta da radim, ali znam da treba dočekati sutra, sačekati naše…’’ Sutradan, Nemci na lošem ruskom, poziva na predaju, ali Kimov ne želi da se preda jer zna da mora da izvrši svoju misiju . Kinooperater , za kog su mislili da je mrtav (kada su ga gurnuli s galerije) dolazi svesti i u osvetničkoj želji, videvši da mu je nesuđena verenica umrla posle višestrukog silovanja, aktivira ’’fenjku’’ i ubija sebe i nemačkog oficira koji je sakupljao zvezde s kapa – suvenire. Događaji se ređaju dramatičnom brzinom: odred s Holmskih vrata hvata živi jezik koji im saopštava užasnu istinu da su u dubokoj pozadini. To isto saznaju i od oborenog pilota. Kraj je već sasvim izvestan.Major okuplja borce i drži im govor u duhu majora Gavrilovića: ’’Drugovi, borci! Nemci nam nude predaju i život u zarobljeništvu. Mi smo Crvenoarmejci i zaštitićemo domovinu do poslednje kapi krvi. Drugog izlaza nema.’’ Saša, narator , izgovara ohrabrujuću rečenicu:’’Znao sam da sam mnom ne sme ništa da se dogodi jer sam dužan da dostavim naređenje za proboj’’. Posle bacanja dvotonske bombe, otpor već sasvim slabi i svodi se na samoubilački pokušaj proboja i pojedinačni heroizam. Komandir Saši predaje zastavu i kaže mu – ’’ Idi i ispričaj sve što si video, samo istinu govori, o nama govori’’. Potom, kada je potrošio svu municiju, znajući da će mu Nemci ubaciti ručnu granatu, izvlači fotografiju svoje porodice i gine s njom pred očima. Kraj filma nas vraća na sadašnost, kada Saša vodi svoga unuka po spomeničkom kompleksu i govori: ’’Ja verujem da su oni živi – svi o kojim sam ti govorio i ti o kojima malo znam – svi su oni živi, negde, a godina mi je bilo, otprilike kao i tebi’’. Eto, preskočio sam mnoge sekvence i dijaloge, upravo da ne bih nekome od vas ’’pokvario’’ uživanje prvog gledanja, pa ipak sam morao ponešto i da prepričam. Međutim, teško mogu da prepričam kako sam se osećao posle gledanja ovog filma. Ovaj film predstavlja neverovatno veristički prikaz istorije i gledalac se, najvećim delom projekcije, oseća kao da se nalazi na licu mesta. Od filma se stvarno više ne može tražiti.
