Дрсоле, има ли нешто да ви произведете у својој башти на здрав начин.
Сви би здраво да живе али преко туђих леђа. Ево зашто: да би ви купили здраво воће и поврће неко мора да уложи велики труд. Значи да гаји барем 30% више него што очекује принос. Да би се оградио од суше, болести итд. Поред оних производа које би вама продао мора и њему нешто да остане да би преживео. И онда опет долазимо до употребе разних помагала.
Вама као купцу остаје утеха да је то на здрав начин произведено. А колико има купаца као ви.
Зато оно што произведете у својој башти кромпир који сте оставили предходне године за семе, исто тако лук, паприку,бундеве, тикве и све што се може оставити семе за следећу годину.
Е овако већ можете да кажете здрава храна. Овако су моји родитељи живели и овако сам ја одрастао. Поред коза на испаши и свиња које су храњене бундевама и кукурузом. Не могу рећи тежак живот али напоран за све паре.
Зато кад неко овако упорно форсира здраву храну као ви радо бих вас видео у овоме начину живота што сам описао. Зато опет кажем не може јаре и паре.
Сви мисле да је мени лако, не дај боже да им је овако.
Не знам зашто желиш да пребациш на лично у смислу: видео би мене да тако радим. Па и ја сам тако радио. Имали смо башту која је толико нађубрена стајњаком да мораш да вадиш ашов из земље кад га мунеш доле. Можеш само да замислиш како је квалитетно то поврће било.
Да би опстали, радили смо њиво од хектар и нешто (отац је радио у фирми, али имао је нас тоје које је требало одгајити и морало је да се шљака). Дођем из школе, намирим свиње и краве и све очистим, мотику на раме и у њиву, да заменим маћеху која мора кући да спрема ручак. Зезнута сремачка „дуж“ од 400 метара и не враћа ти се назад из врсте да пијеш воду када ожедниш. Сам си као у пустињи. Уз то, ја сам морао да радим у рукавицама и гуменим чизмама (страховито ми смета прашина на рукама – у чизме сам стално сипао воду). И поред тога,свака травка се оплеви – ништа не сме да остане.
Свиње смо такође здраво и добро хранили, као што кажеш бундевама ситнијим кромпиром (који сам морао сатима да муљам у казану да се скува), помијама које сам свакодневно носио из ћалове фирме (канте на бицикл и пичи). Можеш ли да замисли које ми је то понижење било да вукљам те помије сваки дан. Предвече рукама муљам јер ту буде и оштрих костију (па и понека виљушка), да се свиње не удаве. И нисам никада мрзео те животиње – напротив, све сам их врло дуго мази и чешкао. Краве и коњ су се увек сијали колико сам их добро истимарио. Уз то, када се заврши дан, оштар тренинг од најмање 1 сат (тренирао сам карате) и трчање у ћаловим цокулама (често по орању док се подрља и поравна).
Али ми то није оставило последице да сам искомплексиран због тога. По неком осећају сам све то памтио и знам да сам научио како можеш увек да преживиш (и са породицом приде).
Значи,
не моји родитељи – ми деца смо највише радили (брат и ја). Када се кољу свиње, било ми је најтеже, али сам ја морао да извучем свињу из свињца на клање, јер када мој отац наиђе свиње испусте јак и кратак звук и побегну од њега – не познају га уопште.
И у случају када се купује, зашто је то преко туђих леђа. Када купујем, платим тражену цену, али под условом да то вреди и није превара.
И са пчелама је исто: дођем са посла па на пчелињак и тако стално...викенд, годишњи одмор. Одвезем ове моје до базена у Обреновцу и вратим се на пчелињак (нити ме ко тера нити сам алав – ја сам тако изабра и добро се осећао када радим).
Тако да мислим да си изабрао „лошу мету“ да ми замераш. Нисам чичица који седи на тераси солитера и серуцка на саговорнике јер му је то ћеф.