Сремци
Кад Бог створи Срем створи и нас Сремце
Па сад какви смо, такви смо, своји на своме.
Нисмо гладни, нити жедни, не кукамо,
Не брукамо, ни за чим не жалимо
По изгледу смо једри и румени,
По нарави пргави и брзи
У раду марљиви, у одмору шаљиви
Али више на туђ рачун.
Док ради и ствара оца свог поштујемо и слушамо,
Тек кад умре онда прогледамо.
Своје жене се не бојимо, али без ње
Ништа не смемо да урадимо.
Браћу и сестре волемо док не почнемо
Да се делимо.
Од целе фамилије највише волемо течу
А најрођенији род нам је шуракова жена.
Јако смо пажљиви и не волимо једни другима да сметамо.
Кад један комшија изађе на шор, онај други одма улази у авлију.
Доста смо побожни. У цркву идемо једне године за Божић
А друге за Ускрс. Богу се молимо увече у кревету,
Крстимо се тек кад почне да грми.
А колико нас има? Много брате, не би стали ни у једну мању државу.
За неколико деценија биће нас и више, кад постану Сремци и
Сви они који су касније стигли овамо.