Evropska Unija. Zaista!
Sa naše njive možemo kamen baciti tamo.
A kada se na obližnju napuštenu vojnu osmatračnicu popnemo - EU pogled puca do horizonta.
I mogu reći da se vidi razlika.
Dok sa ove strane ima nebrojeno malih parcela njiva, sve u posebnom vlasništvu, na onoj strani su nepregledne njive iz jednog komada.
Tako je i kada se putuje kroz Bugarsku, a kao i Rumuniju.
Zanimljivo je to.
U sezoni se čuju velike poljoprivredne mašine koje rade na nekoliko desetina metara dalje u Bugarskoj, ali se ne vide, jer imamo uzani pojas niskog rastinja i drveća koji nas deli.
To, i stari SFRJ granični kamenovi na svakih stotinjak ili više metara.
Zanimljivost..
Halovo, i sva sela sa ove strane Timoka, pripala su Srbiji kao ratna odšteta posle drugog svetskog rata na 100 godina.
Tako da su ovde, a i ja sada sa njima haha, u principu Bugari. Tj Bugarski vlasi.
I dok mnogi imaju bugarske pasoše, mi za naš čekamo odluku, jer je supruga predala zahtev nedavno.
I još jedna zanimljivost..
Halovo se nekada nazivalo Alovo.
Tu su se najpre nastanili uz obalu Timoka, tj same granice sa Srbijom, a kasnije preselili na brdo iznad - razbojnici, ubice i slične ale, koji su bili proterani iz svojih sela.
Haha.. zato je danas teško živeti sa nekim njihovim potomcima, kojih deli ne više od tri-četiri generacije.
Kada ovde čuju da živim u Halovu, obično bude: "Lele.. gde nađe tamo."
I dalje ovde svaki put kada u šumu, na baštu ili njivu odeš, prvo pogledaš da li nešto fali ili je uništeno.
Ruku na srce, ima naravno i normalnih i radnih ljudi.
Vlasi su u principu vredan narod.
Magija.
Pa, ništa više nego inače magije i ostalog praznoverja na drugim mestima.
Barem na drugim mestima Timočke Krajine srpske nacionalnosti.
Ovde ima puno gatara i sl. Ne mogu se sada setiti prave reči za njih.
Ali ono što jeste vrlo prisutno, je verovanje u mnoge stvari. Kojih se ne mogu svih ni setiti, ali me supruga stalno podseća da ih praktikujem.
Tipa..
Iz kuće se izbacuju mala jaja koje kokoške ponekad snesu. A treba ih razbiti na raskrsnici.
Tu istu raskrsnicu pešaka nikada me treba proći po sredini, uvek sa kraja, jer se samo umrli prevoze po sredini.
Kada na posao pođe, a ja kod kuće, nikada ne smem početi sređivanje kuću, dok ona ne odmakne dalje.
Kada goste imamo, ni jednog ne smemo izgubiti iz vida, jer oni tada koriste nepažnju i skidaju delove praga ili uzmu neki lični predmet..
.. pa kasnije pronalazimo sakrivene zamotuljke po dvorištu, obično sa unutrašnje strane ograde. A u njima te predmete sa još po nečim.
Sada u poslednje vreme i ne toliko, ali ranije kada se žene okupe, pričaju koja je bila kod koje gatare, šta joj je rekla i šta treba raditi da bi se ta i ta bačena magija otklonila.
Itd. Itd.
Zanimljivo je živeti ovde.
Naročito kada tome dodamo da se srpski jezik ne govori.
Mislim, svi srpski znaju. Slabo znaju samo baš stari meštani, ali međusobno se ovde ne koristi.
Ja kada sam se oženio i kada bi me ovde pitali da li sam naučio nešto od vlaškog, bio bih im interesantan kada im kažem da znam reći: "Nu pot lukra, madodore mna." i "Ju snt flmnd!", što bi značilo da ne mogu raditi, jer me boli ruka i da sam gladan.
Slika i prilika pravog zeta, haha.
I danas, na mene i ostale koji su došli sa strane, gleda se kao na stranca.
I kada se o drugim porodicama priča, napomene se da je taj ili ta došla odatle i odatle.
Čak i kada su i sami vlasi u pitanju, ti vlasi imaju prefiks koji označava iz kog vlaškog kraja su došli.
Čak im ni jezik nije potpuno isti.
I ne trpe se međusobno.
Takvi brakovi uspevaju nekad i propasti zbog uplitanja starijih, koji ne odobravaju i prebacuju.
Ipak, nisam dugo opstao.
Nikako se sa dedom i ovdašnjem običajem da se najstariji ovde jedino i o svemu sluša nisam mogao uklopiti, dok sam ja tada bio mlad, pun energije i sopstvenih ideja..
.. pa je samo supruga dolazila vikendom i odmorima da radi i pomaže.
Ovde to nije samo dobra volja i poštovanje, već i obaveza.
Deca se odgajaju i imaju obavezu da starije očuvaju.
Doduše, toga je sada sve manje.
A ima i suprotnih primera, naravno sve nezvanično i odavno prošlo, kada su se stariji namerno zanemarivali, ostavljali bez hrane i vode i sl, kako bi što pre umrli.
Alovo.. kažem vam.
Vratio se, i za sada ostao, tek kada je deda bio u krevetu i nije mogao više da odlučuje.
Haha, mada je i tada zapovedao i dramu pravio kada bih uradio drugačije, ali.. daje od sobe nije mogao ići.
Sada je došlo naše vreme.
Evo pogleda na EU..
