Западни, милосрдни, циклони ће одмах решити ситуацију и ни сами нису свесни како је до тога дошло и како им је промакло.
''CENTAR Panatinaikosa i nekadašnji košarkaš Partizana Matijas Lesor progovorio je o dešavanjima u rodnoj zemlji u intervjuu datom francuskom "L'Ekipu".
Lesor je rođen u francuskoj prekomorskoj teritoriji u Karipskom moru, u gradiću Fort de Fransu na Martiniku, a evropsku javnost obavestio je o problemima sa kojima se njegovi sunarodnici suočavaju.
- Troškovi života postaju nepodnošljivi. Narod Martinika su uzeli za taoce određeni ljudi koji imaju monopol na protokol o ishrani, tržište nekretnina, vozila, skoro sve.
Nije normalno da nešto što košta dva evra u kontinentalnoj Francuskoj tamo košta sedam ili osam evra. Jer plate ne prate, a mi plaćamo iste poreze, imamo iste obaveze. Imamo pasoš, predstavljamo Francusku, kao i ja na Olimpijskim igrama. Neprihvatljivo je da nemamo ista prava, da se ne možemo hraniti kao drugi Francuzi'', objašnjava Lesor.
Jedan od najboljih centara na Martiniku ima rođake i poznanike, za koje kaže da su išli na mirne demonstracije, ali su bili gađani suzavcem i optuženi od strane organa reda.
- Mnogi moji rođaci i poznanici otišli bi na mirne demonstracije, ali bi na kraju bili pod suzavcem ili bi bili optuženi od strane policije. To ide dalje nego što ljudi misle. Morali smo da živimo decenijama na teritoriji gde su voda i zemljište zagađeni, posebno upotrebom hlordekona, pesticida koji je izazvao zdravstvenu katastrofu i objašnjava zašto je naše ostrvo je jedno od mesta sa najvećom stopom raka u svetu. Oba moja roditelja su imala rak. Stanje puteva i bolnica je žalosno. Voda i struja nestaju svaka dva dana. Da je tako u kontinentalnoj Francuskoj, ljudi bi poludeli, to bi odavno eksplodiralo. Niko ne vodi računa o tome. A porez na uvoz i isporuke značajno povećava troškove života. Državni službenici su posebno zaštićeni, objašnjava Lesor.
Njegova želja je da se nakon košarkaške karijere vrati u rodni grad.
- Ova situacija je duboko nenormalna u mestu kao što je Francuska, koja se zalaže za slobodu, jednakost, bratstvo. Ostavljeni smo po strani na Antilima. Sa ovim što se dešava, još mi je važnije da promovišem svoje ostrvo. To je pomalo izolovano mesto za koje premalo ljudi zna, ali koje zaslužuje da bude istaknuto, koje ima mnogo potencijala, mlade talente u sportu, bioskopu, muzici, biznisu. Imamo mladu generaciju koja se manje plaši da ode na front da brani svoja prava. Planiram da se vratim i živim ovde posle karijere i ne želim da moja deca i svi ljudi na mom ostrvu žive u ovakvim uslovima. Ne želim da ponovo dođe do štrajka za deset ili petnaest godina i da svi ponovo budu u opasnosti. Stvari moraju da se promene zauvek, i to sada, poručuje Lesor.''