Сећам се, као да је данас било: вратио се из (средње) школе у 19:45 и онда су јавили на ТВ да је почело бомбардовање. Среда је била. Брат (12 година тада) плаче. Сви смо били уплашени јер се ништа није знало - шта и како даље. Знам да су говорили да се иде у подрум. А комшија (имао је можда 70 година) каже: разваљују онакве зграде од армираног бетона а не подрум. Каже, ако би били у подруму па нас затрпају рушевине ко ће нас спасити? Тако да нисмо ни ишли у подрум.Очекујем читавог дана да неко помене, да се сети, али као да нема никога више да запамти: отприлике у ово доба дана, пре тачно четврт века је почело НАТО бомбардовање.
И даље осећам то исто: 'ебо им пас матер.
А друга ствар, не везано за ово, у августу после свега овога је било тотално помрачење Сунца, кокошке полегале. Мислиле ноћ. Нису знале за помрачење. И, ми, људи смо били као те кокошке - застрашени, недостатак информација, незнање.