Све мале земље прихвате реалност, милом или силом. Тако ћемо и ми највероватније силом кризе, инфлације, и највероватније дефлације, прихватити смањење плата и пензија. Тако ћемо доћи на реалност која каже да можеш да потрошиш само оно што зарадиш. Доћи ће до смањења унутрашње потрошње, па ћемо тако бити натерани више да извеземо пошто ћемо имати вишак производа, и тако ћемо колико толико избалансирати извоз-увоз самим тим и дефицит, који је годинама око 5 милијарди еура, што је неодрживо. Где је ту цена земље и пољопривреда? Са једне стране у предности, са по мало обновљеним ресурсима и већ доста извозно оријентисани каквим таквим каналима. Са друге стране, не може и нас да заобиђе општа криза и недостатак капитала. Што значи да ће још више бити појачан притисак на слабије. Некако се криза увек преломи на најслабијима. У кризама новац има увек велику цену. Тако да ко има новац у рукама, диктира услове.