Ma todore, šalim se.
Znam kakva je muka sa kravama raditi a još kad je cena godinama na ivici rentabiliteta...
Znam kakva je muka sa kravama raditi a još kad je cena godinama na ivici rentabiliteta...
Vesti-novosti-obavestenja
- Začetnik teme North ARMY
- Datum pokretanja
Lala iz Banata
Član
Odavno je cena pala sa ivice u provaliju...
Maestro
Banned
OPet pade rekord: Večeras 21:49 - 748
http://www.rtv.rs/sr_ci/ekonomija/m...kari:-uredba-politicki-motivisana_214610.html evo malo više o mleku
braćo,mi ne živimo-MI PREŽIVLJAVAMO.drugi žive sa naše grbače-medijski manekeni i neradeške.dao bog pa im ostao PAŠALUK,pa nek glođu asfalt onda jer su sve prodali i uništili.................da nedužim daljezoran sef je napisao(la):Boze, gde mi zivimo....
Post je spojen: [time]1287611781[/time]
_________________________________________________ovo je čupanje brkova al na finjaka-još moramo da im odnesemo na noge
cika_jova
Član
nikom ne pada ni blizu pameti da recimo da proizvodjacima recimo 100e po kravi jednokratne pomoci ili da drzava digne premiju sa 1.5din na 10, ne mora kao u hrvatskoj 12 ili da u prodajnoj ceni mleka bude ucesce proizvodnje 60:40 - proizvodjac : preradjivac itd.. itd.. itd..
MONTOYA
Član
njih zanima samo skidanje kajmakacika_jova je napisao(la):
a na uvozu je prilično debeo
Dragin: Ove godine očekujemo izvoz od tri milijarde dolara
Blic - Pre 7 sati
Očekuje se da će srpska poljoprivreda ove godine ostvariti izvoz vredan tri milijarde dolara i tako premašiti prošlogodišnje rekordne rezultate, izjavio je danas ministar poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede Saša Dragin.
"U 2009. godini zabeležili smo rekordan izvoz od dve milijarde dolara i rekordan suficit od 650 miliona dolara. Za prvih šest meseci ove godine, taj rezultat je prebačen za 25 odsto", kazao je Dragin u Smederevu gde je prisustvovao izložbi poljoprivrednih proizvođača podunavskog kraja u okviru kampanje "Prirodno iz Srbije".
Blic - Pre 7 sati
Očekuje se da će srpska poljoprivreda ove godine ostvariti izvoz vredan tri milijarde dolara i tako premašiti prošlogodišnje rekordne rezultate, izjavio je danas ministar poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede Saša Dragin.
"U 2009. godini zabeležili smo rekordan izvoz od dve milijarde dolara i rekordan suficit od 650 miliona dolara. Za prvih šest meseci ove godine, taj rezultat je prebačen za 25 odsto", kazao je Dragin u Smederevu gde je prisustvovao izložbi poljoprivrednih proizvođača podunavskog kraja u okviru kampanje "Prirodno iz Srbije".
Tri milijarde dolara samo od izvoza
Blic - Pre 49 minuta
Ako je verovati ministru poljoprivrede Saši Draginu, seljaku u Srbiji se na duže staze isplati bavljenje poljoprivredom. Ulaganja u modernu tehnologiju i višegodišnje zasade ogromna su, izvozna tržišta se sve više otvaraju, a cene hrane u svetu rastu. Zato, kaže on, poljoprivrednici treba da ostanu na selu i nastave s proizvodnjom. Nacionalna kampanja "Prirodno iz Srbije" ima za cilj da se svetskim potrošačima pokaže da Srbija može da proizvodi zdravu hranu
U skladu sa tim nedavno je pokrenuta i nacionalna kampanja "Prirodno iz Srbije", koja ima za cilj da se domaćim i svetskim potrošačima pokaže da Srbija može da proizvodi zdravu hranu.
- U tom smislu ministarstvo će pružiti pomoć i podršku svima koji žele da žive od poljoprivrede i koji se na pravi način bave ovim poslom. Kampanja će se voditi u 12 okruga Srbije i vodiće se u periodu od godinu dana.
Ljudi, BOGATI SMO
Blic - Pre 49 minuta
Ako je verovati ministru poljoprivrede Saši Draginu, seljaku u Srbiji se na duže staze isplati bavljenje poljoprivredom. Ulaganja u modernu tehnologiju i višegodišnje zasade ogromna su, izvozna tržišta se sve više otvaraju, a cene hrane u svetu rastu. Zato, kaže on, poljoprivrednici treba da ostanu na selu i nastave s proizvodnjom. Nacionalna kampanja "Prirodno iz Srbije" ima za cilj da se svetskim potrošačima pokaže da Srbija može da proizvodi zdravu hranu
U skladu sa tim nedavno je pokrenuta i nacionalna kampanja "Prirodno iz Srbije", koja ima za cilj da se domaćim i svetskim potrošačima pokaže da Srbija može da proizvodi zdravu hranu.
- U tom smislu ministarstvo će pružiti pomoć i podršku svima koji žele da žive od poljoprivrede i koji se na pravi način bave ovim poslom. Kampanja će se voditi u 12 okruga Srbije i vodiće se u periodu od godinu dana.
Ljudi, BOGATI SMO
futurefarming
Član
Treba li Beogradu veletržnica
23. oktobar 2010. | 15:39 -> 19:34 | Izvor: B92
Beograd -- Jedan od razloga za visoku cenu hrane je i to što je Beograd jedini višemilionski grad u Evropi koji nema veletržnicu.
(Beta)
U Italiji postoji oko 400 veletržnica, a u Srbiji nijedna. To je jedan od razloga što je tamo sva hrana, voće i povrće, od 30 do 50 odsto jeftinije nego kod nas.
Veletržnice u razvijenim zemljama su bitna karika u lancu "od njive do trpeze". Malo ko se slaže sa statističkim podacima da u Srbiji hrana nije skupa. Istraživanja kažu da je povrće poskupelo za oko 70 odsto, slično je i sa sezonskim voćem.
U Evropi zarađuju više od nas, a voće i povrće kupuju po nižim cenama zahvaljujući, između ostalog, i drugačijoj organizaciji prodaje.
"Proizvodi su ovde dosta jeftiniji, jer smo mi prvi sledeći korak posle proizvođača. Kod nas dolaze direktno sa njiva i plastenika i onda ih mi ovde pakujemo. Cene su generalno jeftinije za 50 odsto nego u hipermarketima, za velike kupce, a oko 35 odsto za građane koji kupuju na kutije“, objašnjava direktor Pijace Bolonja Dućo Kaćoni.
Voće i povrće koje se ne proda Italijani takođe iskoriste. Iako bogatija zemlja od naše, ovde se hrana retko baca.
"Mi imamo oko 60 tona voća i povrća godišnje koje ne prodamo. Sve dajemo humanitarnim organizacijama, beskućnicima i Crvenom krstu. Oni dolaze jednom nedeljno, najčešće nedeljom pre podne, i uzimaju sve ono što se tokom nedelje ne proda. Ta hrana je dobra za jelo, ali ne i za prodaju, jer se kod nas prodaje samo voće i povrće vrhunskog kvaliteta“, kaže direktor veletržnice Ćezena Antonio Biazoli.
Iskustvo evropskih zemalja u prodaji hrane, bez obzira na sve specifičnosti, na primer Mađarske, Italije ili Francuske, pomoći će Srbiji da bolje koncipira ulogu veletržnice koju Beograd treba da dobije narednog proleća.
Tamo će proizvođači imati interes da prodaju, a kupci dođu zbog nižih cena.
"Radiće se kooperativnost, logistički centar koji će omogućiti da se na jednom mestu prodavci direktno i brzo svoju robu isporuče trgovcima, a trgovci u uslovima kontrolisanih marži na koje plaćaju PDV omoguće u finalu nižu cenu od one koji imamo danas, za oko 20 do 30 procenata“, navodi direktor JKP "Gradske pijace" Dragan Pušara.
Iz veletržnice u Bolonji voće i povrće odlazi na ceo Balkan i u baltičke zemlje. Tri puta nedeljno ovde mogu da kupuju i građani i samo od njih veletržnica zaradi preko dva milona evra mesečno.
Na veletržnici se bukvalno može naći voće i povrće iz svih delova sveta, a Srbija ovde izvozi samo jagode i višnje.
23. oktobar 2010. | 15:39 -> 19:34 | Izvor: B92
Beograd -- Jedan od razloga za visoku cenu hrane je i to što je Beograd jedini višemilionski grad u Evropi koji nema veletržnicu.
(Beta)
U Italiji postoji oko 400 veletržnica, a u Srbiji nijedna. To je jedan od razloga što je tamo sva hrana, voće i povrće, od 30 do 50 odsto jeftinije nego kod nas.
Veletržnice u razvijenim zemljama su bitna karika u lancu "od njive do trpeze". Malo ko se slaže sa statističkim podacima da u Srbiji hrana nije skupa. Istraživanja kažu da je povrće poskupelo za oko 70 odsto, slično je i sa sezonskim voćem.
U Evropi zarađuju više od nas, a voće i povrće kupuju po nižim cenama zahvaljujući, između ostalog, i drugačijoj organizaciji prodaje.
"Proizvodi su ovde dosta jeftiniji, jer smo mi prvi sledeći korak posle proizvođača. Kod nas dolaze direktno sa njiva i plastenika i onda ih mi ovde pakujemo. Cene su generalno jeftinije za 50 odsto nego u hipermarketima, za velike kupce, a oko 35 odsto za građane koji kupuju na kutije“, objašnjava direktor Pijace Bolonja Dućo Kaćoni.
Voće i povrće koje se ne proda Italijani takođe iskoriste. Iako bogatija zemlja od naše, ovde se hrana retko baca.
"Mi imamo oko 60 tona voća i povrća godišnje koje ne prodamo. Sve dajemo humanitarnim organizacijama, beskućnicima i Crvenom krstu. Oni dolaze jednom nedeljno, najčešće nedeljom pre podne, i uzimaju sve ono što se tokom nedelje ne proda. Ta hrana je dobra za jelo, ali ne i za prodaju, jer se kod nas prodaje samo voće i povrće vrhunskog kvaliteta“, kaže direktor veletržnice Ćezena Antonio Biazoli.
Iskustvo evropskih zemalja u prodaji hrane, bez obzira na sve specifičnosti, na primer Mađarske, Italije ili Francuske, pomoći će Srbiji da bolje koncipira ulogu veletržnice koju Beograd treba da dobije narednog proleća.
Tamo će proizvođači imati interes da prodaju, a kupci dođu zbog nižih cena.
"Radiće se kooperativnost, logistički centar koji će omogućiti da se na jednom mestu prodavci direktno i brzo svoju robu isporuče trgovcima, a trgovci u uslovima kontrolisanih marži na koje plaćaju PDV omoguće u finalu nižu cenu od one koji imamo danas, za oko 20 do 30 procenata“, navodi direktor JKP "Gradske pijace" Dragan Pušara.
Iz veletržnice u Bolonji voće i povrće odlazi na ceo Balkan i u baltičke zemlje. Tri puta nedeljno ovde mogu da kupuju i građani i samo od njih veletržnica zaradi preko dva milona evra mesečno.
Na veletržnici se bukvalno može naći voće i povrće iz svih delova sveta, a Srbija ovde izvozi samo jagode i višnje.
entuzijasta
Banned
"pomoći će Srbiji da bolje koncipira ulogu veletržnice koju Beograd treba da dobije narednog proleća."
a u cijem ce vlasnistvu biti ta veletrznica?
a u cijem ce vlasnistvu biti ta veletrznica?
cika_jova
Član
veletrznica je malo bolje uredjen prostor - kvantas, nije sija nego vrat
futurefarming
Član
Veletržnica je uglavnom koncipirana kao A.D., još 1 članak na tu temu:
http://www.politika.rs/rubrike/Tema...bara-cene-voca-i-povrca-i-do-30-odsto.lt.html
Kako do jeftinije pijace
Veletržnica obara cene voća i povrća i do 30 odsto
Svi gradovi veći od dva miliona stanovnika u Evropi imaju veletržnice koje pružaju poljoprivrednicima mogućnost za veću proizvodnju, sigurnost i isplatu novca bez kašnjenja
Da li je mogla da bude izbegnuta nevolja domaćica u Srbiji da ove jeseni ne ostavljaju kuvani paradajz, ajvar, slatko od kupina, barenu papriku, džem od šljiva, turšiju... zato što je voće i povrće veoma skupo? Moglo je.
Da li je kilo paradajza usred sezone, početkom avgusta moglo da bude jeftinije od 250 i 300 dinara? Moglo je.
Da li je bostan, kad ga ima najviše, mogao da bude manje skup? Mogao je.
Sve je to moglo da je Srbija (na primer, u Beogradu), imala svoj „Ranžis“ – parisku veletržnicu na kojoj se godišnje prometne 10,4 milijarde evra voća, povrća, mesa i ribe (dva godišnja budžeta države Srbije). Slične tržišne institucije postoje u svim evropskim zemljama: „Merkasa“ u Španiji, „Slatina-Bulgarplod“ u Sofiji, „Nađbani“ u Budimpešti, „Velikopoljska Gelda“ u Poznanju, „Velkotržnice Lipence“ u Pragu, „Interregionalno tržište hrane“ u Volgogradu... Beograd je među poslednjim evropskim metropolama bez veletržnice, tog važnog tržišnog mehanizma koji s jedne strane daje sigurnost malim proizvođačima voća i povrća, a s druge strane štiti sve vrste potrošača od takozvanih cenovnih „pikova“. A upravo dva takva „pika“ dogodila su se pre neki dan – paradajz i bostan drastično su poskupeli, a nisu morali da je Beograd imao veletržnicu.– Da ona postoji, trgovci bi mnogo pre sezone i nestašice paradajza otišli u Tursku ili Makedoniju i naručili, recimo, deset hiljada tona čime bi bili ispeglani tronedeljni „cenovni pikovi“. Paradajz bi poskupeo, ali ne ovoliko. Uostalom, niko u okruženju nije imao tako drastično poskupljenje, a ni tronedeljni „pikovi“ nigde nisu zabeleženi. Da smo imali veletržnicu za te tri nedelje cena bi bila nešto viša, ali bi ostala stabilna. A što se tiče bostana, pometnju su napravili ulični prodavci. Svako ko je imao mali kamionet kupio je bostan u Rumi po 18-20 dinara za kilo, a onda je zauzeo trotoare i raskrsnice u Beogradu u počeo da diktira cenu. Zarade su bile ogromne. Tvrdim da su skok cene bostana napravili „divlji“ ulični trgovci – kaže magistar Dragan Pušara, direktor beogradske „Gradske pijace“ i jedan od najgorljivijih zagovornika formiranja nacionalne veletržnice u Beogradu.
On tvrdi da se veletržnica i skladišni kapaciteti prave da bi država imala umerene cene voća, povrća i cveća, pa i mesa (do nivoa francuske obrade) svih 12 meseci. To je, kaže Pušara, posebno važno ako se zna da Beograd potroši 65 odsto hrane u rinfuzi
Ključni korisnici veletržnica su mali proizvođači voća, povrća i cveća, trgovci na veliko, uvoznici i razni drugi posrednici a najvažniji kupci su male i srednje trgovinske radnje, trgovci za dalji promet na veliko i institucionalni kupci (bolnice, škole, vrtići, vojska). – Mi smo u tranziciji izgubili trgovce hranom u rinfuzi. Pre tranzicije, viškove voća i povrća otkupljivali su kombinati i zadruge, a manji deo završavao je kod nakupaca i na lokalnim pijacama. Sada domaćinstvo koje je opredeljeno da živi od zemlje i uvećava svoj posed nema pravi kanal za prodaju svoje robe trgovini. Veletržnica je karika koja nedostaje – kaže Pušara, koji je sa grupom eksperata u oktobru prošle godine učestvovao u izradi studije o beogradskoj veletržnici.
Pijace ne mogu da „progutaju“ sve što seljaci proizvedu, samo 35 odsto poljoprivrednih proizvoda premeće se preko pijačnih tezgi, a većina njih „hrani“ se robom sa Kvantaške pijace. Stručnjaci tvrde da ta pijaca, međutim, nije uspela da stekne značajniju ulogu u razvoju prodajnih tržišnih lanaca, niti je obezbedila servis potrošačima. Promet na beogradskom „Kvantašu“ je mali i uočljivo je da opada u trećem i četvrtom kvartalu kada su zastupljeni uglavnom domaći proizvodi za razliku od prvog i drugog kvartala kad je zastupljeno uvozno voće i povrće. To stvara već poznate „pikove“ cena. – Veletržnice imaju značajnu ulogu u regulisanju tržišta. Srbija je, na primer, u proizvodnji šargarepe tri puta konkurentnija od Hrvatske. Kod nas je 15 evro centi kilogram šargarepe kad se vadi iz zemlje, a 38 evrocenti je u Hrvatskoj. Ali, kada u novembru dođe „pik“ tražnje za šargarepom naša cena, zato što nemamo veletržišnih kapaciteta i skladišta, lagano prerasta cenu vađene šargarepe u Hrvatskoj gde ista cena od 38 evrocenti ostaje skoro čitave godine. To je podatak koji važi u poslednjih 10 godina – kaže Pušara.
Postoji više modela tržnica. Italijanske su komisione i u njima proizvođač i trgovac zajedno nastupaju na tržištu sa kontrolisanom trgovačkom maržom od 10 odsto. Trgovac ugovara potrebe i od njegove umešnosti zavisi kako će proći obojica. To je model koji se godinama gradi na poverenju, ali se ne preporučuje za Srbiju.– Nama odgovara model tržišno orijentisane veletržnice sa proizvođačem i trgovcem u pravnom okviru kao što je „Ranžis“. Trgovci još mogu i da kreditiraju proizvođače i da stvore kooperantski odnos, a to omogućava proizvođaču da se razvije i poveća proizvodnju – kaže Pušara.
Direktor beogradske „Gradske pijace“ naglašava da je za svaku veletržnicu veoma važan sistemski ambijent i navodi primer Hrvatske čiji je koncept bio odličan i zbog toga privukao ogromna sredstva iz pretpristupnih fondova Evropske unije i svu potrebnu konsultantsku pomoć. Zaboravljen je, međutim, zakonski okvir pa je zagrebačka Veletržnica postala gotovo promašena investicija.
Zagovornici gradnje veletržnice u Beogradu predlažu primenu hrvatskog modela po kome bi u Beogradu i Novom Sadu bile „prodavačice“, a na drugim lokacijama gde je veća ponuda nego potražnja bile bi „sakupljačice“ čija je osnovna funkcija da sakupljaju proizvode. – Hrvatska je uzela model španske „Merkase“, model javnog vlasništva. Ne treba, međutim, smetnuti s uma da privatni deo vlasništva u mnogim evropskim veletržnicama ne čine pojedinci nego zadruge, asocijacije, dakle oni koji traže tržište, zatim opštine... Svaka srpska opština može da zakupi 150 kvadrata na budućoj beogradskoj veletržnici i tako postane njen suvlasnik. Tako će omogućiti proizvođačima voća, povrća i cveća da preko trgovaca direktno plasiraju robu u glavni grad – kaže Pušara.
Planeri beogradske veletržnice zalažu se da njeni suvlasnici u startu budu opštine i asocijacije proizvođača. – Ne postoji strateški partner kao jedno pravno lice. Strateški partner su sve opštine u Srbiji, sve poljoprivredne zadruge i asocijacije a u trećem krugu pozvaćemo poljoprivredne proizvođače da budu akcionari. Veletržnica je veoma bitna i za one koji već snabdevaju velike trgovačke lance jer im fali keš, fali im brza naplata – uverava Pušara.
Za proizvođače je najvažnije da im veletržnica garantuje da će dobiti pare za isporučenu robu onako kako je definisano ugovorom sa trgovcima. Ako nije zadovoljan, iduće godine i proizvođač i trgovac mogu da menjaju partnera. – I količine robe definišu se ugovorom. I to je taj garantovani otkup. To je ta najvažnija prednost, da proizvođač ima izvesnost. On dolazi na veletržnicu i dugoročno ugovara isporuku svoje proizvodnje – kaže Pušara.
Ako trgovac ne poštuje ugovor o ceni nego kaže da je danas cena na veletržnici pala ispod dogovora onda proizvođač ima pravo da se naplati iz trgovčevog depozita koji stoji u „kliring hausu“. Dakle, trgovac ne sme da spusti cenu koja je unapred dogovorena, veletržnica i postoji da bi štitila proizvođače od „pikova“.
Računice pravljene za studiju beogradske veletržnice pokazuju da veletržnica za krajnjeg potrošača znači nižu cenu do 30 procenata i bolji kvalitet voća i povrća.
Dominantni kupci na veletržnicama su pravna lica: maloprodajne firme i javne ustanove – vrtići, bolnice, vojska, policija... Na veletržnici se formira berza hrane, svaki dan postoji srednja cena (kao kurs valute) za određeni kvalitet. Tako javne ustanove tog dana mogu da kupe po toj ceni a da ne fingiraju tendere što donosi velike uštede. Kupci mogu i da naručuju unapred, praktično da „hedžuju“.
Svi trgovci na veletržnici imaju svu robu. Ako, na primer, jedan trgovac dobije porudžbinu od nekog vrtića (koji je video na internetu cenu i kvalitet robe koju želi da naruči) koji traži više vrsta voća i povrća a taj trgovac nema sve to u svom asortimanu, on odlazi kod drugog trgovca i od njega uzima robu. Odmah mu daje interni berzanski nalog sa rokom dospeća plaćanja i taj nalog odlazi u „kliring haus“ veletržnice.
Pre nego što trgovac prvi put uđe na veletržnicu, on polaže depozit od (recimo) 50.000 evra. Ako drugom trgovcu od koga je uzeo robu da bi je isporučio vrtiću produži rok plaćanja, taj drugi trgovac ima pravo da se naplati iz depozita trgovca koji kasni sa plaćanjem. Kad jedan trgovac potroši svoj depozit, dužan je da ga obnovi ili se automatski isključuje sa veletržnice.
Postoji i deo koji se odnosi na ugovorne obaveze – veletržnica vodi računa da nema neplaćenih računa prema dobavljačima. Ona je garant da će svaki proizvođač voća i povrća dobiti svoj novac. Ukoliko trgovac kasni ili ne plati, menadžment veletržnice plaća iz depozita trgovaca oštećene proizvođače. To se postiže tako što pri svakom ugovoru koji se zaključi, duplikat ide u „kliring haus“ i onda menadžeri veletržnice lako vide kolika su ukupna dospeća trgovaca po rokovima plaćanja proizvođačima.
Plan je da beogradska veletržnica počne da radi sa 150 trgovaca, da bi kasnije taj broj narastao za još 100. Prva hala od 10.000 kvadrata za voće i povrće počeće da se gradi sredinom januara i biće spremna za sezonu paradajza. Dobijena je lokacijska dozvola, a veletržnica će se graditi fazno na lokaciji Kvantaša. Postojeća pijaca je na pet hektara, „Gradske pijace“ zakupile su još jednu parcelu od sedam hektara i dobile od grada Beograda 12,3 hektara. Tako je formirana lokacija od 18,4 hektara. Već na proleće biće napravljena hala od pet hiljada kvadrata za cvećare, to je rastući biznis. Preko Kvantaša godišnje prođe 150.000 tona robe, a projekcija je da na veletržnici prođe milion tona robe godišnje. Već sledeće godine mogla bi da se napravi hala s novih 10.000 kvadrata. „Jedna hala košta milion evra, to su nikakve pare. Nema tu luksuza. I radićemo pomalo, da ne pogrešimo. Sada imamo para na računu Gradske pijace da napravimo deset takvih objekata“, kaže direktor ovog preduzeća. On smatra da bi na veletržnici moglo da se u prvoj godini rada promeće od 10 do 15 odsto više robe nego na Kvantašu.
Niko se ne zanosi da će veletržnica u Beogradu brzo postati među vodećima u Evropi. Ipak se, kao na uzor, gleda pariski „Ranžis“. Tamo na 280 hektara srećno radi 10.000 ljudi i godišnje zarađuje 10,4 milijardi evra.
Miša Brkić
-----------------------------------------------------------
Velika politička nesloga
Na konstataciju da je ovo projekat beogradske veletržnice i pitanje šta je interes Srbije, direktor beogradske „Gradske pijace“ kaže:– Projekat bi imao mnogo više šanse za uspeh kad bi bio nacionalni, a da bi to postao iza njega mora da stane vlada. Hoću da kažem da nema političke volje za nešto što je interes države. A interes države je da ima veletržnicu čije je 51 odsto vlasnik država i kontroliše je preko Ministarstva poljoprivrede.
Mi, nažalost imamo veliku političku neslogu kad je reč o veletržnici u Novom Sadu. Ja sam ih sve pozvao da napravimo nacionalno preduzeće, svi imamo kapital, da imamo udela i da podjednako delimo uspeh i rizik. Novi Sad je to podržao, ali je odbio da uđe u taj projekat i najavio da će da radi sam.
Iz Niša i Vranja mole da radimo zajedno.
-----------------------------------------------------------
Kopenhagen
Suvlasnici sa 3.300 evra: stara veletržnica u Kopenhagenu
Veletržnica u Kopenhagenu je zanimljiva iz više razloga: zbog istorije, menjanja lokacije i strukture vlasništva.
Pre četiri godine upravni odbor, odnosno 126 kompanija-članica, odlučilo je da proda stari deo kompleksa veletržnice sagrađen 1958. godine. Glavni razlog za ovakvu odluku bio je nedostatak prostora za razvoj i nedostatak para za neophodnu modernizaciju posla a postojala je i opasnost da gradski oci Kopenhagena zabrane pristup teškim kamionima u taj deo grada.
Zato je juna 2007. godine potpisan sporazum Veletržnice i konzorcijuma koji čine danski investitor Hofman Ejendom i globalna privatna firma „Karlajl“. Konzorcijum je dobio prostor od 16 hektara za razvoj najveće veletržnice za hranu i cveće u severnoj Evropi. Iako će nova veletržnica biti završena 2012. godine na površini od 220.000 kvadrata, već sada su brojne firme potpisale ugovore o zakupu poslovnog prostora.
Kompletna investicija košta 25 miliona evra, a svi koji žele da svoju robu prodaju na ovoj veletržnici moraju da kupe akcije u vrednosti od oko 3.300 evra. Tako onda zakupci postaju suvlasnici veletržnice. Oni će obezbediti oko 20 miliona evra za investiciju, a Konzorcijum nešto više od pet miliona evra.
----------------------------------------------------------------------
Karlov ugao
. Šta će nam mamutske tržnice kad će i potrošači uskoro izumreti.
. Najveća tržnica je skupština, samo je kvalitet robe nizak.
. Srbiji ne treba tržnica od igle do lokomotive. Mladi su već na iglama a poslednji voz nam je pobegao.
. Stranke bi trebalo da otvore veliki tržni centar. Za otkup glasova.
. Zavod za zapošljavanje je najveća pijaca robova.
Dragutin Minić
objavljeno: 22/08/2010
http://www.politika.rs/rubrike/Tema...bara-cene-voca-i-povrca-i-do-30-odsto.lt.html
Kako do jeftinije pijace
Veletržnica obara cene voća i povrća i do 30 odsto
Svi gradovi veći od dva miliona stanovnika u Evropi imaju veletržnice koje pružaju poljoprivrednicima mogućnost za veću proizvodnju, sigurnost i isplatu novca bez kašnjenja
Da li je mogla da bude izbegnuta nevolja domaćica u Srbiji da ove jeseni ne ostavljaju kuvani paradajz, ajvar, slatko od kupina, barenu papriku, džem od šljiva, turšiju... zato što je voće i povrće veoma skupo? Moglo je.
Da li je kilo paradajza usred sezone, početkom avgusta moglo da bude jeftinije od 250 i 300 dinara? Moglo je.
Da li je bostan, kad ga ima najviše, mogao da bude manje skup? Mogao je.
Sve je to moglo da je Srbija (na primer, u Beogradu), imala svoj „Ranžis“ – parisku veletržnicu na kojoj se godišnje prometne 10,4 milijarde evra voća, povrća, mesa i ribe (dva godišnja budžeta države Srbije). Slične tržišne institucije postoje u svim evropskim zemljama: „Merkasa“ u Španiji, „Slatina-Bulgarplod“ u Sofiji, „Nađbani“ u Budimpešti, „Velikopoljska Gelda“ u Poznanju, „Velkotržnice Lipence“ u Pragu, „Interregionalno tržište hrane“ u Volgogradu... Beograd je među poslednjim evropskim metropolama bez veletržnice, tog važnog tržišnog mehanizma koji s jedne strane daje sigurnost malim proizvođačima voća i povrća, a s druge strane štiti sve vrste potrošača od takozvanih cenovnih „pikova“. A upravo dva takva „pika“ dogodila su se pre neki dan – paradajz i bostan drastično su poskupeli, a nisu morali da je Beograd imao veletržnicu.– Da ona postoji, trgovci bi mnogo pre sezone i nestašice paradajza otišli u Tursku ili Makedoniju i naručili, recimo, deset hiljada tona čime bi bili ispeglani tronedeljni „cenovni pikovi“. Paradajz bi poskupeo, ali ne ovoliko. Uostalom, niko u okruženju nije imao tako drastično poskupljenje, a ni tronedeljni „pikovi“ nigde nisu zabeleženi. Da smo imali veletržnicu za te tri nedelje cena bi bila nešto viša, ali bi ostala stabilna. A što se tiče bostana, pometnju su napravili ulični prodavci. Svako ko je imao mali kamionet kupio je bostan u Rumi po 18-20 dinara za kilo, a onda je zauzeo trotoare i raskrsnice u Beogradu u počeo da diktira cenu. Zarade su bile ogromne. Tvrdim da su skok cene bostana napravili „divlji“ ulični trgovci – kaže magistar Dragan Pušara, direktor beogradske „Gradske pijace“ i jedan od najgorljivijih zagovornika formiranja nacionalne veletržnice u Beogradu.
On tvrdi da se veletržnica i skladišni kapaciteti prave da bi država imala umerene cene voća, povrća i cveća, pa i mesa (do nivoa francuske obrade) svih 12 meseci. To je, kaže Pušara, posebno važno ako se zna da Beograd potroši 65 odsto hrane u rinfuzi
Ključni korisnici veletržnica su mali proizvođači voća, povrća i cveća, trgovci na veliko, uvoznici i razni drugi posrednici a najvažniji kupci su male i srednje trgovinske radnje, trgovci za dalji promet na veliko i institucionalni kupci (bolnice, škole, vrtići, vojska). – Mi smo u tranziciji izgubili trgovce hranom u rinfuzi. Pre tranzicije, viškove voća i povrća otkupljivali su kombinati i zadruge, a manji deo završavao je kod nakupaca i na lokalnim pijacama. Sada domaćinstvo koje je opredeljeno da živi od zemlje i uvećava svoj posed nema pravi kanal za prodaju svoje robe trgovini. Veletržnica je karika koja nedostaje – kaže Pušara, koji je sa grupom eksperata u oktobru prošle godine učestvovao u izradi studije o beogradskoj veletržnici.
Pijace ne mogu da „progutaju“ sve što seljaci proizvedu, samo 35 odsto poljoprivrednih proizvoda premeće se preko pijačnih tezgi, a većina njih „hrani“ se robom sa Kvantaške pijace. Stručnjaci tvrde da ta pijaca, međutim, nije uspela da stekne značajniju ulogu u razvoju prodajnih tržišnih lanaca, niti je obezbedila servis potrošačima. Promet na beogradskom „Kvantašu“ je mali i uočljivo je da opada u trećem i četvrtom kvartalu kada su zastupljeni uglavnom domaći proizvodi za razliku od prvog i drugog kvartala kad je zastupljeno uvozno voće i povrće. To stvara već poznate „pikove“ cena. – Veletržnice imaju značajnu ulogu u regulisanju tržišta. Srbija je, na primer, u proizvodnji šargarepe tri puta konkurentnija od Hrvatske. Kod nas je 15 evro centi kilogram šargarepe kad se vadi iz zemlje, a 38 evrocenti je u Hrvatskoj. Ali, kada u novembru dođe „pik“ tražnje za šargarepom naša cena, zato što nemamo veletržišnih kapaciteta i skladišta, lagano prerasta cenu vađene šargarepe u Hrvatskoj gde ista cena od 38 evrocenti ostaje skoro čitave godine. To je podatak koji važi u poslednjih 10 godina – kaže Pušara.
Postoji više modela tržnica. Italijanske su komisione i u njima proizvođač i trgovac zajedno nastupaju na tržištu sa kontrolisanom trgovačkom maržom od 10 odsto. Trgovac ugovara potrebe i od njegove umešnosti zavisi kako će proći obojica. To je model koji se godinama gradi na poverenju, ali se ne preporučuje za Srbiju.– Nama odgovara model tržišno orijentisane veletržnice sa proizvođačem i trgovcem u pravnom okviru kao što je „Ranžis“. Trgovci još mogu i da kreditiraju proizvođače i da stvore kooperantski odnos, a to omogućava proizvođaču da se razvije i poveća proizvodnju – kaže Pušara.
Direktor beogradske „Gradske pijace“ naglašava da je za svaku veletržnicu veoma važan sistemski ambijent i navodi primer Hrvatske čiji je koncept bio odličan i zbog toga privukao ogromna sredstva iz pretpristupnih fondova Evropske unije i svu potrebnu konsultantsku pomoć. Zaboravljen je, međutim, zakonski okvir pa je zagrebačka Veletržnica postala gotovo promašena investicija.
Zagovornici gradnje veletržnice u Beogradu predlažu primenu hrvatskog modela po kome bi u Beogradu i Novom Sadu bile „prodavačice“, a na drugim lokacijama gde je veća ponuda nego potražnja bile bi „sakupljačice“ čija je osnovna funkcija da sakupljaju proizvode. – Hrvatska je uzela model španske „Merkase“, model javnog vlasništva. Ne treba, međutim, smetnuti s uma da privatni deo vlasništva u mnogim evropskim veletržnicama ne čine pojedinci nego zadruge, asocijacije, dakle oni koji traže tržište, zatim opštine... Svaka srpska opština može da zakupi 150 kvadrata na budućoj beogradskoj veletržnici i tako postane njen suvlasnik. Tako će omogućiti proizvođačima voća, povrća i cveća da preko trgovaca direktno plasiraju robu u glavni grad – kaže Pušara.
Planeri beogradske veletržnice zalažu se da njeni suvlasnici u startu budu opštine i asocijacije proizvođača. – Ne postoji strateški partner kao jedno pravno lice. Strateški partner su sve opštine u Srbiji, sve poljoprivredne zadruge i asocijacije a u trećem krugu pozvaćemo poljoprivredne proizvođače da budu akcionari. Veletržnica je veoma bitna i za one koji već snabdevaju velike trgovačke lance jer im fali keš, fali im brza naplata – uverava Pušara.
Za proizvođače je najvažnije da im veletržnica garantuje da će dobiti pare za isporučenu robu onako kako je definisano ugovorom sa trgovcima. Ako nije zadovoljan, iduće godine i proizvođač i trgovac mogu da menjaju partnera. – I količine robe definišu se ugovorom. I to je taj garantovani otkup. To je ta najvažnija prednost, da proizvođač ima izvesnost. On dolazi na veletržnicu i dugoročno ugovara isporuku svoje proizvodnje – kaže Pušara.
Ako trgovac ne poštuje ugovor o ceni nego kaže da je danas cena na veletržnici pala ispod dogovora onda proizvođač ima pravo da se naplati iz trgovčevog depozita koji stoji u „kliring hausu“. Dakle, trgovac ne sme da spusti cenu koja je unapred dogovorena, veletržnica i postoji da bi štitila proizvođače od „pikova“.
Računice pravljene za studiju beogradske veletržnice pokazuju da veletržnica za krajnjeg potrošača znači nižu cenu do 30 procenata i bolji kvalitet voća i povrća.
Dominantni kupci na veletržnicama su pravna lica: maloprodajne firme i javne ustanove – vrtići, bolnice, vojska, policija... Na veletržnici se formira berza hrane, svaki dan postoji srednja cena (kao kurs valute) za određeni kvalitet. Tako javne ustanove tog dana mogu da kupe po toj ceni a da ne fingiraju tendere što donosi velike uštede. Kupci mogu i da naručuju unapred, praktično da „hedžuju“.
Svi trgovci na veletržnici imaju svu robu. Ako, na primer, jedan trgovac dobije porudžbinu od nekog vrtića (koji je video na internetu cenu i kvalitet robe koju želi da naruči) koji traži više vrsta voća i povrća a taj trgovac nema sve to u svom asortimanu, on odlazi kod drugog trgovca i od njega uzima robu. Odmah mu daje interni berzanski nalog sa rokom dospeća plaćanja i taj nalog odlazi u „kliring haus“ veletržnice.
Pre nego što trgovac prvi put uđe na veletržnicu, on polaže depozit od (recimo) 50.000 evra. Ako drugom trgovcu od koga je uzeo robu da bi je isporučio vrtiću produži rok plaćanja, taj drugi trgovac ima pravo da se naplati iz depozita trgovca koji kasni sa plaćanjem. Kad jedan trgovac potroši svoj depozit, dužan je da ga obnovi ili se automatski isključuje sa veletržnice.
Postoji i deo koji se odnosi na ugovorne obaveze – veletržnica vodi računa da nema neplaćenih računa prema dobavljačima. Ona je garant da će svaki proizvođač voća i povrća dobiti svoj novac. Ukoliko trgovac kasni ili ne plati, menadžment veletržnice plaća iz depozita trgovaca oštećene proizvođače. To se postiže tako što pri svakom ugovoru koji se zaključi, duplikat ide u „kliring haus“ i onda menadžeri veletržnice lako vide kolika su ukupna dospeća trgovaca po rokovima plaćanja proizvođačima.
Plan je da beogradska veletržnica počne da radi sa 150 trgovaca, da bi kasnije taj broj narastao za još 100. Prva hala od 10.000 kvadrata za voće i povrće počeće da se gradi sredinom januara i biće spremna za sezonu paradajza. Dobijena je lokacijska dozvola, a veletržnica će se graditi fazno na lokaciji Kvantaša. Postojeća pijaca je na pet hektara, „Gradske pijace“ zakupile su još jednu parcelu od sedam hektara i dobile od grada Beograda 12,3 hektara. Tako je formirana lokacija od 18,4 hektara. Već na proleće biće napravljena hala od pet hiljada kvadrata za cvećare, to je rastući biznis. Preko Kvantaša godišnje prođe 150.000 tona robe, a projekcija je da na veletržnici prođe milion tona robe godišnje. Već sledeće godine mogla bi da se napravi hala s novih 10.000 kvadrata. „Jedna hala košta milion evra, to su nikakve pare. Nema tu luksuza. I radićemo pomalo, da ne pogrešimo. Sada imamo para na računu Gradske pijace da napravimo deset takvih objekata“, kaže direktor ovog preduzeća. On smatra da bi na veletržnici moglo da se u prvoj godini rada promeće od 10 do 15 odsto više robe nego na Kvantašu.
Niko se ne zanosi da će veletržnica u Beogradu brzo postati među vodećima u Evropi. Ipak se, kao na uzor, gleda pariski „Ranžis“. Tamo na 280 hektara srećno radi 10.000 ljudi i godišnje zarađuje 10,4 milijardi evra.
Miša Brkić
-----------------------------------------------------------
Velika politička nesloga
Na konstataciju da je ovo projekat beogradske veletržnice i pitanje šta je interes Srbije, direktor beogradske „Gradske pijace“ kaže:– Projekat bi imao mnogo više šanse za uspeh kad bi bio nacionalni, a da bi to postao iza njega mora da stane vlada. Hoću da kažem da nema političke volje za nešto što je interes države. A interes države je da ima veletržnicu čije je 51 odsto vlasnik država i kontroliše je preko Ministarstva poljoprivrede.
Mi, nažalost imamo veliku političku neslogu kad je reč o veletržnici u Novom Sadu. Ja sam ih sve pozvao da napravimo nacionalno preduzeće, svi imamo kapital, da imamo udela i da podjednako delimo uspeh i rizik. Novi Sad je to podržao, ali je odbio da uđe u taj projekat i najavio da će da radi sam.
Iz Niša i Vranja mole da radimo zajedno.
-----------------------------------------------------------
Kopenhagen
Suvlasnici sa 3.300 evra: stara veletržnica u Kopenhagenu
Veletržnica u Kopenhagenu je zanimljiva iz više razloga: zbog istorije, menjanja lokacije i strukture vlasništva.
Pre četiri godine upravni odbor, odnosno 126 kompanija-članica, odlučilo je da proda stari deo kompleksa veletržnice sagrađen 1958. godine. Glavni razlog za ovakvu odluku bio je nedostatak prostora za razvoj i nedostatak para za neophodnu modernizaciju posla a postojala je i opasnost da gradski oci Kopenhagena zabrane pristup teškim kamionima u taj deo grada.
Zato je juna 2007. godine potpisan sporazum Veletržnice i konzorcijuma koji čine danski investitor Hofman Ejendom i globalna privatna firma „Karlajl“. Konzorcijum je dobio prostor od 16 hektara za razvoj najveće veletržnice za hranu i cveće u severnoj Evropi. Iako će nova veletržnica biti završena 2012. godine na površini od 220.000 kvadrata, već sada su brojne firme potpisale ugovore o zakupu poslovnog prostora.
Kompletna investicija košta 25 miliona evra, a svi koji žele da svoju robu prodaju na ovoj veletržnici moraju da kupe akcije u vrednosti od oko 3.300 evra. Tako onda zakupci postaju suvlasnici veletržnice. Oni će obezbediti oko 20 miliona evra za investiciju, a Konzorcijum nešto više od pet miliona evra.
----------------------------------------------------------------------
Karlov ugao
. Šta će nam mamutske tržnice kad će i potrošači uskoro izumreti.
. Najveća tržnica je skupština, samo je kvalitet robe nizak.
. Srbiji ne treba tržnica od igle do lokomotive. Mladi su već na iglama a poslednji voz nam je pobegao.
. Stranke bi trebalo da otvore veliki tržni centar. Za otkup glasova.
. Zavod za zapošljavanje je najveća pijaca robova.
Dragutin Minić
objavljeno: 22/08/2010
Gomila gluposti na jednom mestu. Jedva se uklapamo i ovako a kamoli da nasi proizvodi jos pojeftine. Nek nam drzava da kredite i subvencije kao i u Italiji pa nek onda seru. Hoce jeftiniju robu a placamo najskuplje djubrivo, benzin i sadnice u Evropi... Najbolje da kupuju socijalni mir preko nase grbace... Sve je to banda...
dipl.seljanka
Član
Slazem se, ja sam pre desetak dana prosla kroz Holandiju, Belgiju i bez reci ostala , sto se tice cena, nacina zivota i organizacije.
Cene kao kod nas al se ne skida sa ledja proizvodjaca nista , niti imaju takvu opciju za smanjenje cena ...mada ima i tamozoran sef je napisao(la):
Драгин: Улагање у млечно говедарство
25. октобар 2010. | 11:47 → 13:15 | Извор: Танјуг ПИРОТ - Тренутно најбитнији задатак Министарства пољопривреде, шумарства и водопривреде је да кроз ребаланс буџета за ову годину и редовни буџет за 2011. годину добије још средстава које ће уложити у млечно говедарство, изјавио је данас ресорни министар Саша Драгин и најавио нове субвенције за млекарство.
Драгин је приликом посете Пиротском округу, у оквиру кампање "Природно из Србије", констатовао да у Пироту мора боље да ради селекциона служба и да обележавање животиња мора да се обавља редовније, како би произвођачи могли да конкуришу за подстицаје у области млекарства.
Он је напоменуо да би, када би све животиње биле уматичене, произвођачи могли да добију 12.500 динара по грлу, а имали би право и да остваре субвенцију за млеко. Министар је посетио сточарско - пољопривредно газдинство Боривоја Денчића у селу Црноклиште, са 105 грла, од којих 50 крава и 20 стеоних јуница, и том приликом домаћину, који има намеру да сагради измузиште за краве, објаснио на који начин може да оствари до 50 одсто бесповратних подстицајних средстава за набавку опреме.
"Ако је инвестиција 40.000 евра, држава ће платити 20.000 евра", рекао је Драгин.
Пољопривредни произвођач Денчић указао је на високу цену концентрата, која оптерећује производњу и сувише ниску откупну цену млека, због чега је, како истиче, дневну испоруку млека био принуђен да смањи са 500 на 400 литара.
Министар је посетио и средњу пољопривредну млекарску школу "Обрен Пејић", која је на конкурсу од Министарства пољопривреде добила средства у износу од 750.000 динара у оквиру СТАР програма за школску млекару, где ђаци праве сир.
Драгин је најавио да ће Министарство пољопривреде подржати и набавку нове опреме, односно увођење сертификата ХАСАП и ИСО 22000, као што то чини и са другим предузетницима који желе да своје производе извозе на тржиште Европске Уније.
Он је подсетио да је министарство пољопривреде ове године наменило 740.000 динара за увођење стандарда у органску пољопривреду.
Трговински ланци кидају пољопривреду
– Неплаћање за испоручену робу нанело је велику штету пољопривредним произвођачима и зато држава што пре треба да то уреди законом о обезбеђењу плаћања.
Већ сада су због тога многи кланичари пред банкротом – упозорио је председник Одбора за аграр ПКС-а и директор Института за хигијену и технологију меса Лазар Турубатовић. – Законски рок за плаћање од 180 дана не поштује се и произвођачи се често уцењују. Закон би требало да уведе обавезу плаћања с роком од 30 дана.
У проблему су и произвођачи воћа и поврћа, као и прерађивачи њихове робе.
– Не могу да прецизирам за колико трговци пробијају рокове плаћања јер сарађујемо с хиљаде њих, али сигурно се ситуација није значајније поправила у односу на прошлу годину – каже за "Дневник" извршни директор компаније "Нектар" Бојан Радун. – Потраживања су и даље велики проблем.
– Ситуација је још гора него прошле године. Сада неки трговци произвођачима поврћа не плаћају и по 75 дана. Рецимо, био сам принуђен да прекинем сарадњу с трговинским кућама које су биле крајње некоректне – каже за наш лист велики произвођач поврћа из Пивница Стеван Бељански.
Неки пољопривредни произвођачи, пак, кажу да с трговцима сада лакше излазе на крај и да су задовољни јер се рокови плаћања углавном поштују.
– Буде периода када се пређе договорени рок, али углавном је то 40 дана од испоруке, што је задовољавајуће – рекао нам је повртар из Бегеча Јанко Медвеђ.
Прошле године су муку мучили и ратари јер су им прерађивачи за робу дуговали и по неколико месеци. Рецимо, исплата сунцокрета каснила је и по четири месеца. Ратарски производи, међутим, сада су у бољој позицији. Ратарске културе су ове године на цени и пољопривредници су сада у прилици да постављају услове – да траже аванс, или пак најкраћи рок исплате. Подсетимо, недавно је Влада Србије донела уредбу која трговцима налаже да добављачима хлеба плате робу најкасније за 20 дана, а увелико се прича о потреби да се законски ограничи рок плаћања. Међутим, већ је уредба о хлебу наишла на различите оцене јер неки привредници сматрају да држава не би требало да административним мерама регулише односе међу тржишним учесницима. Други, пак, цене да такве уредбе доприносе побољшању привредног амбијента. Рецимо, хлеб неки трговци пекарима нису плаћали и по неколико месеци јер су тако могли, знајући колико је наш правосудни систем неефикасан. А нису се плашили ни да ће им добављачи окренути леђа јер је познато колико је тешко доћи до места на рафовима.
Потпредседник Асоцијације малих и средњих предузећа и предузетника Србије Милан Кнежевић у разговору за наш лист оцењује да су такве одлуке Владе у принципу лоше јер се, како каже, уредбама не може владати.
– То је бесмислено и враћа нас у време за које смо мислили да је прошло. У случају да трговци не поштују уговоре и да их мали добављачи на то не могу натерати, требало би их тужити, као што се ради на Западу, где им истог дана буде блокиран рачун и добављач одмах наплати своје потраживање.
С. Глушчевић
Страни ланци фер
Пољопривредници, а нарочито прерађивачи, кажу да најлошије искуство имају с домаћим трговинским ланцима, те да су, за разлику од њих, велике али нажалост ретке иностране компаније које послују у Србији, изузетно коректне када је плаћање паорске робе у питању.
– Нисмо имали проблема с плаћањем добављачима у Србији, нити у другим земљама у региону. Ми смо увек били финансијски изузетно јаки и способни да испоштујемо сваки уговор – каже за "Дневник" директор компаније "Метро кеш енд кери" за Источну и Централну Европу Кристијан Милш.
25. октобар 2010. | 11:47 → 13:15 | Извор: Танјуг ПИРОТ - Тренутно најбитнији задатак Министарства пољопривреде, шумарства и водопривреде је да кроз ребаланс буџета за ову годину и редовни буџет за 2011. годину добије још средстава које ће уложити у млечно говедарство, изјавио је данас ресорни министар Саша Драгин и најавио нове субвенције за млекарство.
Драгин је приликом посете Пиротском округу, у оквиру кампање "Природно из Србије", констатовао да у Пироту мора боље да ради селекциона служба и да обележавање животиња мора да се обавља редовније, како би произвођачи могли да конкуришу за подстицаје у области млекарства.
Он је напоменуо да би, када би све животиње биле уматичене, произвођачи могли да добију 12.500 динара по грлу, а имали би право и да остваре субвенцију за млеко. Министар је посетио сточарско - пољопривредно газдинство Боривоја Денчића у селу Црноклиште, са 105 грла, од којих 50 крава и 20 стеоних јуница, и том приликом домаћину, који има намеру да сагради измузиште за краве, објаснио на који начин може да оствари до 50 одсто бесповратних подстицајних средстава за набавку опреме.
"Ако је инвестиција 40.000 евра, држава ће платити 20.000 евра", рекао је Драгин.
Пољопривредни произвођач Денчић указао је на високу цену концентрата, која оптерећује производњу и сувише ниску откупну цену млека, због чега је, како истиче, дневну испоруку млека био принуђен да смањи са 500 на 400 литара.
Министар је посетио и средњу пољопривредну млекарску школу "Обрен Пејић", која је на конкурсу од Министарства пољопривреде добила средства у износу од 750.000 динара у оквиру СТАР програма за школску млекару, где ђаци праве сир.
Драгин је најавио да ће Министарство пољопривреде подржати и набавку нове опреме, односно увођење сертификата ХАСАП и ИСО 22000, као што то чини и са другим предузетницима који желе да своје производе извозе на тржиште Европске Уније.
Он је подсетио да је министарство пољопривреде ове године наменило 740.000 динара за увођење стандарда у органску пољопривреду.
Post je spojen: [time]1288024395[/time]
_________________________________________________Трговински ланци кидају пољопривреду
– Неплаћање за испоручену робу нанело је велику штету пољопривредним произвођачима и зато држава што пре треба да то уреди законом о обезбеђењу плаћања.
Већ сада су због тога многи кланичари пред банкротом – упозорио је председник Одбора за аграр ПКС-а и директор Института за хигијену и технологију меса Лазар Турубатовић. – Законски рок за плаћање од 180 дана не поштује се и произвођачи се често уцењују. Закон би требало да уведе обавезу плаћања с роком од 30 дана.
У проблему су и произвођачи воћа и поврћа, као и прерађивачи њихове робе.
– Не могу да прецизирам за колико трговци пробијају рокове плаћања јер сарађујемо с хиљаде њих, али сигурно се ситуација није значајније поправила у односу на прошлу годину – каже за "Дневник" извршни директор компаније "Нектар" Бојан Радун. – Потраживања су и даље велики проблем.
– Ситуација је још гора него прошле године. Сада неки трговци произвођачима поврћа не плаћају и по 75 дана. Рецимо, био сам принуђен да прекинем сарадњу с трговинским кућама које су биле крајње некоректне – каже за наш лист велики произвођач поврћа из Пивница Стеван Бељански.
Неки пољопривредни произвођачи, пак, кажу да с трговцима сада лакше излазе на крај и да су задовољни јер се рокови плаћања углавном поштују.
– Буде периода када се пређе договорени рок, али углавном је то 40 дана од испоруке, што је задовољавајуће – рекао нам је повртар из Бегеча Јанко Медвеђ.
Прошле године су муку мучили и ратари јер су им прерађивачи за робу дуговали и по неколико месеци. Рецимо, исплата сунцокрета каснила је и по четири месеца. Ратарски производи, међутим, сада су у бољој позицији. Ратарске културе су ове године на цени и пољопривредници су сада у прилици да постављају услове – да траже аванс, или пак најкраћи рок исплате. Подсетимо, недавно је Влада Србије донела уредбу која трговцима налаже да добављачима хлеба плате робу најкасније за 20 дана, а увелико се прича о потреби да се законски ограничи рок плаћања. Међутим, већ је уредба о хлебу наишла на различите оцене јер неки привредници сматрају да држава не би требало да административним мерама регулише односе међу тржишним учесницима. Други, пак, цене да такве уредбе доприносе побољшању привредног амбијента. Рецимо, хлеб неки трговци пекарима нису плаћали и по неколико месеци јер су тако могли, знајући колико је наш правосудни систем неефикасан. А нису се плашили ни да ће им добављачи окренути леђа јер је познато колико је тешко доћи до места на рафовима.
Потпредседник Асоцијације малих и средњих предузећа и предузетника Србије Милан Кнежевић у разговору за наш лист оцењује да су такве одлуке Владе у принципу лоше јер се, како каже, уредбама не може владати.
– То је бесмислено и враћа нас у време за које смо мислили да је прошло. У случају да трговци не поштују уговоре и да их мали добављачи на то не могу натерати, требало би их тужити, као што се ради на Западу, где им истог дана буде блокиран рачун и добављач одмах наплати своје потраживање.
С. Глушчевић
Страни ланци фер
Пољопривредници, а нарочито прерађивачи, кажу да најлошије искуство имају с домаћим трговинским ланцима, те да су, за разлику од њих, велике али нажалост ретке иностране компаније које послују у Србији, изузетно коректне када је плаћање паорске робе у питању.
– Нисмо имали проблема с плаћањем добављачима у Србији, нити у другим земљама у региону. Ми смо увек били финансијски изузетно јаки и способни да испоштујемо сваки уговор – каже за "Дневник" директор компаније "Метро кеш енд кери" за Источну и Централну Европу Кристијан Милш.
