Državni aparat se širi a koliko vidim, njihova bolest je zarazila i privatni sektor. Konstalting, ekonomija, menadžment, sociologija, psihologija a od proizvodnje velika nula. Zemlja uslužne delatnosti. Daj mi vezu i pomeriću celu planetu. Niko ništa ne pravi nego svi kalkulišu, savetuju i računaju iz fotelje i apsolutno niko nije odgovoran za svoja dela. Ako su kratkih ruku bili sa obrazovanjem onda mese hleb i prevrću pljeskavice pravljenje od stranog otpada. Od industrije nam je ostao samo zagušljiv smrad. Pre nađe posao trgovac u svojoj struci nego neki inženjer tehničkog usmerenja. Kad prođe radni dan, skida se smrdljiva uniforma i kupa se hladnom vodom jer su struja i gas u jednoj dimenziji a platežna moć građanina u sasvim drugoj, posle toga pilji se u ekran gde igraju bradavice nepismene vašarske profuknjače koja u slobodno vreme propoveda poštenje i čednost. Normalne devojke nose suzavac u torbi zbog napaćenih manijaka koje niko ne hapsi i niko ih ne osuđuje a one druge slabijeg morala i samopoštovanja prodaju svoju individualnost, popunjavaju splavove i naručje sedih lopova sa kravatama koji opet kao i one sa vašara takođe propovedaju poštenje i moral. Kad završe sa izlaskom, skidaju kravate i onda dolaze kući da izgrle supruge i decu. Suprugama poklanjaju torbice koje je otplatila šestomesečna pauza u isplatama njegovih radnika. Za kusur se našlo koječega pa i ključić jednog lepog autića sa zatamnjenim staklima za sina odlikaša što tuče profesore po školi. Da se detetu nađe ako slučajno naleti neki običnjak pa da ga pokosi na pešačkom i ne odgovara za to. Nije on baš svačiji sin nego sin propovednika pravde i poštenja. E tek na kraju kad sinak završi sa maltretiranjem prosvetara onda mu se mora naći fotelja po meri kao što i njegov otac poseduje. Kasnije se tu skupi trust takvih istih glava pa se dosete i guše svakoga u ovoj državi kako bi i za njihovu decu bilo prostora da nastave porodičnu tradiciju.
