Они живе у посебном свету. Пријатељу свака част на размишљању, стављам потпис.
Umiranje naših kuća
- Začetnik teme cukaneca
- Datum pokretanja
Vojkanvrelo
Član
Jeste zivi se neuporedivo bolje,bravo za tebe i za svakog ko tako razmislja.Kasnije cu detaljno svaku tvoju rec da demantujem,sad nemam vremena.Ja zivim na Marsu,eto da znas a ti u lepoj Sumadiji.
Kremator
Član
Ako mogu da dodam za jugoslaviju, jeste se izgradilo spolja, ali cini mi se da smo iznutra zatajili totalno. Ne bi tako lako bilo gradjanskih ratova, rusenja pa i sadasnje rasprodaje svega i svacega, da smo se razvili i kao ljudi.
I jos jedna potpuno neodrziva i nerealna, idilicna slika srbije, ili da kazem "srecnih ljudi"
, gde baka i deka cuvaju klave i lade na selu tamo ima kajmak i mleko i med, tatica i mamica u gladu zive da se ne muce kao na selu, a deca odnosno unuci tek ne trebaju da rade nista ili da stvaraju bilo sta, sve na gotovo, i to je tako trebalo da traje u nedogled kao simpsonovi .
I jos jedna potpuno neodrziva i nerealna, idilicna slika srbije, ili da kazem "srecnih ljudi"
, gde baka i deka cuvaju klave i lade na selu tamo ima kajmak i mleko i med, tatica i mamica u gladu zive da se ne muce kao na selu, a deca odnosno unuci tek ne trebaju da rade nista ili da stvaraju bilo sta, sve na gotovo, i to je tako trebalo da traje u nedogled kao simpsonovi .
Philby
Član
Ovo je istina. Primanja su htjeli mi to priznati ili ne veća nego ranije, ali su i prohtjevi mnogo veći. Svaka kuća bar 50 evra mjesečno daje za telefon i internet, voze se po dva auta, kupuju se savremene mašine i traktori bar pet puta skuplji i jači od nekih koje smo do tad imali. Svaki jači domaćin kupuje kombajn, dok je prije bilo samo par istih u cijeloj opštini.
Ulaže se novac u razne stvari koje nekad nisu nikom bili na umu, prave se objekti kakve su nekada imale samo firme, proizvodnja svega je postala skuplja i sad normalno da se nemogu svi rashodi pokriti prihodima.
Radnika što kažeš nema šanse naći, svi bi u državnu firmu da lade jajca dok neko drugi odrađuje njihov posao. E pa moralo je jednom pući, dugove za to vraćamo sad i vraćaćemo još dugo godina.
Quercus
Član
Izvor:Vesti-online:
[h=1]Demografski sunovrat Srbije (3): Selo sa 56 stanovnika[/h][h=2]U plodnoj ravnici Banata ostala su mnoga sela pusta. Prosečna gustina naseljenosti celog Banata je 73 stanovnika po kvadratnom kilometru. U proteklih petnaestak godina procenjeno je da Banat ima za oko 50.000 stanovnika manje.[/h]
Danijel Špaček, najmlađi žitelj Busenja
U Sečnju je prosečna naseljenost 25 stanovnika po kvadratnom kilometru, u Plandištu 30 ljudi, a ako se ovaj trend nastavi, za pola veka ovo područje će se potpuno isprazniti.
Seoba iz ovih opština je eskalirala u vreme tranzicije, kada su obradivu zemlju mahom preuzeli bogati veleposednici. Oni su u privatizaciji uzeli zadruge i desetine hiljada hektara zemlje. Paori nisu mogli da prežive nelojalnu konkurenciju i svoju decu masovno upućuju u gradove, najviše u Beograd ili Novi Sad.
U mnogim selima privatni prevoznici su ukinuli autobuske linije ili ih sveli na dvaput dnevno, što je još više otežalo seoski život.
Osim Zlatice, Lukinog Sela, Dubice, Šurjana i još nekih na području srednjeg Banata, u kojima živi jedva preko stotinu žitelja, najmanje je selo Busenje, kod Jaše Tomića, u kojem živi 56 duša.
Ana Molnar, predsednica aktiva Žuta ruža u Busenju, napominje da u najmanjem banatskom selu ljudi žive dobro i zadovoljno. Kuće su im obnovljene, a imanja obrađena pod konac. Busenje je sedmi rejon sela Jaša Tomić, a osim pretežno mađarskog življa, u selu trenutno živi jedna izbeglička porodica, familija Božanić, koja se ovde nastanila posle izbeglištva iz Hrvatske.
- Mada nas je malo, svega 56 duša, ne mogu reći da u selu vlada nezadovoljstvo. Uostalom teško se živi, ali tako je svuda i mi smo ponosni što se u selu rađaju deca, što imamo svadbe, svoj vodovod, asfaltirane ulice i puteve, Dom kulture i obnovljenu crkvu... Zar to nije dovoljno za optimizam i osmeh na licu - s pravom se pita gospođa Ana Molnar.
Geza Boroš je ugledni domaćin iz Busenja i član saveta mesne zajednice u obližnjoj Jaši.-Katastrofalna poplava koja nas je zadesila 2005. godine doprinela je da se mnogi presele u Jašu Tomić, kada su tamo deljene nove kuće posle poplave. Od 93 stanovnika, spali smo na 56... Ipak, ljudi su vredni, rade, ali se i trude da život van posla ne zamre, imamo internet u skoro svakom domu. Moje dve ćerke takođe žive u Jaši, obe su medicinski radnici i radile su u plućnoj bolnici u ovom selu, koja na žalost više ne radi, pa sada putuju u Zrenjanin. Unuk Nandor Nađ, inače odličan fudbaler, posle završene srednje medicinske škole, odlučio je da ode u Nemačku i u Frankfurtu se odlično snašao.
- Najmlađi žitelj našeg sela je devetomesečni Daniel Špaček, a nešto starija je dvogodišnja, moja unuka Timea Boroš, dok je trenutno najstariji moj stric, 72-godišnji Andraš Boroš - ističe Geza Boroš.
On živi sa suprugom, 22-godišnjim sinom Robijem, snajom Lidijom i unukom Timeom u selu Busenje. Geza se kao i većina meštana bavi poljoprivredom, stočarstvom najviše, a njegov sin Robi mu pomaže, ali je i zaposlen u firmi Timos u Sečnju.
- Selo ima sedmoro dece školskog uzrasta, šestoro mališana pohađa osnovnu školu u Jaši Tomiću, a jedno dete je srednjoškolac u Zrenjaninu. Osnovci svakodnevno u školu odlaze i vraćaju se biciklima, a od centra Busenja do centra Jaše ima tačno tri kilometra. Tako je i leti i zimi, uvek u školu idu biciklima - objašnjava Geza uz napomenu da je najučeniji meštanin Busenja bio Mihajlo Molnar, doktor mašinstva, koji je pre nekoliko godina preminuo, ali je kao osoba rođena u Busenju, zaslužio da bar jedna ulica u selu nosi njegovo ime.
[h=3]Ostala samo šuma[/h]Nekad je bilo selo Molin u severnom Banatu, a danas je ostala samo šuma, poznata kao Molinska šuma. Do početka Drugog svetskog rata, bilo je tipično nemačko selo, sa 95 posto nemačkog življa, imalo je oko 3.000 duša, a onda padom Trećeg rajha Nemci su proterani, njihova imovina oduzeta, a u Molin se doseljavaju kolonisti iz Bosne.
Molin je, uz manje migracije meštana u obližnju varoš Kikindu, živeo normalnim životom sve do 1956. godine kada se dogodila katastrofalna poplava. Kuće građene od naboja su se rušile jedna za drugom i meštani su počeli da se raseljavaju, a u selu je ostalo nekoliko starih ljudi koji nisu želeli da napuštaju ognjište. Neki od njih su u međuvremenu umrli, a neki su ipak otišli u Vojvoda Stepu, Novu Crnju ili Kikindu, tako da je do početka šezdesetih, selo ostalo potpuno prazno, ističu u svojim zapisima publicisti Nemanja Savić, Slobodan Čurčić i Miloš Latinović.
Uspomenu na nekadašnje selo čuva nekoliko razrušenih zidova. Obraslo u korov uglavnom služi kao atraktivno lovno područje, a topole zasađene na mestu gde su nekada bile kuće i gde su ljudi živeli, služe i kao turistička atrakcija, tj. poznatije su kao Molinska šuma.
[h=3]Sve manje ljudi[/h]Po popisu iz 2011. u Vojvodini živi oko dva miliona stanovnika, a njihova prosečna starost je 45 godina. Od 1991. do 2012. Vojvodina je izgubila 110.000 stanovnika, Šumadija i zapadna Srbija 180.000, a južna i istočna Srbija više od 200.000 ljudi.
[h=1]Demografski sunovrat Srbije (3): Selo sa 56 stanovnika[/h][h=2]U plodnoj ravnici Banata ostala su mnoga sela pusta. Prosečna gustina naseljenosti celog Banata je 73 stanovnika po kvadratnom kilometru. U proteklih petnaestak godina procenjeno je da Banat ima za oko 50.000 stanovnika manje.[/h]
Danijel Špaček, najmlađi žitelj Busenja
U Sečnju je prosečna naseljenost 25 stanovnika po kvadratnom kilometru, u Plandištu 30 ljudi, a ako se ovaj trend nastavi, za pola veka ovo područje će se potpuno isprazniti.
Seoba iz ovih opština je eskalirala u vreme tranzicije, kada su obradivu zemlju mahom preuzeli bogati veleposednici. Oni su u privatizaciji uzeli zadruge i desetine hiljada hektara zemlje. Paori nisu mogli da prežive nelojalnu konkurenciju i svoju decu masovno upućuju u gradove, najviše u Beograd ili Novi Sad.
U mnogim selima privatni prevoznici su ukinuli autobuske linije ili ih sveli na dvaput dnevno, što je još više otežalo seoski život.
Osim Zlatice, Lukinog Sela, Dubice, Šurjana i još nekih na području srednjeg Banata, u kojima živi jedva preko stotinu žitelja, najmanje je selo Busenje, kod Jaše Tomića, u kojem živi 56 duša.
Ana Molnar, predsednica aktiva Žuta ruža u Busenju, napominje da u najmanjem banatskom selu ljudi žive dobro i zadovoljno. Kuće su im obnovljene, a imanja obrađena pod konac. Busenje je sedmi rejon sela Jaša Tomić, a osim pretežno mađarskog življa, u selu trenutno živi jedna izbeglička porodica, familija Božanić, koja se ovde nastanila posle izbeglištva iz Hrvatske.
- Mada nas je malo, svega 56 duša, ne mogu reći da u selu vlada nezadovoljstvo. Uostalom teško se živi, ali tako je svuda i mi smo ponosni što se u selu rađaju deca, što imamo svadbe, svoj vodovod, asfaltirane ulice i puteve, Dom kulture i obnovljenu crkvu... Zar to nije dovoljno za optimizam i osmeh na licu - s pravom se pita gospođa Ana Molnar.
Geza Boroš je ugledni domaćin iz Busenja i član saveta mesne zajednice u obližnjoj Jaši.-Katastrofalna poplava koja nas je zadesila 2005. godine doprinela je da se mnogi presele u Jašu Tomić, kada su tamo deljene nove kuće posle poplave. Od 93 stanovnika, spali smo na 56... Ipak, ljudi su vredni, rade, ali se i trude da život van posla ne zamre, imamo internet u skoro svakom domu. Moje dve ćerke takođe žive u Jaši, obe su medicinski radnici i radile su u plućnoj bolnici u ovom selu, koja na žalost više ne radi, pa sada putuju u Zrenjanin. Unuk Nandor Nađ, inače odličan fudbaler, posle završene srednje medicinske škole, odlučio je da ode u Nemačku i u Frankfurtu se odlično snašao.
- Najmlađi žitelj našeg sela je devetomesečni Daniel Špaček, a nešto starija je dvogodišnja, moja unuka Timea Boroš, dok je trenutno najstariji moj stric, 72-godišnji Andraš Boroš - ističe Geza Boroš.
On živi sa suprugom, 22-godišnjim sinom Robijem, snajom Lidijom i unukom Timeom u selu Busenje. Geza se kao i većina meštana bavi poljoprivredom, stočarstvom najviše, a njegov sin Robi mu pomaže, ali je i zaposlen u firmi Timos u Sečnju.
- Selo ima sedmoro dece školskog uzrasta, šestoro mališana pohađa osnovnu školu u Jaši Tomiću, a jedno dete je srednjoškolac u Zrenjaninu. Osnovci svakodnevno u školu odlaze i vraćaju se biciklima, a od centra Busenja do centra Jaše ima tačno tri kilometra. Tako je i leti i zimi, uvek u školu idu biciklima - objašnjava Geza uz napomenu da je najučeniji meštanin Busenja bio Mihajlo Molnar, doktor mašinstva, koji je pre nekoliko godina preminuo, ali je kao osoba rođena u Busenju, zaslužio da bar jedna ulica u selu nosi njegovo ime.
[h=3]Ostala samo šuma[/h]Nekad je bilo selo Molin u severnom Banatu, a danas je ostala samo šuma, poznata kao Molinska šuma. Do početka Drugog svetskog rata, bilo je tipično nemačko selo, sa 95 posto nemačkog življa, imalo je oko 3.000 duša, a onda padom Trećeg rajha Nemci su proterani, njihova imovina oduzeta, a u Molin se doseljavaju kolonisti iz Bosne.
Molin je, uz manje migracije meštana u obližnju varoš Kikindu, živeo normalnim životom sve do 1956. godine kada se dogodila katastrofalna poplava. Kuće građene od naboja su se rušile jedna za drugom i meštani su počeli da se raseljavaju, a u selu je ostalo nekoliko starih ljudi koji nisu želeli da napuštaju ognjište. Neki od njih su u međuvremenu umrli, a neki su ipak otišli u Vojvoda Stepu, Novu Crnju ili Kikindu, tako da je do početka šezdesetih, selo ostalo potpuno prazno, ističu u svojim zapisima publicisti Nemanja Savić, Slobodan Čurčić i Miloš Latinović.
Uspomenu na nekadašnje selo čuva nekoliko razrušenih zidova. Obraslo u korov uglavnom služi kao atraktivno lovno područje, a topole zasađene na mestu gde su nekada bile kuće i gde su ljudi živeli, služe i kao turistička atrakcija, tj. poznatije su kao Molinska šuma.
[h=3]Sve manje ljudi[/h]Po popisu iz 2011. u Vojvodini živi oko dva miliona stanovnika, a njihova prosečna starost je 45 godina. Od 1991. do 2012. Vojvodina je izgubila 110.000 stanovnika, Šumadija i zapadna Srbija 180.000, a južna i istočna Srbija više od 200.000 ljudi.
,Citam ove postove ali tuzna slika svuda,migracija bela kuga ,Jad! Danas se mnogo bolje zivi na selu nego nekad,ali nezadovoljstvo je sve vece.PARAPSIHOLOSKI poremecaj drustva.Negde je crno-belo,negde je crno ,a negde je potpuno crno.Ako gubimo 2-3% sela godisnje,onda za 30 godina Srbija ce izbrisati 70% sela sa geografske karte,To je opsta dijagnoza ,a sta je lek?i ima li ga uopste?
Za vladu projekat buducnosti je Beograd na vodi,za koji ce opet secnuti tamo negde "komadic zemlje"i dati ga arapima u amanet.!?
Mozda se taj grad zida za nas koi jos nismo migrirali,ili bar nemamo tu nameru za sad??!
Stvoren je jedan veliki mravinjak a okolo pustinja.
Za vladu projekat buducnosti je Beograd na vodi,za koji ce opet secnuti tamo negde "komadic zemlje"i dati ga arapima u amanet.!?
Mozda se taj grad zida za nas koi jos nismo migrirali,ili bar nemamo tu nameru za sad??!
Stvoren je jedan veliki mravinjak a okolo pustinja.
Poslednja izmena od urednika:
Philby
Član
Kolega, na svim forumima pa i na ovom zabranjeno je pisanje potpuno naglašenih postova (bold, italic, podvučeno, obojeno, sve velikim slovima…).
Ne postižeš da bude čitljivije jer većina takve poruke samo preskoči pošto je naporno za čitanje.
Ne postižeš da bude čitljivije jer većina takve poruke samo preskoči pošto je naporno za čitanje.
Gorski Car
Član
Mi vise nemamo problem samo sa izumiranjem sela, imamo problem sa izumiranjem Opstina i manjih Gradova. Evo u mojoj opstini u jenom selu skupili potpise hoce da se otcepe i pripoje Beogradskoj Opstini Mladenovac, hoce ljudi da budu "Beogradjani"... Beogradizacija Srbije ce nas unistiti, a ona nije pocela juce, traje od zavrsetka 2 svetskog rata pa na ovamo...
Beogradizacija Srbije je upravo taj nasmrtonosniji projektil koji razara srpsko selo a slozio bi se sa kolegom i varosi i manje gradove,Sumanutom politikom iz proslosti a mislim da ni sad nije nista bolje docicemo do dna provalije,
Neuravnotezen ekonomski razvoj na celoj teritoriji Srbije,zapostavljena poljoprivreda,iskrivljena slika lagodnog zivota u gradu,pomodarstvo,nesticanje radnih navika od samog pocetka ( deteta,) epidemiska zaraza "savremenom demokratijom" i NAJVAZNIJE-Zapostavljanje porodicnih vrednosti,(nesticanje blagovremeno porodice na ustrb karijere,predugog studiranja,ekonomskih teskoca,zacrtanih "snova i ciljeva").
Porodica je stub i najvaznija osnova svega u zivotu,to je po meni glavni faktor opstanka svakog drustva.
Bez porodice ste i u gradu niko i nista a kamoli na selu.
Neuravnotezen ekonomski razvoj na celoj teritoriji Srbije,zapostavljena poljoprivreda,iskrivljena slika lagodnog zivota u gradu,pomodarstvo,nesticanje radnih navika od samog pocetka ( deteta,) epidemiska zaraza "savremenom demokratijom" i NAJVAZNIJE-Zapostavljanje porodicnih vrednosti,(nesticanje blagovremeno porodice na ustrb karijere,predugog studiranja,ekonomskih teskoca,zacrtanih "snova i ciljeva").
Porodica je stub i najvaznija osnova svega u zivotu,to je po meni glavni faktor opstanka svakog drustva.
Bez porodice ste i u gradu niko i nista a kamoli na selu.
Poslednja izmena:
Tomix
Član
Quercus
Član
Rts.rs:
Сеоска идила уместо градске вреве
Велико интересовање за конкурс војвођанске владе за куповину кућа у руралним срединама показује да млади желе да остану или се преселе на село. Покрајинска влада издвојила је око 40 милиона динара за куповину 40 кућа. Око 340 парова желело је да подстанарски живот у граду замени сеоским, а у најужи избор ушло је 88 супружника.
Ђурђин, Бајмок, Вишњевац, Лок, само су нека од војвођанских села којима недостаје младих. Међутим, за нека од њих још увек има наде.
Припремила Ивана Миљковић
Тридесетогодишњи инжењер Калман Гедеи жели да остане у селу Чантавир, месту у ком са породицом већ две године живи као подстанар.
За Калмана је конкурс идеалан прилика да купи дом. "Супруга ради као учитељица у школи, а и ја радим у Чантавиру. У плану је да останемо ту", каже Калман Гедеи.
И за породицу Јухас ово је једини начин да имају своју кућу у у Бачким Виноградима, селу где су одрасли. "Школа је од нас једно 50 метара, обданиште 100 метара, све је овде. Мислимо да пробамо", каже Ласло Јухас. Његова супруга Розалија истиче да је у данашње време тешко да се на другачији начин нађе кућа.
Највећи број бодова младима је доносио број чланова домаћинстава, малолетна деца, стручна спрема, запосленост.
"Више од осамдесет учесника конкурса има завршену основну школу. Изненадило нас је и што исто толико учесника има VI, VII степен стручне спреме и мастер диплому", наводи Весна Шијачки из Покрајинског завода за равноправност полова.
Помоћница покрајинског секретара за родну равноправност Анита Беретић каже да су конкурсом желели да младе стручњаке привуку у сеоске заједнице.
"Млади неће решити само свој стамбени проблем, већ ће својим ангажманом допринети и развоју локалне заједнице", каже Беретићева.
Куће, за које је појединачно издвојено око 8.000 евра, парови су бирали сами.
Комисија тренутно утврђује да ли подаци на папирима одговарају слици на терену.
Од 44 до сада прегледане куће, 18 је у задовољавајућем стању.
"Кућа пре свега мора да буде безбедна и сугурна за живот и требало би да има најосновније инсталације", наводи члан Комисије и инжењер Биљана Гајдобрански.
До 20. априла требало би да буду објављена имена нових власника сеоских кућа, а конкурс коначно завршен у мају.
Брачни парови кућу могу да отуђе тек после десет година. Уколико одлуче раније да је напусте она постаје власништво владе Војводине која ће је доделити некоме коме је потребна.
Због великог интересовања младих за куповину кућа на селу, средином године требало би да буде расписан још један конкурс.
Сеоска идила уместо градске вреве
Велико интересовање за конкурс војвођанске владе за куповину кућа у руралним срединама показује да млади желе да остану или се преселе на село. Покрајинска влада издвојила је око 40 милиона динара за куповину 40 кућа. Око 340 парова желело је да подстанарски живот у граду замени сеоским, а у најужи избор ушло је 88 супружника.
Ђурђин, Бајмок, Вишњевац, Лок, само су нека од војвођанских села којима недостаје младих. Међутим, за нека од њих још увек има наде.
Припремила Ивана Миљковић
Тридесетогодишњи инжењер Калман Гедеи жели да остане у селу Чантавир, месту у ком са породицом већ две године живи као подстанар.
За Калмана је конкурс идеалан прилика да купи дом. "Супруга ради као учитељица у школи, а и ја радим у Чантавиру. У плану је да останемо ту", каже Калман Гедеи.
И за породицу Јухас ово је једини начин да имају своју кућу у у Бачким Виноградима, селу где су одрасли. "Школа је од нас једно 50 метара, обданиште 100 метара, све је овде. Мислимо да пробамо", каже Ласло Јухас. Његова супруга Розалија истиче да је у данашње време тешко да се на другачији начин нађе кућа.
Највећи број бодова младима је доносио број чланова домаћинстава, малолетна деца, стручна спрема, запосленост.
"Више од осамдесет учесника конкурса има завршену основну школу. Изненадило нас је и што исто толико учесника има VI, VII степен стручне спреме и мастер диплому", наводи Весна Шијачки из Покрајинског завода за равноправност полова.
Помоћница покрајинског секретара за родну равноправност Анита Беретић каже да су конкурсом желели да младе стручњаке привуку у сеоске заједнице.
"Млади неће решити само свој стамбени проблем, већ ће својим ангажманом допринети и развоју локалне заједнице", каже Беретићева.
Куће, за које је појединачно издвојено око 8.000 евра, парови су бирали сами.
Комисија тренутно утврђује да ли подаци на папирима одговарају слици на терену.
Од 44 до сада прегледане куће, 18 је у задовољавајућем стању.
"Кућа пре свега мора да буде безбедна и сугурна за живот и требало би да има најосновније инсталације", наводи члан Комисије и инжењер Биљана Гајдобрански.
До 20. априла требало би да буду објављена имена нових власника сеоских кућа, а конкурс коначно завршен у мају.
Брачни парови кућу могу да отуђе тек после десет година. Уколико одлуче раније да је напусте она постаје власништво владе Војводине која ће је доделити некоме коме је потребна.
Због великог интересовања младих за куповину кућа на селу, средином године требало би да буде расписан још један конкурс.
Quercus,
To je zaista lepo,bez obzira o kom se kraju i delu nase zemlje radi.
Mislim da je to kakav takav konkretan pokusaj da se spase sto se spasiti moze,a ne samo prepisivanje teksrova iz novina ili iz nekih drugih sredstava informisanja.i postavljanje na ovaj forum.
To je i daleko bolje od stalnog jadikovanja i konstatacija postojeceg stanja
A svaki komentar o neodgovornosti,ili jos bolje receno o odgovornosti vlasti o ovom problemu,i njihovom nikakvom necinjenju da se nesto pokrene,ili preokrene na bolje,jos gore cesto pominjana ekonomska centralizacija tj.Beogradizacija,bice docekana na "noz" i brisanje postova od strane urednistva ,stogo ja sam gotovo ostao bez teksta i reci na ovu temu,a vama zelim barem simbolican uspeh u menjaju nakaradne demografske slike Srbije.
To je zaista lepo,bez obzira o kom se kraju i delu nase zemlje radi.
Mislim da je to kakav takav konkretan pokusaj da se spase sto se spasiti moze,a ne samo prepisivanje teksrova iz novina ili iz nekih drugih sredstava informisanja.i postavljanje na ovaj forum.
To je i daleko bolje od stalnog jadikovanja i konstatacija postojeceg stanja
A svaki komentar o neodgovornosti,ili jos bolje receno o odgovornosti vlasti o ovom problemu,i njihovom nikakvom necinjenju da se nesto pokrene,ili preokrene na bolje,jos gore cesto pominjana ekonomska centralizacija tj.Beogradizacija,bice docekana na "noz" i brisanje postova od strane urednistva ,stogo ja sam gotovo ostao bez teksta i reci na ovu temu,a vama zelim barem simbolican uspeh u menjaju nakaradne demografske slike Srbije.
Poslednja izmena:
Quercus
Član
Quercus
Član
Rtv.rs:
Села нестају, куће се руше
РУСКИ КРСТУР - Према подацима Републичког завода за проучавање села око хиљаду и двеста села у Србији, углавном источној и јужној, је пред изумирањем, јер у њима живи један или тек неколико становника. У Војводини још није тако драматично, али су нам рурална насеља све старија и све празнија. Таква ситуација рађа нека нова занимања, као што је све учесталије рушење сеоских кућа.
Јоаким Нађ годинама руши куће од набоја у Руском Крстуру. Годишње их сруши бар пет. У овом административном и културном центру војвођанских Русина, које становници углавном напуштају, права је срећа ако се у години дана направи једна нова кућа.
РТВ (Јан Вало)
Јанко Планчак каже да и ово село за десетак година чека судбина села са југа Србије. Свака четврта кућа се продаје, свака друга или трећа су празне, а у веилком броју људи који су превалили осамдесету живе сами .
На питање колико му треба времена да сруши једну сеоску кућу од набоја Нађ , који се тим послом бави годинама одговара за пет до шест сати, али могао би и брже, кад би имао још једног човека да уместо њега превезе шут камионом.
Доста је кућа које су се и саме срушиле , а око 5о- так их је на продају. И ако су млади људи заинтересовани , зналачки поручује Јоаким, могу их купити за четири до пет хиљада евра .
И кућа Владимира Бодваија биће ускоро празна. Зато што петочлана породица не може да дође до државне земље и да преживи од производње млека одлучили су да се иселе у Словачку .
Одлазим у Европу каже Владимир. На нашу опаску да смо и ми Европа он каже далеко смо ми од Европе, а тако близу. Цене су нам европске, а плате љути Балкан.
Руски Крстур је пре тридесетак година имао седам хиљада становника. Село је било и економски јако пре брзоплетих и лоших приватизација у српском аграру, било је посла и на имању "Први Мај" и у фабрици за прераду поврћа "АБЦ". Само у последњих неколико година, бар тако кажу наши домаћини, иселило се око 200 породица , углавном у Канаду .
<font color="#000000"><span style="font-family: Arial">
Села нестају, куће се руше
РУСКИ КРСТУР - Према подацима Републичког завода за проучавање села око хиљаду и двеста села у Србији, углавном источној и јужној, је пред изумирањем, јер у њима живи један или тек неколико становника. У Војводини још није тако драматично, али су нам рурална насеља све старија и све празнија. Таква ситуација рађа нека нова занимања, као што је све учесталије рушење сеоских кућа.
Јоаким Нађ годинама руши куће од набоја у Руском Крстуру. Годишње их сруши бар пет. У овом административном и културном центру војвођанских Русина, које становници углавном напуштају, права је срећа ако се у години дана направи једна нова кућа.
Јанко Планчак каже да и ово село за десетак година чека судбина села са југа Србије. Свака четврта кућа се продаје, свака друга или трећа су празне, а у веилком броју људи који су превалили осамдесету живе сами .
На питање колико му треба времена да сруши једну сеоску кућу од набоја Нађ , који се тим послом бави годинама одговара за пет до шест сати, али могао би и брже, кад би имао још једног човека да уместо њега превезе шут камионом.
Доста је кућа које су се и саме срушиле , а око 5о- так их је на продају. И ако су млади људи заинтересовани , зналачки поручује Јоаким, могу их купити за четири до пет хиљада евра .
И кућа Владимира Бодваија биће ускоро празна. Зато што петочлана породица не може да дође до државне земље и да преживи од производње млека одлучили су да се иселе у Словачку .
Одлазим у Европу каже Владимир. На нашу опаску да смо и ми Европа он каже далеко смо ми од Европе, а тако близу. Цене су нам европске, а плате љути Балкан.
Руски Крстур је пре тридесетак година имао седам хиљада становника. Село је било и економски јако пре брзоплетих и лоших приватизација у српском аграру, било је посла и на имању "Први Мај" и у фабрици за прераду поврћа "АБЦ". Само у последњих неколико година, бар тако кажу наши домаћини, иселило се око 200 породица , углавном у Канаду .
<font color="#000000"><span style="font-family: Arial">
Nestaje jug Srbije - koga je briga?
Proslava 1. maja, kao i drugi verski i državni praznici tokom godine, na kratko su ponovo "oživeli" sela na jugu Srbije.
Za stanovnike siromašnih opština poput Bele Palanke, Crne Trave ili Gadžinog Hana, a koji su se u potrazi za poslom odselili u druge veće gradove u Srbiji ili inostranstvo, nekoliko spojenih neradnih dana prilika je da ponovo obiđu svoje kuće i imanja.
Već u ponedeljak u većinu mesta u ovom delu zemlje vraća se ista sumorna slika - tek po koji učenik u klupama ovdašnjih škola i na desetine umrlica na vratima nekadašnjih seoskih zadruga.
Broj stanovnika u opštinama na jugu Srbije smanjuje se iz dana u dan o čemu govori i zvanična statistika. U opštini Gadžin Han je 60-tih godina prošlog veka živelo skoro 24.000 ljudi, a sada svega 8.300.
Opština Crna Trava je takođe 60-tih godina imala 12.000 stanovnika, a na poslednjem popisu evidentirano je samo 1.663. Za proteklih pola veka prepolovljen je broj stanovnika u Svrljigu, Beloj Palanci, Ražnju, Babušnici.
Stanovnici sela na obroncima Stare planine, Svrljiških planina, Kukavice i Suve planine uglavnom su zašli u šestu, sedmu ili u osmu deceniju života, dok su porodice sa školskom decom postale prava retkost.
Statističari su na poslednjem popisu zabeležili da je od 1.663 stanovnika na području Crne Trave samo njih 142 mlađe od 18 godina, dok je njih 1.031 starije od 50 godina.
Dekan Ekonomskog fakulteta u Nišu Zoran Aranđelović istakao je da ekonomski stručnjaci već decenijama upozoravaju na opasnost od demografskog pražnjenja juga Srbije i na potrebu ravnomernog privrednog i demografskog razvoja.
"Za sada, ta upozorenja nemaju nikakvog efekta", rekao je za agenciju Beta Aranđelović i dodao da je još pre osam godina urađena strategija ravnomernog regionalnog i demografskog razvoja, koja je ostala "mrtvo slovo na papiru i spisak lepih želja".
Prema njegovim rečima, posledice nerealizovanja strategije ravnomernog privrednog razvoja su sve veće regionalne razlike u Srbiji, drastično opadanje broja stanovnika u nerazvijenim opština, i pojava još jednog velikog problema - superkoncentracije.
"Srbija se polako svodi samo na Beograd, kao što se Grčka svela na Atinu. Beograd treba da se razvija, ali ne smeju da se zapostave ostali delovi zemlje, naročito zbog toga što oni imaju izuzetno velike potencijale u rudarstvu i poljoprivredi", naglašava Aranđelović.
On je kazao da država mora da investira u jug Srbije i Peštersku visoravan mnogo više nego do sada, jer je u proteklom periodu samo 15 odsto investicija finansiranih iz državne kase dolazilo na jug Srbije.
"Za početak bi trebalo u brdsko-planinskom području Srbije napraviti 150 mini farmi i garantovati otkup narednih 10 godina. Do sada se dešavalo da ljudi naprave farme, one rade dve godine, a onda padnu cene mesa i te farme se ugase. Vlasnici farmi bankrotiraju i prinuđeni su da odu sa sela u potrazi za poslom", rekao je Aranđelović.
Prema njegovim rečima, ukoliko Vlada Srbije hitno ne promeni demografsku i politiku regionalnog razvoja, za deset godina to neće morati ni da čini jer neće imati za koga da razvija regione.
"Sve drugo možete da kupite, samo stanovništvo ne možete. Još ima ljudi koji žive u nerazvijenim opštinama na jugu Srbije i još ima ljudi koji bi se u te opštine vratili iz velikih gradova, ali ne mogu jer nema investicija i nemaju gde da rade", rekao je Aranđelović.
Izvor: Beta
Proslava 1. maja, kao i drugi verski i državni praznici tokom godine, na kratko su ponovo "oživeli" sela na jugu Srbije.
Za stanovnike siromašnih opština poput Bele Palanke, Crne Trave ili Gadžinog Hana, a koji su se u potrazi za poslom odselili u druge veće gradove u Srbiji ili inostranstvo, nekoliko spojenih neradnih dana prilika je da ponovo obiđu svoje kuće i imanja.
Već u ponedeljak u većinu mesta u ovom delu zemlje vraća se ista sumorna slika - tek po koji učenik u klupama ovdašnjih škola i na desetine umrlica na vratima nekadašnjih seoskih zadruga.
Broj stanovnika u opštinama na jugu Srbije smanjuje se iz dana u dan o čemu govori i zvanična statistika. U opštini Gadžin Han je 60-tih godina prošlog veka živelo skoro 24.000 ljudi, a sada svega 8.300.
Opština Crna Trava je takođe 60-tih godina imala 12.000 stanovnika, a na poslednjem popisu evidentirano je samo 1.663. Za proteklih pola veka prepolovljen je broj stanovnika u Svrljigu, Beloj Palanci, Ražnju, Babušnici.
Stanovnici sela na obroncima Stare planine, Svrljiških planina, Kukavice i Suve planine uglavnom su zašli u šestu, sedmu ili u osmu deceniju života, dok su porodice sa školskom decom postale prava retkost.
Statističari su na poslednjem popisu zabeležili da je od 1.663 stanovnika na području Crne Trave samo njih 142 mlađe od 18 godina, dok je njih 1.031 starije od 50 godina.
Dekan Ekonomskog fakulteta u Nišu Zoran Aranđelović istakao je da ekonomski stručnjaci već decenijama upozoravaju na opasnost od demografskog pražnjenja juga Srbije i na potrebu ravnomernog privrednog i demografskog razvoja.
"Za sada, ta upozorenja nemaju nikakvog efekta", rekao je za agenciju Beta Aranđelović i dodao da je još pre osam godina urađena strategija ravnomernog regionalnog i demografskog razvoja, koja je ostala "mrtvo slovo na papiru i spisak lepih želja".
Prema njegovim rečima, posledice nerealizovanja strategije ravnomernog privrednog razvoja su sve veće regionalne razlike u Srbiji, drastično opadanje broja stanovnika u nerazvijenim opština, i pojava još jednog velikog problema - superkoncentracije.
"Srbija se polako svodi samo na Beograd, kao što se Grčka svela na Atinu. Beograd treba da se razvija, ali ne smeju da se zapostave ostali delovi zemlje, naročito zbog toga što oni imaju izuzetno velike potencijale u rudarstvu i poljoprivredi", naglašava Aranđelović.
On je kazao da država mora da investira u jug Srbije i Peštersku visoravan mnogo više nego do sada, jer je u proteklom periodu samo 15 odsto investicija finansiranih iz državne kase dolazilo na jug Srbije.
"Za početak bi trebalo u brdsko-planinskom području Srbije napraviti 150 mini farmi i garantovati otkup narednih 10 godina. Do sada se dešavalo da ljudi naprave farme, one rade dve godine, a onda padnu cene mesa i te farme se ugase. Vlasnici farmi bankrotiraju i prinuđeni su da odu sa sela u potrazi za poslom", rekao je Aranđelović.
Prema njegovim rečima, ukoliko Vlada Srbije hitno ne promeni demografsku i politiku regionalnog razvoja, za deset godina to neće morati ni da čini jer neće imati za koga da razvija regione.
"Sve drugo možete da kupite, samo stanovništvo ne možete. Još ima ljudi koji žive u nerazvijenim opštinama na jugu Srbije i još ima ljudi koji bi se u te opštine vratili iz velikih gradova, ali ne mogu jer nema investicija i nemaju gde da rade", rekao je Aranđelović.
Izvor: Beta
Peet
Član
Ja ne mislim da sam kriv, a verovatno ni ti ni vecina nije kriva sto sad nemamo gde da izvozimo nase proizvode. Sto se tice prijateljskih zemalja, ko li tu moze biti kriv sto ih vise nemamo?
SAMA
Moderator
SAMA
Moderator
