Umiranje naših kuća
- Začetnik teme cukaneca
- Datum pokretanja
Ivan 1980
Član
Oni da se brinu za seljaka nebi dozvolili da zivimo na ivici bede. Prvo su nas sistematski razdvojili na veliki i male poljoprivrednike i unistili male a sada polako krecu na velike i na kraju dodju stranci i pokupuju svu zemlju i od mali i od velikih.....
SAMA
Moderator
Sto rece jedan kolega,cilj je da cela vojvodina bude jedan posed,ili eventualno,par njih.Pa kad big traktoh uhvati brazdu,da ne staje od Horgosa,do Fruske Gore.
Kremator
Član
Ljudi misle bio ovaj, onaj rat, a u stvari mira nikad i nema, samo se burgija na druge nacine...
Трагедија српског села Рашке области
Ту трагедију нико не види и никог се не тиче. Неко ће рећи да сам претерао. Напротив
Аутор: Добросав Никодиновић субота, 19.03.2016. у 08:15
Српско село Рашке области одбројава своје последње дане – гаси се, остаје без становника. Из села воде једносмерни путеви са два крака. Један крак води у друге крајеве средишње Србије и у свет, а други једносмерни крак води на онај свет. Не враћају се у село ни једни ни други. Све је више напуштених домова и села без иједног становника. Коров се шири и буја, прождире њиве, путеве, зграде, као да отима наш људски простор.
Трагедија српског села је трагедија српског народа. Ова трагедија изгледа толико очигледна да је беспредметно да се било шта о њој каже. А са друге стране, изгледа да нико не види шта се дешава са селом, понашамо се као да је све нормално. На крају, свима ће се то жестоко осветити, јер губитком народа губи се све: суверенитет, слобода, територија, идентитет, будућност, памћење. Дучић рече да је највећа несрећа бити истовремено стар, болестан и сиромашан. Управо та несрећа је задесила српско село, бар у Рашкој области, ако ми није допуштено да говорим о другим деловима Србије.
Ево истините епизоде која све каже.
Једном сам за викенд био у Сопоћанима, на свом имању. Долази из села једна жена која делује ужасавајуће: полуслепа, стара, сва у ритама, сва изгребана од трња, запуштена. Прилази ми пипавим ходом сасвим близу, поштапајући се кривом чворавом мотком, загледа ме дуго и без речи и као да проверава да ли ме види, одједном пита: „Јеси ли ти Добро”? Потврдих.
„Кумим те богом и свим живим да ми напишеш да сам умрла.” Не рaзумем шта ми каже, све мислим да се погрешно изразила, да је хтела нешто друго да каже. Питам: „Је ли хоћеш да ти напишем да си болесна?” „Јок. Напиши ми да сам умрла, кумим те ко бога.” „Могу да ти напишем, баба, само да си болесна, друго не пишем, то се пише у месној канцеларији.” „Ништа ми то не вреди. Молим те, напиши ми да сам умрла, да пошаљем сину да дође да га још једном видим док нисам умрла.”
Знам одакле је, путовала је пешке кроз трње око четири километра, полуслепа, и успут ју је трње изгребало, руке и лице јој крваре. Разумем тежину њене молбе, њена молба је тешка до бога, последња предсмртна жеља, стресно делује на мене сам њен изглед, а њена молба ме заледила, ведар дан ми се смрачио.
Разумем је, али не могу да јој помогнем. „Баба, написаћу ти да си тешко болесна, на самрти, па пошаљи сину, доћи ће он сигурно.” „Ништа ми то не вреди, само ми ти напиши да сам умрла, кумим те и преклињем.” Објашњавам јој да то не смем да напишем.
Отишла је плачући без гласа, нисам сигуран да се жива вратила кући.
Тај стрес ме и данас држи. Дуго нисам ишао за викенд у Сопоћане. Ништа тужније у животу нисам доживео. Био сам на сахранама. Оне су свечаност у односу на неизмерну тугу немоћне, старе и слепе мајке. (Мислим да ће читалац схватити да сам лекар по струци, те ме је старица зато тражила.)
Оваквих и сличних трагедија, знаних и незнаних, безброј је у српском селу Рашке области у којем су остали само они који нису имали снагу да оду и чекају смрт као спасење од беде коју им живот чини. Неки не могу да чекају да умру природном смрћу и сами себи одузимају живот.
И после смрти ти несрећници испаштају, јер црква неће да им очита опело. Преосталa родбина моли, тражи медицинску документацију да покаже цркви да су им покојници били душевно поремећени како би их црква удостојила опелом.
А зар је у таквим суровим условима живота могуће остати душевно непоремећен? Стари људи на селу су сви депресивни, јер живе у немогућим условима. То није село већ боравиште самртника. Ако су остали старац и баба, некако и живе. Баба умеси хлеб и помузе једину краву, а многи ни једину краву немају. Али кад баба умре, деда буквално гладује. Изнемогао, напуштен од свих, не може да обрађује земљу, а нема где да купи хлеб, да умеси не уме.
Дешава се не тако ретко да се деда убрзо после бабине смрти обеси. Из великог поштовања према својој баби силно жели да све погребне обичаје одради, али не може да издржи, и пре навршене године од бабине смрти сам себе лиши живота. Дешава се да нема ко да ископа гроб покојнику, па гроб ископа поп и сам га сахрани, као што је био случај у српском селу Селац код Новог Пазара.
Проћи ћете читава села, а нећете чути лавеж паса. Псе нико не држи, јер немају шта да чувају, а и немају чиме да га хране, или у селу више нема ни људи ни паса. Најчешће имају једино кокоши. Лисице и вукови се у по бела дана шетају селом и загледају старце без страха, као да проверавају колико им је остало од живота. У по бела дана им лисице покупе кокоши. Срне се скоро припитомиле, можете их видети свакодневно како мирно пасу поред нечије куће.
Ето, то је само делић трагедије српског села. Ту трагедију нико не види и никог се не тиче. Неко ће рећи да сам претерао. Напротив, ово је само мало истине, а огроман њен део је невиђен. Српско село је позорница личних трагедија. Ко спасе српско село, спасао је Србију.
Лекар
http://www.politika.rs/scc/clanak/351368/Pogledi/Tragedija-srpskog-sela-Raske-oblasti
Ту трагедију нико не види и никог се не тиче. Неко ће рећи да сам претерао. Напротив
Аутор: Добросав Никодиновић субота, 19.03.2016. у 08:15
Српско село Рашке области одбројава своје последње дане – гаси се, остаје без становника. Из села воде једносмерни путеви са два крака. Један крак води у друге крајеве средишње Србије и у свет, а други једносмерни крак води на онај свет. Не враћају се у село ни једни ни други. Све је више напуштених домова и села без иједног становника. Коров се шири и буја, прождире њиве, путеве, зграде, као да отима наш људски простор.
Трагедија српског села је трагедија српског народа. Ова трагедија изгледа толико очигледна да је беспредметно да се било шта о њој каже. А са друге стране, изгледа да нико не види шта се дешава са селом, понашамо се као да је све нормално. На крају, свима ће се то жестоко осветити, јер губитком народа губи се све: суверенитет, слобода, територија, идентитет, будућност, памћење. Дучић рече да је највећа несрећа бити истовремено стар, болестан и сиромашан. Управо та несрећа је задесила српско село, бар у Рашкој области, ако ми није допуштено да говорим о другим деловима Србије.
Ево истините епизоде која све каже.
Једном сам за викенд био у Сопоћанима, на свом имању. Долази из села једна жена која делује ужасавајуће: полуслепа, стара, сва у ритама, сва изгребана од трња, запуштена. Прилази ми пипавим ходом сасвим близу, поштапајући се кривом чворавом мотком, загледа ме дуго и без речи и као да проверава да ли ме види, одједном пита: „Јеси ли ти Добро”? Потврдих.
„Кумим те богом и свим живим да ми напишеш да сам умрла.” Не рaзумем шта ми каже, све мислим да се погрешно изразила, да је хтела нешто друго да каже. Питам: „Је ли хоћеш да ти напишем да си болесна?” „Јок. Напиши ми да сам умрла, кумим те ко бога.” „Могу да ти напишем, баба, само да си болесна, друго не пишем, то се пише у месној канцеларији.” „Ништа ми то не вреди. Молим те, напиши ми да сам умрла, да пошаљем сину да дође да га још једном видим док нисам умрла.”
Знам одакле је, путовала је пешке кроз трње око четири километра, полуслепа, и успут ју је трње изгребало, руке и лице јој крваре. Разумем тежину њене молбе, њена молба је тешка до бога, последња предсмртна жеља, стресно делује на мене сам њен изглед, а њена молба ме заледила, ведар дан ми се смрачио.
Разумем је, али не могу да јој помогнем. „Баба, написаћу ти да си тешко болесна, на самрти, па пошаљи сину, доћи ће он сигурно.” „Ништа ми то не вреди, само ми ти напиши да сам умрла, кумим те и преклињем.” Објашњавам јој да то не смем да напишем.
Отишла је плачући без гласа, нисам сигуран да се жива вратила кући.
Тај стрес ме и данас држи. Дуго нисам ишао за викенд у Сопоћане. Ништа тужније у животу нисам доживео. Био сам на сахранама. Оне су свечаност у односу на неизмерну тугу немоћне, старе и слепе мајке. (Мислим да ће читалац схватити да сам лекар по струци, те ме је старица зато тражила.)
Оваквих и сличних трагедија, знаних и незнаних, безброј је у српском селу Рашке области у којем су остали само они који нису имали снагу да оду и чекају смрт као спасење од беде коју им живот чини. Неки не могу да чекају да умру природном смрћу и сами себи одузимају живот.
И после смрти ти несрећници испаштају, јер црква неће да им очита опело. Преосталa родбина моли, тражи медицинску документацију да покаже цркви да су им покојници били душевно поремећени како би их црква удостојила опелом.
А зар је у таквим суровим условима живота могуће остати душевно непоремећен? Стари људи на селу су сви депресивни, јер живе у немогућим условима. То није село већ боравиште самртника. Ако су остали старац и баба, некако и живе. Баба умеси хлеб и помузе једину краву, а многи ни једину краву немају. Али кад баба умре, деда буквално гладује. Изнемогао, напуштен од свих, не може да обрађује земљу, а нема где да купи хлеб, да умеси не уме.
Дешава се не тако ретко да се деда убрзо после бабине смрти обеси. Из великог поштовања према својој баби силно жели да све погребне обичаје одради, али не може да издржи, и пре навршене године од бабине смрти сам себе лиши живота. Дешава се да нема ко да ископа гроб покојнику, па гроб ископа поп и сам га сахрани, као што је био случај у српском селу Селац код Новог Пазара.
Проћи ћете читава села, а нећете чути лавеж паса. Псе нико не држи, јер немају шта да чувају, а и немају чиме да га хране, или у селу више нема ни људи ни паса. Најчешће имају једино кокоши. Лисице и вукови се у по бела дана шетају селом и загледају старце без страха, као да проверавају колико им је остало од живота. У по бела дана им лисице покупе кокоши. Срне се скоро припитомиле, можете их видети свакодневно како мирно пасу поред нечије куће.
Ето, то је само делић трагедије српског села. Ту трагедију нико не види и никог се не тиче. Неко ће рећи да сам претерао. Напротив, ово је само мало истине, а огроман њен део је невиђен. Српско село је позорница личних трагедија. Ко спасе српско село, спасао је Србију.
Лекар
http://www.politika.rs/scc/clanak/351368/Pogledi/Tragedija-srpskog-sela-Raske-oblasti
Нема Раде да се чује, верила се па болује
Обетина у кући Милоја Стеванића на Голији, где су медвед и вук зими први суседи
Аутор: Гвозден Оташевићуторак, 05.07.2016. у 11:00
Обећари пред кућом Милоја Стеванића (Фото Г. Оташевић)
Милоје Стеванић, у белој кошуљи, дочекује госте (Фото Г. Оташевић)
Брестовац, заселак на Голији – Милоје Стеванић (70) иде у сусрет намернику, пружа жуљевиту десницу, триред се целива „у образе бијеле” и каже: „Тешко кући ђе нико не дође и ђевојци која сама пође”.
Има ли учевније добродошлице под овом капом него у Брестовцу на Голији, где је, на освојеном избрешку и свом комаду планине, овај човек господар тишине и снегова.
Гредом, није баш било безбели. Од Ивањице ка југу ваља савладати 36 километара, с почетка асфалтом а после беспутно, пребродити 22 воде и потока без брвна и ћуприје, јер у ово доба бистрици крстаре по својој нарави и често режу нејаки друм. У Саковићима, надомак голијског врела Моравице, испод шиндре излази најпре дечак па домаћин. Старији се зове, касније смо сазнали, Станимир Шубарић, наздравља добар дан и божју помоћ и, мада се први пут срећемо у веку, моли да уђемо у кућу, на ракију. То је част и за домаћина и за оног ко ступа на његов праг, ма ко да је и одакле.
Осенчи се лице његово, ономад, кад чу да смо се упутили на други брег и још даљу тачку, те рече да су му Стеванићи род. Па нас изводи на пут, старији од века и мало утабан, ненасут, шаком показује на висове према Стеванићима. А тамо је само једна душа и стара кућа – Милојева. Али, надомак је укровљена и друга, исто од брвана, коју подиже његов син Драган.
Приспели смо у Брестовац, на обетину Милоја Стеванића.
У чистој белој кошуљи и црним чакширама, домаћин се весели свакој придошлици. Остао је, каже, сироче од два лета кад му је отац погинуо, вечно захвалан мајци која се никад није преудала. Радио је по Чачку, па 1980. напустио Фабрику хартије и занавек се вратио у завичајну брвнару, од Дуге Пољане удаљену 15 километара.
– Живим с анђелима овде – каже Милоје.
У авлији, пред скројеницом од смрче, Милоје се здрави с коњаником. На ату му долази, брат и зет истовремено, Градимир Саковић (72) из другог голијског заселка, одакле би, да је својом ногом ишао, стигао ко зна кад. Ат га доноси без седла и узенгија, кроз гору језде као сапутници па се разумеју, а Градимир је добродушног путовођу купио за једно теле у Брњици, на почетку бомбардовања 1991, као ждребе. До овог трена није, рече, срео бољег превозника ни узданицу, али је некидан ипак пазарио два млађа коња за 900 евра. Свима је потребита замена.
Обећари, час касније, наздрављају у авлији, али овде је дан пократак због дуга пута, па домаћин почиње да пева сину, који с друштвом стоји у страни:
„Мом Драгану право није, што се пева а не пије.”
Хоће ли, значи, неко да нам уточи још по једну љуту, празне су чаше. Украј ове бестрагије, пекар Миле Тошић (56) гледа на сат и саопштава:
– Пет, крај.
Три стотине минута било му је потребно да на вртилу испече овцу од 60 килограма. Хвата врели челични шиљак у огрубелу шаку као да је дршка сладоледа и прислања пецивицу уз зид Милојеве брвнаре. А иза ње шушти нови буков лист и мало се мешкоље гране смрче, док дружина за столом у авлији иде на нови препев, обавезно љубавни:
„Певати ме није воља док не чујем глас из поља. Нема Раде да се чује, верила се па болује...”
Одмах, углас, храбре послугу, Драгана и његову супругу, новом аријом:
„Од ракије нита није, ко умије да је пије.”
Ово је један разигран дан живота у неприступу кршевном где је, каткад, медвед главни скоротеча.
– Нема триста метара изнад куће одакле вучем дрва. Једаред изађе мечка преда ме, гледа ме. Гледам и ја њу и ништа не велим. И оде, склони се – приповеда Милоје Стеванић.
Опет иде песма извика, без иједног инструмента:
„Мала моја, шта уради, оста сукња на бујади/ Волим Гојка и Илију, Миломира и Милију…”
Ови се људи радују маломе, не питајући чега све нема у нашим и њиховим животима. И певају даље, па Радољуб Нишавић из Ступа с друге стране висова голијских ређа оно што су преци склапали 1914, па и касније:
„Моја мала није ноге прала, откако је Аустрија пала…”
Одатле се обећари селе у нека новија времена. Пекар Миле прича како је имао неког друга на „предвојничкој обуци” (кад то бејаше?) и постао коморџија у Книну у војсци, 1980. А Слободан Оташевић из Трбушана код Чачка моли Драгана Стеванића да покаже шта је подигао у страни: малињак од 40 ари, а други, мало подаље, има 60.
– Ово му је тек друга година, и на ових 40 ари родило је, да не урекнем, боље него што сам замишљао. Овде је 1.200 метара над морем, и више природа него човек одређује шта ће и колико да порасте и роди – приповеда Драган Стеванић.
Крштено му је Срећко али га сви зову по правом имену. И држи пољопривредну апотеку у Ивањици, названу „Медовине” по селу којем и његов Брестовац припада. У дућану сељаци с висоравни узимају све што им је по вољи а плаћају касније, честито, кад роде њихове горске врлети.
– Био сам четврти разред основне кад сам, кроз зимски непут, пешачио сам у Ћиримане, у школу. Изађе вук преда ме. Није ме се уплашио, али нисам ни ја њега. Погледали смо се и онда је он отишао с пртине у шуму. Али ми и помогао да се разумем у живот, да за свагда утувим како од страха вајде нема – описује Драган Стеванић.
Колико да се похвали, његов отац узјахао је свог Сокола, неоседлана, и пројездио богазима око куће. Ату је 15 лета а домаћин се дичи да може „да повуче тактор”. За коњем и јахачем грабила је куја Лепа, коју су нашли негде у Вучаку, поред Медовина, пре седам лета док је била штене.
– И кад је везана осети на два километра да Драган долази, макар и у туђим колима. Соко и куја су моје зимско друштво и гледам их као укућане. Зимовник за Лепу спремам у гвозденом бурету наложеном сламом, јер под снеговима од три метра овде нема друге одбране – приповеда Милоје Стеванић у хладу голијске дивљаке.
http://www.politika.rs/scc/clanak/358444/Nema-Rade-da-se-cuje-verila-se-pa-boluje
Обетина у кући Милоја Стеванића на Голији, где су медвед и вук зими први суседи
Аутор: Гвозден Оташевићуторак, 05.07.2016. у 11:00
Обећари пред кућом Милоја Стеванића (Фото Г. Оташевић)
Милоје Стеванић, у белој кошуљи, дочекује госте (Фото Г. Оташевић)
Брестовац, заселак на Голији – Милоје Стеванић (70) иде у сусрет намернику, пружа жуљевиту десницу, триред се целива „у образе бијеле” и каже: „Тешко кући ђе нико не дође и ђевојци која сама пође”.
Има ли учевније добродошлице под овом капом него у Брестовцу на Голији, где је, на освојеном избрешку и свом комаду планине, овај човек господар тишине и снегова.
Гредом, није баш било безбели. Од Ивањице ка југу ваља савладати 36 километара, с почетка асфалтом а после беспутно, пребродити 22 воде и потока без брвна и ћуприје, јер у ово доба бистрици крстаре по својој нарави и често режу нејаки друм. У Саковићима, надомак голијског врела Моравице, испод шиндре излази најпре дечак па домаћин. Старији се зове, касније смо сазнали, Станимир Шубарић, наздравља добар дан и божју помоћ и, мада се први пут срећемо у веку, моли да уђемо у кућу, на ракију. То је част и за домаћина и за оног ко ступа на његов праг, ма ко да је и одакле.
Осенчи се лице његово, ономад, кад чу да смо се упутили на други брег и још даљу тачку, те рече да су му Стеванићи род. Па нас изводи на пут, старији од века и мало утабан, ненасут, шаком показује на висове према Стеванићима. А тамо је само једна душа и стара кућа – Милојева. Али, надомак је укровљена и друга, исто од брвана, коју подиже његов син Драган.
Приспели смо у Брестовац, на обетину Милоја Стеванића.
У чистој белој кошуљи и црним чакширама, домаћин се весели свакој придошлици. Остао је, каже, сироче од два лета кад му је отац погинуо, вечно захвалан мајци која се никад није преудала. Радио је по Чачку, па 1980. напустио Фабрику хартије и занавек се вратио у завичајну брвнару, од Дуге Пољане удаљену 15 километара.
– Живим с анђелима овде – каже Милоје.
У авлији, пред скројеницом од смрче, Милоје се здрави с коњаником. На ату му долази, брат и зет истовремено, Градимир Саковић (72) из другог голијског заселка, одакле би, да је својом ногом ишао, стигао ко зна кад. Ат га доноси без седла и узенгија, кроз гору језде као сапутници па се разумеју, а Градимир је добродушног путовођу купио за једно теле у Брњици, на почетку бомбардовања 1991, као ждребе. До овог трена није, рече, срео бољег превозника ни узданицу, али је некидан ипак пазарио два млађа коња за 900 евра. Свима је потребита замена.
Обећари, час касније, наздрављају у авлији, али овде је дан пократак због дуга пута, па домаћин почиње да пева сину, који с друштвом стоји у страни:
„Мом Драгану право није, што се пева а не пије.”
Хоће ли, значи, неко да нам уточи још по једну љуту, празне су чаше. Украј ове бестрагије, пекар Миле Тошић (56) гледа на сат и саопштава:
– Пет, крај.
Три стотине минута било му је потребно да на вртилу испече овцу од 60 килограма. Хвата врели челични шиљак у огрубелу шаку као да је дршка сладоледа и прислања пецивицу уз зид Милојеве брвнаре. А иза ње шушти нови буков лист и мало се мешкоље гране смрче, док дружина за столом у авлији иде на нови препев, обавезно љубавни:
„Певати ме није воља док не чујем глас из поља. Нема Раде да се чује, верила се па болује...”
Одмах, углас, храбре послугу, Драгана и његову супругу, новом аријом:
„Од ракије нита није, ко умије да је пије.”
Ово је један разигран дан живота у неприступу кршевном где је, каткад, медвед главни скоротеча.
– Нема триста метара изнад куће одакле вучем дрва. Једаред изађе мечка преда ме, гледа ме. Гледам и ја њу и ништа не велим. И оде, склони се – приповеда Милоје Стеванић.
Опет иде песма извика, без иједног инструмента:
„Мала моја, шта уради, оста сукња на бујади/ Волим Гојка и Илију, Миломира и Милију…”
Ови се људи радују маломе, не питајући чега све нема у нашим и њиховим животима. И певају даље, па Радољуб Нишавић из Ступа с друге стране висова голијских ређа оно што су преци склапали 1914, па и касније:
„Моја мала није ноге прала, откако је Аустрија пала…”
Одатле се обећари селе у нека новија времена. Пекар Миле прича како је имао неког друга на „предвојничкој обуци” (кад то бејаше?) и постао коморџија у Книну у војсци, 1980. А Слободан Оташевић из Трбушана код Чачка моли Драгана Стеванића да покаже шта је подигао у страни: малињак од 40 ари, а други, мало подаље, има 60.
– Ово му је тек друга година, и на ових 40 ари родило је, да не урекнем, боље него што сам замишљао. Овде је 1.200 метара над морем, и више природа него човек одређује шта ће и колико да порасте и роди – приповеда Драган Стеванић.
Крштено му је Срећко али га сви зову по правом имену. И држи пољопривредну апотеку у Ивањици, названу „Медовине” по селу којем и његов Брестовац припада. У дућану сељаци с висоравни узимају све што им је по вољи а плаћају касније, честито, кад роде њихове горске врлети.
– Био сам четврти разред основне кад сам, кроз зимски непут, пешачио сам у Ћиримане, у школу. Изађе вук преда ме. Није ме се уплашио, али нисам ни ја њега. Погледали смо се и онда је он отишао с пртине у шуму. Али ми и помогао да се разумем у живот, да за свагда утувим како од страха вајде нема – описује Драган Стеванић.
Колико да се похвали, његов отац узјахао је свог Сокола, неоседлана, и пројездио богазима око куће. Ату је 15 лета а домаћин се дичи да може „да повуче тактор”. За коњем и јахачем грабила је куја Лепа, коју су нашли негде у Вучаку, поред Медовина, пре седам лета док је била штене.
– И кад је везана осети на два километра да Драган долази, макар и у туђим колима. Соко и куја су моје зимско друштво и гледам их као укућане. Зимовник за Лепу спремам у гвозденом бурету наложеном сламом, јер под снеговима од три метра овде нема друге одбране – приповеда Милоје Стеванић у хладу голијске дивљаке.
http://www.politika.rs/scc/clanak/358444/Nema-Rade-da-se-cuje-verila-se-pa-boluje
prnjavor3
Član
Ja danas svoje kompletno imanje dao u oglase.Znači nosim samo što stane u 2 auta.Dosta je više.
pocerina
Član
Gde se selis?
Послато са LT26w уз помоћ Тапатока
Послато са LT26w уз помоћ Тапатока
CetojevicM
Član
Koliko sam pratio oglase odavno se prodaje imanje po masnoj cijeni
prnjavor3
Član
Cijena je sasvim druga,to na piku je bilo ispitivanje tržišta.
