Umiranje naših kuća

@ Cukaneca
Teška je ova Tema za jednu rečenicu.

* * *​

Moj deda Radosav Kovačević (rođen 1880. godine) bejaše vispren dečak (za razliku od ostale, pomalo tunjave, dečice u brojnoj familiji Kovačevića, u zaseoku Boljavine, netom iznad sreskog gradića Ljubovije).
U to doba: nije bilo uobičajeno da se muška deca školuju (o školovanju ženske dece: ni pomena).

Svršivši Trgovačku školu u Beogradu (za ŠTA je zaslužan finansijski doprinos mojeg pradede Marka i njegova daleka vizija), moj deda Radosav uze kredit kod viđenijih trgovaca: te otvori samostalnu trgovačku radnju u Ljuboviji.

Nuto qrca u slamnatom šeširu: Izbi rato 1914. godine !!!
(A taman se deda okućio i porodio 3 kćeri i jednog sina.)

Ode moj deda da ratuje za Kralja i Otadžbinu: preko gora i planina.
(Ode moja baka Roksanda u izbeglištvo: čak do Leskovca. Usput umre beba, kćerka Desanka, moja tetka Desa.)

Svrši se rato 1918. godine (da ga **greška: ko ga želeo - u kući mu bio).
Prva se vratila kući, u Ljuboviju, baka Rosa: zatekla je lopovsko razbojište milih Bližnjih (sve su nam pokrali iz kuće, pod izlikom - da sačuvamo, Roso, mal, da ne propada badava).
Utom se i deda Radosav vratio sa bojišta.

SVI su na okupu.
NEMA DESANKE.

Da nastavim pripovest.

Hrabro se ponovo okuće Roksanda i Radosav Kovačević.
Kupe kuću u centru Ljubovije (obaška: povrate i malo domaćeg pokućstva koje su prisvojili prihvatljivi članovi moje porodice).

Jebemliga, valjda nam takav grah sudbinski pripao: finansijski propadne moj deda Radosav (početkom tridesetih godina proteklog stoletija).
Jebemliga: pokrade nas rodbina (pokrade nam i crno ispod nokta).

Suma sumarum,
Moji deda i baka Radosav i Roksanda Kovačević
imali su viziju da školuju decu:
školovali su strica Dobrivoja, tetke Danicu i Dobrilu
te mojeg oca Nebojšu i njegovog brata (mojeg strica Slobodana).

Kasnije,
Dobrila je rodila Sretena (inženjera agronomije)
Danica je rodila i odgajila sijaset vrhunski školovanih mojih rođaka...

A ja, maleni Bibliotekar: sozercavam daleke tišine Glasa Gospodnjeg i studiram do beskraja :sreca:

Trenutno nisam rad da postavljam porodične slike u Ljuboviji.

Posvećeno Desanki
(večnoj želji moje bake Roksande)
 
Odg: umiranje nasih kuca

@Bibliotekar

Ti si mnogo interesantan čovek i pravo je zadovoljstvo čitati tvoje postove.
 
Odg: umiranje nasih kuca

@bibliotekar, otkad si nam se pridruzio tvoj stil pisanja me intrigira /nadam se da nije problem sto ne persiram, najzad pogledah profil vrlo malo si stariji/. rekoh intrigira i deluje mi strasno poznato. bilo bi interesantno upoznati coveka koji se krije iza tvog nika. moj vrlo sebican razlog za ovu temu je da pokusam da spasem od zaborava te kuce koje su nekada bile pune celjadi,u kojima se veselilo i tugovalo. pre 30 i nesto godina kad je moja malenkost kretala u prvi razred,bilo je 4 odeljenja 1 razreda u azanji. ove jeseni ce biti jedno odeljenje. evo slike mog pretka Zivojina Popovica komandira voda konjickog. slika iz 1918. inace od njega nase porodicno stablo ima sve manje grana, zato se moja malenkost potrudila da iza mene ostanu tri deteta.
333g106.jpg
 
branko je napisao(la):
@Bibliotekar

Ti si mnogo interesantan čovek i pravo je zadovoljstvo čitati tvoje postove.
Kliknite za proširenje...

Hvala časni Branko

Da nastavim pripovest...

Oprca se moj deda Radosav: potpisa menicu kumu Mitroviću iz Loznice.
Pošto je bio glavni žirant: u sranje uvali kompletnu porodicu.
Poštovao je moj deda potpis na menici.

Propade nam sav imetak.

>Steraše nam maljicu< mili Rođaci: pokradoše OPET SVE ŽIVO !!!
(Rodbina krade ko svraka: ništa lično. Krala je i dok smo bili u izbeglištvu tokom I Rata... Jebemliga.)

Uzdahne moj časni deda Radosav i nastavi PONOVO:
radio je kao portir u ljubovijskoj Opštini... a kada mu je dokurčilo... preselio se u Valjevo.

Kada je dedi dokurčilo kurčenje Života i mile Rodbine azbukovičke, doškolovao je decu i porodio izuzetni primerak svojeg Roda
Bibliotekara !!!
 
Odg: Umiranje naših kuća (da li je BAŠ TAKO)

Pre par godina, odvedem nevestu na Gučevo.
Odvučemo bicikle na sam vrh planine.

Usput: slovim o putu dede Radosava.
Nevesta me gleda plavim okicama Nebeskog praskozorja.

* * *

Upravo pišem pozorišnu predstavu po motivima pripovesti gospodina profesora Mome Ginića:
Bitka ispod oblaka (Bitka za Gučevo)
Post je spojen: [time]1265303297[/time]​
_________________________________________________
Da je živ moj deda Radosav, verovatno bi rekao:
Živ mi bio Maestro & Bibliotekar (svaka vam dala vode iz bokala).
 
Odg: umiranje nasih kuca

Da sačuvamo uspomenu na Tvog dedu Radosava, Vladinog pretka Živojina i mog dedu Radomira:

Mačkov kamen-Spomenik Artiljerija na Gučevu Artiljerija na koti 708 Usiljeni marš IV prekobrojnog puka


Pozdrav prijatelju Bibliotekaru :ppozdrav:

P.S. Biće još ovoga ali u temi "Srbija u slici i reči"
 
Odg: umiranje nasih kuca

Poštovani Maestro :ppozdrav:
Napravio sam kratak uvod da se malo šire sagledaju razlozi umiranja naših kuća (ratovi, ekonomske krize i slične pošasti koje proizilaze iz ove dve navedene). Međutim, obrazovanje je jedini kapital koji je zaista naše vlasništvo.

Volim da fotografišem starije seoske kuće (sticajem okolnosti... obično su napuštene).
Već imam ideju kako da povežem izvesne fotografije (koje međusobno nisu vlasnički povezane) u pričicu o preseljavanju našeg življa iz pasivnijih krajeva u plodnije, a potom i u obližnje gradiće/varošice. Zatim, neumitno, na red dolazi preseljenje u velegrad ili odlazak u inostranstvo.
Moram da prekopam CD arhivu da vidim gde su se sakrile (tj. gde sam ih sakrio od samog sebe).

U praksi je dokazana činjenica da dugo ostaje želja za povratkom u postojbinu. Mada, nije ni previše uputno emotivno se vezivati za ciglu i malter, iako smatram da je kuća živo biće (u izvesnom, duhovnom smislu).
Život teče dalje.
Moja uža porodica je pre oko tridesetpet godina krenula natrag u postojbinu, sagradili smo lepu kuću... da bi je, potom, prodali i opet krenuli nizvodno niz Drinu.
 
Odg: umiranje nasih kuca

Nastavljamo započeto, ima vazda toga u zemlji Srbiji,
a kako stvari stoje, nažalost, biće ga sve više!



P.S. Poslednja fotka upload-ovana pomoću http://s797.photobucket.com/albums/, malo komplikovaniji program za up load (zahteva predhodnu registraciju korisnika), ali još jedna alternativa.
:ppozdrav:
 
Odg: umiranje nasih kuca

moj mali predlog bilo bi lepo ako je ikako moguce svaku sliku propratiti sa par osnovnih podataka npr. kad je slikana,gde, mozda cak i eventualno vlasnistvo koje familije/samo prezime/...
Post je spojen: [time]1265542784[/time]​
_________________________________________________
slikano proslog leta na planini beljanici, kod velikog buka/vodopad/. stara vodenica koja jos uvek radi ali u sklopu privatne kafane. vlasnistvo je sporno kao i kuca cije slike sam izgubio.
 
Odg: umiranje nasih kuca

@cukaneca
Teško da ćemo to ostvariti, mislim sa objašnjenjima, ali bar da pokušama da uvek damo nekog teksta.



:ppozdrav:
 
Odg: umiranje naših kuća

1961. godine (a i 1962. godine) časni Bibliotekar bejaše mirno, ćutljivo, napredno dete koje se zanima: spavanjem, jelom i igrom sa vršnjacima.

jr4jl0.jpg

Bibliotekar (beba, 1961.)​

2vx22pj.jpg

Bibliotekar (dete, 1962.)​

Godine neumitno prolaze, Bibliotekar raste i počinje postavljati (ne)ugodna pitanja (kako-za-koga):
- Ko mi je rodbina !?
- Odakle dolazimo !?
- Kako smo živeli !?
- Kuda idemo :haha:

Već u uzrastu od 12 godina, časni Bibliotekar je razumeo da postoje pitanja na koja ili nema odgovora ili niko neće da na njih odgovori.

Budući kurčevit i pravdoljubiv (balkanski violentni tip od malih nogu), Bibliotekar je naumio da prouči pitanje preseljenja porodice iz brdovite Azbukovice u pitominu Lozničkog Polja.
Usput, malko se pozanimao i sa dolaskom porodice u Azbukovicu iz kamenite Hercegovine.

Već je sada jasno (na početku pripovesti): nije bilo lako Bibliotekaru da sazna najosnovnije podatke za pisanje pripovesti.


Došavši u Azbukovicu, iz Hercegovine puste pod Turcima, krajem 18. i početkom 19. stoleća: časni Preci istovariše iz sepeta snenu dečicu, zasnovaše skromna domaćinstva - okolonaokolo Rimskog puta, po brdima i budžacima samotnim.
Presrećni bejahu da imaju: MIR!!!

Okućiše se, kojekako, jednako - da nema age ni bega, no: svi podjednaki!!!
Da se pamti: bejasmo roblje, oko Trebinja i Gacka!!!

I: MIR potraja sledeća dva veka /do 2006. godine/.
U istom Duhu želim preneti novija naučna dostignuća iz oblasti poljoprivrede: da mi rodbina čita i primeni u svakodnevnom životu, da se bolje hrani, da zaradi lepu paru na lepotama Azbukovice i autohtonim poljoprivrednim proizvodima.

A, SVE: tiho, mirno, bez halabuke!!! (Kako naučismo od Predaka!!!)
Ne zamerite na dobroj volji, prikupio sam sijaset tekstova objavljenih kojekude:
„Dođe i Azbukovica, Srce moje - na red!”
Amin

(Izvod iz moje pripovesti od pre par godina: Ljubovija.com)


Međutim, nije nečastivi dao mira porodici...
Pohasili se rođaci: hoće Kovačević u pitominu, niz Drinu.
Ako (napredak unatrag je za pohvalu)!!!

Kupiše moji rođaci zemlju u Lozničkom Polju.
U prvo vreme (1930.-1948.), vozili su kukuruz, volovskom zapregom, iz Loznice u Boljavine.
Posle su se preselili, načisto, u Lozničko Polje.
Sagradili su kućice i svršili ništa od Škole.

U međuvremenu: Radosavljevi potomci su gladovali i svršavali Školu. (Nije bilo lako !!!).


Sličice iz Lozničkog Polja (veze nemaju sa pripovetkom, ali: mnogo govore o pripovesti)
(autor: Stocarstvo.com)

8wfmth.jpg

Usamljeni čardak u Lozničkom Polju

a5kf1w.jpg

Napuštena kuća kod Branjeva (Loznica)

19fr6.jpg

Kućica od pletera (dok se završi žetva i kuruzi prebace volovskim kolima u Boljavine)​

Zgađen ponašanjem porodice, Radosav Kovačević odseli se iz Ljubovije u Valjevo.
U Valjevu su završili Školu otac Nebojša i stric Slobodan (potom su svršili i visoku školu fakultetskog nivoa).

Potom su se Radosavljevi unuci školovali...

Nastaviće se...
 
Odg: umiranje nasih kuca

@bibliotekar, nesto malo posle tebe sam dosao na ovu planetu, al moja guzica ne vide ovakvih kolica.
 
Odg: umiranje nasih kuca

Pocetkom 80-tih moje selo Lipovac u okolini Gornjeg Milanovca je brojalo 110 kuca, sad jedva da ima vise od pedeset u kojima zivi narod.
Osnovna Skola u Vracevsnici je brojala 1100 djaka i radila je u dve smene, sad radi jedna smena a uskolu ide oko 200 djaka!
80-tih godina bio je trend naglog napustanja sela i odlaska u grad. Tako su domacinstva po selima pocela polako da umiru, njive su zaparlozene, kuce se urusavaju, a stocnog fonda je ostalo tek toliko za prezivljavanje. Za to je glavni krivac drzava koja je odobrila ovaj emigracije.
Od moje kuce do Gornjeg Milanovca ima 15 kilometara i stize se za pola sata autobusom a kolima za 15 minuta. Od Vidikovca gde zivim do Novog Beograda gde radim imam 13 km i u proseku mi treba 45 minuta.

Posle dugog razmisljanja cvrsto sam resio da napustim Beograd u kojem sam rodjen i odem u moje selo odakle su mi preci i da zapocnem neki novi zivot.
 
Odg: umiranje nasih kuca

@Neske
Cestitam na hrabroj odluci,bravo! :bravo: :bravo: :bravo: :ppozdrav: :ppozdrav: :ppozdrav:
 
Odg: umiranje nasih kuca

cukaneca je napisao(la):
@bibliotekar, nešto malo posle tebe sam došao na ovu planetu, al moja guzica ne vide ovakvih kolica.
Kliknite za proširenje...

@ cukaneca
Drago mi je da ova tema postaje razgovor. :D

Na prvoj fotografiji predstavljena su luksuzna, za ono vreme, dečija kolica (kolica Jadran, ako se dobro sećam podatka koji sam čuo i zapamtio). Fotografija je snimljena u ljubljanskom parku Tivoli (blizu je pravoslavna crkva posvećena svetiteljima Ćirilu i Metodiju).

Moj deda Radosav, početkom XX stoleća, pokloni svoj deo imanja braći i otisnu se u neizvesni trgovački posao. Samim tim, odredio je i životni put svoje dece (koja više nikada neće biti poljoprivrednici).
Međutim, sticajem životnih okolnosti, unuk Bibliotekar odlučio je da poveže poljoprivredu i trgovinu kao životno zanimanje: poljoprivredu kao Ljubav (zasnovanu na naučnim osnovama) i trgovinu kao nužno sredstvo za sticanje koliko-toliko redovnih prihoda.

Zato uvek ponavljam: obrazovanje je jedini kapital koji je zaista naše vlasništvo !!!
 
Odg: umiranje nasih kuca

@Neskebg

::svaka cast:: prijatelju, prava odluka, još ako nisi vremešniji, kao neki od nas!
Iskreno, nisam imao hrabrosti za tako nešto, ali sam to sada napravio kada sam u penziji (srećom još uvek "mlad penzos"). Puno sreće i uspeha!

:ppozdrav:

P.S. Sada videh, da si "kvrcnuo" petu deceniju, ali još uvek nije kasno!. Još jednom srećno!
 
Odg: umiranje naših kuća

@ Maestro :ppozdrav:

Važno je uvek ohrabrivati mlađe ljude da svaki zarađeni dinar prvo uplate u fond PIO a da svakodnevno žive od ostatka novca !!!
Starost se neumitno približava (hteli mi tO ili NEeeeeeeeeeeeeeeee ::svaka cast:: )
 
Odg: umiranje nasih kuca

Bojim se da PIO neće ni postojati za desetak godina...kad niko ne radi ko će da napuni PIO..??
Post je spojen: [time]1266550871[/time]​
_________________________________________________
Bojim se da PIO neće ni postojati za desetak godina...kad niko ne radi ko će da uplaćuje??
Post je spojen: [time]1266579719[/time]​
_________________________________________________
 
Odg: umiranje nasih kuca

@Bibliotekar

Časni moj prijatelju, tačno je to, ali je mnogo teško, ako je čovek iz samostalnih delatnosti, privatnik, jer su izdvajanje u majčinu. Ja sam svoju penziju "skratio" za čak možda 20%, jer sam poslednjih deset bio privatnik i uplaćivao mnogo više od zakonskoag minimuma, ali ipak to nije bilo dovoljno!

A štampar je u pravu što kaže da će za desetak godina, ovaj način uplate penzinog da se ugasi, jer su već tu raznorazni Miškovići i ostali "muvare" koje imaju para pa osnivaju privatne penzione fondove i uzimaju kajmak. Živi bili, a videli!

JOš jednom ::svaka cast:: za Neškebg, mislim da mu svi želimo puno sreće da uspe!

:ppozdrav:, i pozivam na ::vino:: ::prica:: ::000::
 
Morate se prijaviti ili registrovati da odgovorite ovde.
Nazad
Vrh