Kao i u većini situacija glavni problem je "ljudski faktor".
Nikog ne branim, nikog ne krivim, ali je činjenica da se medjusobno mnogo razlikujemo u sposobnostima, vrednoći, inteligenciji, sistemu vrednosti, a možda i najvažnije obzirima i moralu.
Nije dobra ni jedna krajnost.
Naravno da ne valja lenjost, sporost i ležernost, ali ne valja ni alavost, sumanuta ambicioznost, halapljivost.
Posto većina nije sposobna da nadje neku zlatnu sredinu, umeri se i ograniči, to mora da uradi država i razuman društveni sistem, što na žalost nemamo.
Onaj koji radi "malo" mora biti "nateran" ali i stimulisan da radi više, a onaj koji je zaglibio u hektare megalomaniju i alavljenje, vrlo često sa tradicijom "nepoštenja" koja ide već kroz generacije, mora se vratiti optimumu koji treba biti odgovorno i stručno utvrdjen.
Naravno to nije lak zadatak, ali je nasušno potreban i jedino moguće i održivo rešenje.
Svako ima pravo da radi, ne može nekolicina da zaposedne sve i "bude pametna".
Obradivo poljoprivredno zemljište je ograničen prirodni resurs, nema ga u izobilju, samo ga je manje zna se iz kojih razloga.
U sferi telekomunikacija i frekventnog spektra na primer, koje je opet ograničen resurs strogo je utvrdjena regulativa šta kako i koliko.
Jedino normalno je da to bude tako i što se tiče poljoprivrednih površina.
Nekada su "veleposednicima" smatrani ljudi sa 100 - 300 katastarskih jutara, otimano im, uzimano, zvali ih kulacima, uništavane porodice.
A sad bi unuci tih sto su radili takve stvari da imaju hiljade jutara, hektara..
Naprosto, nije realno i moguće na duže staze!
Uvesti ponovo zemljišni maksimum. Nismo Amerika, nije u današnjim okolnostima primenljiv ni onaj "stari" maksimum.
Moje lično mišljenje da bi baš tih 100 Ha sada mogla da bude aktuelna cifra.
Ko hoće više neka se oproba u drugim privrednim granama, neka se bavi nečim drugim pride.
Tako bi se stimulisao razvoj industrijske aktivnosti posredno.