Pratim ovu temu već duo i vidim da je osnovni problem nerazumevanje jer šta bi bilo da se Srbi slože.(što nekima ne odgovara)Mnogi i dalje neće da shvate da se cena proizvoda ne pravi kod kuće nego na pijaci a činjenica je da svi žele dobro tj. što bolju cenu maline ili bilo kog proizvoda koji mi s mukom proizvedemo.Ne želim da osporavam ničije argumente jer su i jedni i drugi u pravu ali trba se ujediniti i tražiti od vlasti(ako ne ove onda od naredne)da reguliše granu koja donosi značajan priliv deviza(a može i puno više)jasnim pravilima i u mnogome da pomogne ne samo proizvođaču nego samoj sebi. Mnogi možda nisu pročitali ili čuli kako gospodin Branko Dragaš vidi ovu situaciju jer na državnim medijima nemožeš ništa ni čuti i videti pametne ljude (ako nisu finansijeri vlasti)da iznesu svoje mišljenje ,zato sam kopirao sa njegovog sajta neke njegove sugestije i mišljena pa prosudite sami dali je čovek u pravu.Ja lično mislim da jeste . Evo ovako on kaže: - Ministarstvo ekonomije i poljoprivrede okuplja posebno proizvođače, posebno hladnjačare i posebno izvoznike i upoznaje se sa svim njihovim problemima;
- Ministarstvo za dijasporu pravi mrežu naših ljudi po svetu koji, radeći na procenat od realizacije, dobijaju mogućnost da učestvuju u izvozu srpske maline;
- Proizvođači prave kalkulacije za proizvodnju maline i te kalkulacije su urađene sa realnim tržišnim cenama;
- Hladnjačari prave svoje kalkulacije za cenu koštanja njihovih usluga;
- Svi izvoznici dobijaju fiksnu proviziju;
- Strategija našeg izvoza malina i smrznutog voća, kasnije i ostalog voće i povrća, da izbacimo grosiste iz inostranstva, tako da zarada grosista ostaje u Srbiji;
- Cena koštanja maline i izvozna provizija su osnova za formiranje jedinstvene izvozne cene (JIC);
- Jedinstvena izvozna cena se određuje na osnovu ponude i tražnje na svetskom tržištu;
- JIC se formira prema krajnjim kupcima u trgovinama, bez grosista;
- Država učestvuje u finansiranju izvoz maline, jer dobija neophodan devizni priliv, plaća proizvođačima i hladnjačarima cenu koštanja, izvoznici se naplaćuju na izvozu;
- Jedinstvena izvozna cena se nudi krajnjim kupcima, preko mreže posrednika koji rade za proviziju od ostvarene realizacije;
- JIC se pridržavaju svi u izvozu, niko ne prodaje ispod te cene;
- Ko bude prodavao ispod JIC, biće primoran da robu proda državi;
- Država preko komercijalnih banaka otkupljuje devizne prilive od izvoza;
- Profit od izvoza - razlika od iznosa cene koštanja, uvećene za izvoznu maržu, do postignute cene u izvozu deli se na proizvođače, hladnjačare i državu;
- Izvoznici i posrednici dobijaju svoje ugovorene provizije;
- Deo zajedničkog profita se izdvaja za rezervni fond za malinu, u slučajevima kada je loša godina i za podršku ugroženim proizvođačima, ne poklanjaju se sredstva, nego se daju bez kamate proizvođačima, a deo sredstava se ulaže u sopstvenu prodajnu mrežu u inostranstvu;
- Država treba da ponudi našim ljudima u rasejanju zajedničko ulaganje za otvaranje prodajne mreže po svetu, tako da je 50 odsto nove kompanije vlasnik državna kompanija, a 50 odsto privatnik iz rasejanja. Nakon tri godine država prodaje svoje učešće u kompaniji svom partneru;
- Država čitav izvozni posao prati tri do pet godina u Srbiji i onda, kada sve počinje da funkcioniše, država izlazi iz ovog poslovnog angažmana i prati samo kako se posao odvija i kažnjava sve one koji krše dogovore.
Koji su interesi u ovom zajedničkom poslu izvoza maline? 1. Proizvođač - bavi se proizvodnjom, ima sigurnog kupca, ima sigurnu cenu koja mu pokriva sve troškove i dobija zaradu od postignute dobiti u izvozu, nema protesta i nema politike, bogati se svojim radiom, 2. Hladnjačari - imaju pokriće svojih troškova i zarađuju iz podele profita od izvoza, proizvođači su im prirodni saveznici, 3. Izvoznici - dobijaju sigurnu proviziju i imaju interes u velikom obrtu, 4. Posrednici - dobijaju proviziju od realizacije i imaju interes u velikom obrtu, 5. Država - zadovoljila je proizvođače, hladnjačare i izvoznike, nema svađa i napetosti u poslu, nema blokada puteva, dobija devizni priliv, dobija vezanost dijaspore za realan posao izvoza i njeni građani se bogate radom, bez obzira gde živeli.
Da li je ovo moguće? Jeste. Na ovaj način, povećavamo devizni priliv zemlje za minimum 500 miliona evra. Tim novim prilivom, koga sada uzimaju strani grosisti, možemo u poljoprivredi zaposliti 125.000 radnika svake godine. Ko to treba da uradi? Izvinjavam se ako je malo otišlo u politiku ali danas je to kod nas nemoguće.