Za kraljevčane, i forumaše iz bliže i dalje okoiline, da završimo sa Dolinom jorgovana i Magličem:
Тако Јоаким Вујић, човек позоришта и путописац, у свом делу „Путешествије по Сербији” (1826) о Магличу оставља овакав траг:
„...После дођем у село Маглич, гди пређем опет реку Ибар, пак попнем се на једну високу камену планину. И на верху ове планине јест један стари порушени град, који се равним именом Маглич зове. Овде ништа примјечанија достојно нисам могао приметити нити својствено дознати тко би овог порушеног града могао основатељ бити...”.
Милан Ђ. Милићевић био је нешто детаљнији, па у књизи „Кнежевина Србија”, 1876. године, бележи ово:
„...Град је овај на једној узаној косици, која се спушта са Столова, тако да се над њега наднело брдо Мали Сто, а опасује га са две стране Ибар, а с треће пак речица Магарашница. Маглич је имао седам кула, од којих су три окренуте Ибру. Замак је овај јамачно грађен да може затворити пролаз из моравске долине у Рашку... Ако је ово име постало од магле, онда је баш право, јер људи који су ту дуго живели причају да Маглич свако јутро притискује магла...”
Права је грехота што Феликс Каниц, нама добро познати аустријски археолог и путописац, није крајем 19. века оставио неку потпунију белешку о свом виђењу Маглича, али је можда драгоценије што имамо ликовно сведочанство са тог простора и из тог времена (1860), попут цртежа-скица „Град Маглич на Ибру” и „У једној сељачкој кући у Магличу”.
У роману „Опсада цркве Св. Спаса” Горан Петровић о њему овако пише:
„Како и само име предњачи, бедеме Маглича магла је често запоседала. Осим да брани крунидбено место (манастир Жичу- прим. П. М), да намерницима и обданици пружа уточиште од мракова, град је и подигнут не би ли магла имала где да седи. Право говорећи, није се одатле ни мицала. Преко целе године - гладно је глодала вршје зидова, па су они повремено поправљани додавањем тесаних блокова. За ових радова, маглу је ваљало привремено уклонити, те би се према горе управљале дугачке чакље, са вишеструким, болним кукама. Отерана, немоћна да се врати, магла се махнито вила по околини, гневно гризући видик свакога створа... По окончаној доградњи, посада је спуштала оне чакље и магла би поново слетала да столује у своме гнезду од камених бедема...”.
Svim forumašima koji prate i učestvuju o ovoj temi
Srećna Prva Dekada Trećeg Milenijuma!
i
, 
. Biće još toga!
