Не можеш људе назвати умоболнима само што гласају за једну партију од многих на нашој политичкој сцени. Шта су били онда сви они који су некада гласали за сина народа и народности, и тада нису били умоболни? Било је и тада свега али је била само једна опција и сила прилика да си морао за њега гласати. Уцењивали те послом, ако ниси у КПЈ-у нема посла морао си бити друг члан, ићи на састанке, што би данас био еквивалент пленумима. Ако си хтео да напредујеш онда си морао и у партији да се лакташ и гураш, главу у свачију гузицу, да будеш ударник, и да добијеш ударнички значку е то је умоболност. Идеш ринташ за Џ да би градом шетао значку и бусао се у груди ја сам ударник. То је умоболност више народа и више нација. Али за то време је то изгледа било и нормално него што се то време понавља. Демократија је зло човечанства доказано већ ко зна колико пута. Хтели смо демократију сад прст у задњицу и трпимо јер смо добили све оно што и иде уз демократију.
