Zavisi od toga koliki je prinos ali u svakom slučaju je mala ako je uopšte ima.
Nešto drugo je ove godine je jasno došlo do izražaja i na to drugo treba obratiti pažnju.
Često se krivica za nisku cenu svaljuje na kupce pa se priča opljački, o njihovom međusobnom dogovoru kako da otmu višnju seljacima. Kako rešenje u bacanju, u udruživanju. Nešto slično se čuje i u emisiji od strane "stručnajka" Davidvića.
Ali,
Ove godine imamo situaciju da se višnja ni ne kupuje, da niko neće da je kupi. To pobija tezu o dogovoru i pljački, jer niko ne može opljačkati nikoga ako mu ne kupi robu.
Ne znam kako bi u tom slučaju pomoglo bacanje ili udruživanje, ko bi time bio primoran da plati nešto što mu ne treba.
Ova godina nas je osvestila i pokazala da je moguće i to, da višnja, makar njen ukupni rod u državi, ne treba nikome, da nema kupaca za sav rod i da tu cena nije bitna.
Šta u tom slučaju raditi je prava tema za razmišljanje, a kao rešenja se opet nameću velike površine i bolja, jeftinija, organitzacija, kao i postizanje što boljeg kvaliteta.
Dakle zaboraviti na zakorovljavanje, na ucene, na prosipanje, a ni udruživanje tu ne pomaže mnogo ako prethodni uslovi nisu zadovoljeni.
