То се квалификује као ангажовање дефицитарне радне снаге на пословима и за плату за које не постоји интересовање или довољан број домаћег становништва да ради тај посао.
Овде нико не би квалификовао као помоћ Шриланканцима и Бангладешанцима, то што их десетине возе аутобусе ГСП-а и где већ можеш да их нађеш и примају плате за које се код нас баш и не отимају. Зато ни ја нешто не сматрам да то што су људи ишли да раде у Словенију нека њихова помоћ нашем или било ком другом народу, чију су људи тамо радили. То се зове чист рачун.
Свако од нас сигурно има тачку или субјективни моменат када је променио или учврстио став који је имао према некому или нечему. Моја тачка од када су они престали да буду земљаци, али са "тешком говорном маном" је (о чуда - опет он) Видовдан 1991. године, када су ти Словенци убили сина наших пријатеља, Зокија "Пекара" на караули Холмец, док је још био обучен у белу куварску блузу, момка две године старијег од мене.
Од тада, па до данашњег дана, и поред периодичних глупих покушаја свих наших власти после Слобе да се додворавају Словенцима, ја нисам видео код словеначких власти да су икада одступили од ставова који су против српских интереса.
Не памтим прилику када су њихове власти, иако их се не дотиче, нити има додира са њиховим интересима, да неки њихов глас тамо негде није био против српских интереса. Код њих опција да буду уздржани или да нису ту јер су "однели баби лек" - не постоји.
