Vremeplov

U hladovini dudova, pecanju i veslanju, može da se provede prijatan dan. Stara građevina išarana je panonskim i dunavskim motivima novosadskih slikara i ispisana mnogobrojnim porukama. Jedna od njih slovi: "Ovde su pili i jeli naši očevi, dedovi, pradedovi, čukundedovi, navrndedovi, askurđeli, kurđeli, kurebali i sukurdovi. Danas pijemo mi... Kurajberi!".

Svet danas možda i ima više nekakvih krajeva, ali samo je jedan pravi, kažu Koviljčani - ovaj na Arkanju!





​

Ja nikada nisam umeo da bekrijam uz tamburaše; prestao sam da pijem ohohoooo odavno, ali sam Na kraj sveta dolazio, što svojom voljom, što po obavezi.

Ono što je nezaboravan utisak a koji i danas tamo možete okusiti (ako već niste), je atmosfera male polutamne prostorije zadimljene mirisom petrolejki na zidovima, sveća na stolovima, mirisa iz kuhinje i duvanskog dima. Naravno žamor, tamburači i pokoji gost koji se pesmom priključi pa 'iskače' jer ne zna tekst kako ga tamburaška banda peva.

Po toplom vremenu sve je to napolju. Povetarac povremeno donosi miris vode i zvuke rita, a pomalo se i pljeskate braneči se od komaraca.


​

Kad nemam neki 'pravi' plan skoknem, i leti i zimi, do ovog mesta spokoja i tišine. Onako, samo da udahnem vazduh Arkanja i osetim mir kad gostiju oko čarde nema. Da okrenem koji krug oko čarde i po koznakoji put iščitam zidove. A i da u mislima vidim kako su i pre vek-dva-tri, a i mnogo ranije, ljudi ovde na vodi bivali i sa njom i od nje živeli.

​

A ako pvri put dolazite po mraku - ne očekujte da ćete videti čardu izdaleka.

Moram na zalost da skrenem paznju da je stara carda sada porusena i ocekuje se gradnja nove carde, ali to nikada vise nece biti to.
 
Poslednja izmena:
MILENIJUMSKA KULA (Kula Sibinjanin Janka)

Milenijumsku kulu su podigli Madjari 1896.godine, kako bi obelezili hiljadugodisnjicu svog boravka u Panoniji. U Budimpesti su podigli monumentalnu kulu, a jos cetiri takve iste kule na krajnjim granicama svoje tadasnje drzave.

Zemun kao najjuzniji grad u posedu Ugarske krune bio je jedan od ta cetiri grada. Zemunsko milenijumsko zdanje podignuto je na najistaknutijem delu Gardosa (naselju mnogobrojnih Zemunskih ribara i ladjara niklom u XVIII veku na obali Dunava), na rusevinama srednjovekovne tvrdjave od koje su danas ostale samo ugaone kule i delovi odbrambenog zida. Gradnja kule je zavrsena 05.08.1896.godine. Kula je dobila ime po Madjarskom junaku i velikom borcu protiv Turaka, Janosu Hunjadiju (Sibinjanin Janko) koji je umro u srednjevekovnoj tvrdjavi na Gardosu 440 godina pre zidanja kule.

Kula danas predstavlja jedan od najprepoznatljivijih simbola Zemuna i dominira nad gradom, a sa njene terase pruza se velicanstven pogled na Zemun, Beograd, Dunav i banatsku obalu.

wloepi.jpg
​
​


 
kej1.jpg

kej8.jpg

Gardos1.jpg

Evo još nekoliko slika kule, da se može malo bolje videti njen položaj u Zemunu iz nekoliko uglova.
 
TVRDJAVA BAC

Srednjevekovno utvrđenje u Baču poznato je kao jedna od najvećih tvrđava svog vremena u Panoniji. Podignuta je uz istoimeno naselje sa njegove zapadne strane, na manjem ostrvu nastalom od reke Mostonge.
Tvrđava u Baču spada u tzv. ”Vodene gradove”, jer je sa svih strana bila opkoljena rekom, a prilazilo joj se pokretnim mostovima. Tvrđava ima petougaonu osnovu na čijim se uglovima nalaze isturene kule. U unutrašnjosti tvrđave se nalazi još jedna, najviša, centralna (donžon ili branič) kula. Ova kula je služila kao važan deo odbrambenog sistema tvrđave, ali i kao osmatračnica.
Bač je prema nekim letopisima bio i Avarska tvrđava (873. god.). Ugarski kralj Stjepan I osnovao je u Baču županiju, a na prelazu prvog milenijuma u drugi, Bač je već bio izgrađen i utvrđen grad, povezan Mostongom sa Dunavom. Za vreme Arpadovih Bač postaje ne samo crkveno sedište nadbiskupije, već i kraljevski grad u koji dolaze plemići i vladari na dogovore, zborove i skupštine. U XII veku Bač beleži veliki uspon. U tom periodu se prvi put u pisanim izvorima pominje moćna tvrđava, koja će pretrpeti nekoliko rušenja i obnavljanja, a čiji su ostaci i danas izazov za naučnike i turiste.
Na čelu Bačke županije bili su veliki župani, koje je imenovao kralj. Sve do provale Mongola 1241, župani su bili upravnici ovog područja. Oni su sakupljali priloge, postavljali vojne i civilne zapovednike. Od XII veka ustanovljen je običaj da se jednom godišnje ugosti kralj. U gradu su se osim župana nalazili i podžupani, sudije i vojno osoblje.
Početkom XIV veka promenila se dinastija u Ugarskoj, na vlast dolazi Karlo Robert iz porodice Anžuj, koji je u periodu između 1338. i 1342. godine podigao grad (tvrđavu) na Mostongi, koja dobija četvorougaonu kulu sa šest spratova, značajnu za odbranu grada. U periodu nakon Mohačke bitke 1529. godine grad i tvrđava su osvojeni od strane Turaka. Iz tog perioda potiču i opisi Bačke Tvrđave u putopisima Evlije Čelebije, kada Bač postaje deo segedinskog sandžaka. Danas je to najstarija srednjevekovna tvrđava u Vojvodini, čiji je neposredni graditelj bio Petar Varadi (čije ime nosi Petrovaradinska tvrđava u Novom Sadu). Grad tada ima osam kula, razne odaje, upravitelja okruga, hodnike, boravišta za stražu, kuhinju, bunar, štalu i sl. Ispod grada se razvijalo civilno naselje, podgrađe, u koje se ulazilo kroz kapiju “Šiljak”.
Tvrđava je onesposobljena za upotrebu posle požara i razaranja početkom XVII veka, za vreme borbi sa Rakocijevim pobunjenicima u periodu od 1702. do 1704. godine.
Tvrđava Bač je nesumnjivo najzančajnija spona sadašnjosti i prošlosti ovog, istorijski veoma značajnog grada na teritoriji Vojvodine, a možda i šire. Ona neupadljivo živi sa stanovništvom Bača, prekrivena slojevima zaborava, taloženog tokom vekova, u vihoru svakodnevnog života prošlih i sadašnjih generacija.


- - - - - - - - - -

TVRDJAVA SMEDEREVO
[h=1]Tvrđava - Prestoni grad[/h]
[FONT=arial,helvetica,sans-serif]
tvrdjava_392px_96dpi.JPG


Druga srednjevekovna srpska prestonica na obali Dunava bilo je Smederevo. Kada, posle smrti Stefana Lazarevića, despot Đurđe Branković nije mogao ostati u Beogradu koji su preuzeli Mađari, on je sagradio novu prestonicu u Smederevu. Mesto je izabrao što dalje od Turaka, a sa osloncem na Dunav i granicu Ugarske. Tu je ravnica te je sagrađen „vodeni grad", opkoljen Dunavom i Jezavom, a sa treće strane prokopan je širok rov sa vodom. To je svršeno od 1428. do 1430. godine, kako se vidi iz velikog natpisa izvedenog opekama na jednoj kuli unutrašnjega (malog) grada.

Ovakvi natpisi su uopšte retki, a ovo je jedini primer na prostoru bivše Jugoslavije. Ima ih još u Vizantiji, a sa te strane uzet je možda i model za zidove i kule, što je razumljivo kada se zna da je radove vodio Vizantinac Kantakuzen, brat Đurđeve žene Jerine.

tvrdjava_smederevo_03.jpg
Smederevski grad bio je (kada se izuzmu utvrđene varoši) jedna od najvećih srednjevekovnih tvrđava u Evropi (jedna strana njegove trougaone osnove iznosi oko 550 metara). Jezgro je predstavljao trougaoni tzv. Mali grad, u vrh Velikoga, opet trougaonoga grada. Ovaj veći deo sagrađen je odmah posle Maloga grada (koji je završen 1430. godine). Mali grad je imao 6 a veliki grad još 19 - ukupno 25 velikih četvrtastih kula. Mali grad je služio Despotu Đurđu kao utvrđen zamak, od čije su jedine velike dvorane ostala do danas četiri dvodelna prozora na gradskome platnu, a prostranstvo Velikoga grada bilo je potrebno za smeštaj mnogobrojne posade, čiji je broj mogao iznositi i više hiljada ljudi, kao što je, po nekim podacima, i broj napadača iznosio više desetina hiljada.

Mada je XV vek već uveliko vreme vatrenoga oružja i mada to oružje Srbi, a naročito Turci, već uveliko upotrebljavaju - Smederevo grad je ipak koncipiran kao grad sagrađen za borbu i odbranu hladnim oružjem. Topovskih mesta nema, sem ako topovi nisu bili postavljeni samo na platformama visokih (i preko 15 m) kula - ali to su mogla biti samo manja oruđa. Pošto su ga zauzeli, Turci su ga (1480. godine) pojačali u tome smislu, dodajući mu ispred sva tri ugla po jednu savremeniju nisku baterijsku kulu za odbranu.

Danas je ceo veliki kompleks u ruševinama, ali nema dugo vremena kad to nije tako bilo: za vreme prvog svetskog rata i prelaska Austrijanaca preko Dunava, stari grad je bio najteže bombardovan (čak i topovima od 42 cm) i teško oštećen. Zatim je u drugom svetskom ratu doživeo novo razaranje velikom eksplozijom municije koja je tu bila smeštena. I najzad su, pred kraj toga rata dovršili njegovo rušenje engleski bombarderi iz vazduha. Tako je Smederevski grad od najlepšeg i najočuvanijeg srednjevekovnog grada, ostao do današnjih dana kao jedan od najruiniranijih, čije čak neke, od eksplozija nakrivljene kule, predstavljaju životnu opasnost za prolaznike. Ceo taj arhitektonski kompleks zahtevao bi hitnu i obimnu zaštitu i konzervatorsku intervenciju jer, sem delimičnog pošumljavanja u improvizovani park i relativno neznatnih konzervatorskih radova, na njemu nije dosada ništa ozbiljnije urađeno, a to je najimpozantniji stari spomenik ove vrste u zemlji.
bullets.jpg
[FONT=arial,helvetica,sans-serif][/FONT][FONT=arial,helvetica,sans-serif]Osnovni podaci

Površina malog i Velikog grada, po premeru iz 1975. godine, iznosi 11,3272 ha. Ona je uklještena između desne obale Dunava i ušća Jezave oblika nepravilnog trougla. Pošto je imala i rov oko Velikog grada, Tvrđava je pripadala tipu takozvanih vodenih utvrđenja, mada nije zidana tako da temelji budu u vodi.

Paralelna strana sa Dunavom ima 550m, druga sa Jezavom 400, a treća prema varoši 502 m. To je zapravo umanjena slika carigradskog utvrđenja. Tako je umetnički i umstveno oblikovano vojno utvrđenje sa manjim i većim trouglom, dva kanala, zatim rimskim i srpskim ugrađenim spomenicima.

Ovaj monumentalni kolos srpske vojne arhitekture, sa sve tri strane okružen vodom, delovao je neosvojivo. Pa ipak, svetski događaji, jaki prodori Turaka i srpska nesloga ubrzali su pad Smedereva, svedoka srpske stvaralačke snage. Teški nameti, dugogodišnji iscrpljujući rad na zidanju grada, ostavili su tragove u narodnom sećanju i vezali prokletstvo za ime njegove žene Jerine.

Od nekada malog predgrađa, koje je bilo smešteno uz samu obalu Dunava i to dalje od gradskih zidina, jer je ispred ovih morala ostajati čistina gradskoga polja „kalemejdana", razvila se u toku vekova, a svakako naročito posle 1867. godine, današnja velika varoš Smederevo.

Pored Kule sa krstom i natpisom, Mali grad sadrži još dva zanimljiva graditeljska elementa.[/FONT]

[/FONT]
 
bullets.jpg
Prestona dvorana, oslonjena na severni zid prema Dunavu, spada u najreprezentativnije građevine našeg srednjovekovnog graditeljstva.

Na njoj su bifore - četiri velika dvodelna prozora sa pogledom na Dunav, isklesana u kamenu s gotskim i romanskim lukovima. Tu su bile despotove prostorije za stanovanje i sala za prijeme. U ovoj sali potpisan je čuveni trgovački ugovor između Venecije i Despotovine.
bullets.jpg
Donžon kula je bila poslednja odstupnica i odbrana. U ovu kulu sa zidovima debelim preko 4 metra, povlačile su se istaknute ličnosti prilikom turskih napada.

bullets.jpg
Kula s natpisom

tvrdjava_smederevo_04.jpg
Na jednoj od kula smederevskog Malog grada nalazi se opekama uzidan veliki natpis koji svedoči o godini izgradnje utvrđenja. Ova kula je zbog krsta ozidanog iznad natpisa u narodu još poznata kao „Krstata kula" ili kula „Krstača".

Natpisi kao što je ovaj, su uopšte retki, i još se mogu naći samo na teritoriji koju je nekad obuhvatala Vizantija, a ovo je jedini primer na prostoru bivše Jugoslavije.

U originalu tekst glasi:
„V Hrista Boga blagoverni despot Gurg, gospodin Srblju i Pomorju zetskomu; zapovešću njegovom sazida se ovaj grad v leto 6938 (1430)" („Hristu Bogu blagoverni despot Đurađ, gospodin Srbljem i pomorju zetskom.
Naredbom njegovom sazida se ovaj grad u godini 6938 (1430)").

Ovaj natpis impozantnih dimenzija - istorijski raritet - širok je 10,5 metara, dok je visina slova 35 cm.


bullets.jpg
Prozori - bifore - gledaju na sever preko Dunava. Levo se nalazi Donžon kula, poslednja odbrana i sklonište dvorskog plemstva u slučaju napada. U dnu Donžon kule nalazi se kapija, jedan od nekoliko izlaza na reku ukoliko se tvrđava više ne bi mogla braniti, pa je jedino preostajala evakuacija važnih ličnosti i preostale posade.


 
Da napisem i ja nekoliko reci u vremeplovu....ja rodjen davne 1976...u vreme srecnog komunizma,spokoja i svih onih naizgled lepih stvari koje je to vreme nosilo...Rastao u normalnoj porodici vaspitavan patrijahalno i ucen porodicnim vrednostima nekad dobijao batine bogme i ofingerom...Dosle osamdesete krenulo se u skolu sve onako kako treba da bude,vrsak dece u skolskom dvoristu igra klikera,fudbala,lastista i svih onih igri koje se sad prepricavaju...bilo je tu svasta i losih ocena i prvih simpatija i to vreme pamtim onako kao bez obaveza moje je bilo da ucim drugo sve je obezbedjeno...bogme dosle i devedesete kraj skolovanja....ozbiljna ljubav....izlasci sa drustvom...uzivanje pa i prve pare zaradjene...dogodi se u to vreme nekoliko stvari....desi se visepartiski sistem pa se ljudi izdelise po partijama i svadjama ...izbi cuveni gradjanski rat na prostorima bivse jugoslavije..ja kao i svaki sposoban muskarac sredinom devedesetih sluzio vojsku kad je bilo kakavo takvo primirje...kraj devedesetih NATO bombardovanje i jedino sto mi iz tog vremena ostalo u secanju su hladni severni vetrovi i to oni martovski i sirene koje su uzbunjivali...dodje i novi milenijim ja se ozenih i dobi cerkicu lepo i spokojno vreme bese tad...nastavak politickog previranja i neko prividno osecanje da ce biti bolje...sredinom prve decenije novog milenijuma dobih i sina i nove probleme...supruga mi se razbolela i nastavak haosa od zivota.Pocetak druge decenije mi je obolezila nazalost moj ulazak u politiku i menjanje mene samog(znate onu dva kajanja kad udjete u politiku prvo kad ste usli a drugo kad izlazite)...od svega to ja sam gde sam bio radim sto sam radio...nista nisam ni bogati a siromasni sam samo za sede vlasi i godine koje su prosle...U sali nekad kazem da sam rodjen bas nezgodno da nikad nisam zapamntio nista sto je dobro samo lose...ovo bi se mogla nazvati i biografija ali bolje neka ostane vremeplov desavanja kroz period odrastanja moglo bi se dodati tu jos mnogo stvari ali kasno je pa ce mo drugi put...:spavam:
 
Ćele-kula




​

Ćele-kula je spomenik iz Prvog srpskog ustanka koji je u znak odmazde tadašnja Turska vlast u Srbiji izgradila od lobanja poginulih srpskih ratnika u bici na Čegru. Nalazi se na 4 km od centra Niša, na putu ka Niškoj Banji.[SUP][1][/SUP] Svrstana je u spomenike kulture od izuzetnog značajaza Republiku Srbiju[SUP][2][/SUP] i danas predstavlja muzejski objekat.
Nastanak


Krupniji prikaz lobanja ugrađenih u kulu.​

Procenjuje se da je u bici na Čegru, koja se odigrala 31. maja 1809, poginulo oko 10.000 turskih ratnika.[SUP][1][/SUP] Kako bi opravdao toliki gubitak niški Huršid paša naredio je da se kože sa glava poginulih Srba oderu, napune slamom i pošalju u Carigrad.[SUP][1][/SUP] Zatim je, kako bi zaplašio Srbe, naredio da se u znak opomene na istočnoj strani Niša sazida kula od kamena i da se u njene zidove uzidaju preostale lobanje poginulih vojnika, „tako da sredina kule bude jednostavna, od kamena i kreča a glave srpskih vojnika da se okrenu u polje i uziđaju spolja“.[SUP][3][/SUP]
Kula je sazidana u periodu od juna do jeseni 1809. godine, na nekadašnjem ulazu u Niš sa carigradske strane, koji se danas nalazi u središtu naselja Trošarina.[SUP][2][/SUP] Sačinjena je od četiri potporna zida (širine oko 4,5 m i debljine 0,5 m) koja su se naslanjala jedan na drugi čineći šuplju, zakrovljenu formu čija je prvobitna visina iznosila 5 metara. U nju su uzidane 952 lobanje poginulih ustanika, poslagane u simetrične redove.[SUP][2][/SUP] Iako su Turci zabranjivali Srbima da odnose lobanje sa njenih zidina, mnoge glave su krišom skidane i sahranjivane u okolnim grobljima.[SUP][3][/SUP]
Pisani dokumenti

Turskih izvora o Ćele-kuli gotovo i da nema, tako da se podaci o njenom izgledu, načinu gradnje i broju lobanja zasnivaju na beleškamaputopisaca koji su u XIX veku prolazili kroz Niš.[SUP][3][/SUP] Najraniji opis dao je beogradski licej Isidor Stojanović, a nešto detaljniji opis o ondašnjem stanju Ćele-kule dao je Živan Živanović 1882. godine: „Ja sam brižljivo brojao, i na ostatku od kule samo bilo je sa severne strane 123 glave, a zapadne strane 103, sa istočne 105 i s južne 180 – svega 511 glava. Blagorodna duša meštana nije mogla da gleda ovu strašnu sliku nedela, te su krišom mnoge glave poskidane i s pijetetom položene u groblja.“ U Evropi se za Ćele-kulu prvi put čulo iz spisa francuskog pesnika Alfonsa de Lamartina. U svom prolasku kroz Niš, o Ćele kuli je rekao: "Neka Srbi sačuvaju ovaj spomenik! On će naučiti njihovu djecu šta vredi nezavisnost jednog naroda, pokazujući im po kakvu su ih cijenu platili njihovi očevi."
Ćele-kula danas


Lobanje posmatrane iz profila.​

Iako je u drugoj polovini XIX veka, jedan od modernizatora turske države Mithat paša doneo odluku da se kula sruši, to nije izvršeno zbog intervencije niških Turaka.[SUP][1][/SUP] Tako je sve do 1892. Ćele-kula bila izložena vremenu, nakon čega je prilozima iz čitave Srbije, prema projektu arhitekte Dimitrija Leka, iznad nje podignuta današnja kapela.[SUP][3][/SUP] Godine 1937, prilikom proslave šezdesetogodišnjice oslobođenja Niša od Turaka, čišćenjem središnjeg dela objekta, pronađeno je više lobanja, koje su ponovo ugrađene u kulu.[SUP][3][/SUP] Danas je preostalo samo 58 lobanja, a jedna od njih je posebno izdvojena na pijedastalu, kao lobanja vođe ustanka Stevana Sinđelića.[SUP][2][/SUP]
U popularnoj kulturi

Galerija slika



  • ​
    Izdvojena lobanja za koju se pretpostavlja da pripada Stevanu Sinđeliću.

  • ​
 
[TABLE="width: 737, align: center"]
[TR]
[TD="width: 25"][/TD]
[TD="width: 85"][/TD]
[TD="width: 40"][/TD]
[TD="width: 176"] [/TD]
[TD="width: 17"][/TD]
[TD="width: 207"] [/TD]
[TD="width: 14"] [/TD]
[TD="width: 101"] [/TD]
[TD="width: 19"] [/TD]
[TD="width: 27"] [/TD]
[/TR]
[TR]
[TD][/TD]
[TD][/TD]
[TD][/TD]
[TD][/TD]
[TD="colspan: 3, align: center"]1. MAJ
Međunarodni praznik rada
[/TD]
[TD] [/TD]
[TD] [/TD]
[TD] [/TD]
[TD] [/TD]
[/TR]
[TR]
[TD] [/TD]
[TD] [/TD]
[TD] [/TD]
[TD] [/TD]
[TD] [/TD]
[TD] [/TD]
[TD] [/TD]
[TD] [/TD]
[TD] [/TD]
[TD] [/TD]
[TD] [/TD]
[/TR]
[TR]
[TD] [/TD]
[TD="colspan: 9, align: center"]Međunarodni praznik rada – 1. Maj – obilježava se u spomen na velike radničke demonstracije održane u Čikagu (SAD) 1886. godine. Demonstracije su organizovane iz protesta zbog neispunjenja zahtjeva radnika za poboljšanjem uslova rada. No, 1. Maj ima i mnogo veče značenje za radnički pokret od same uspomene i odavanja počasti ovim hrabrim ljudima – on predstavlja ujedno i dan svjetske radničke solidarnosti. To je trenutak da se prisjetimo borbi iz prošlosti i pokažemo našu nadu u bolju budućnost. Dan da se prisjetimo i shvatimo da je napad na jednog napad na sve.Kako je sve počelo? Veoma loši uslovi rada, radno vrijeme od 10, 12 i više sati dnevno, rad subotom, a djelimično i nedeljom, niske nadnice, nikakvo osiguranje – samo su neki od razloga koji su radnike širom svijeta prisiljavali da se počnu boriti za svoja prava i da se suprotstave kapitalističkom ugnjetavanju. U drugoj polovini 19. vijeka situacija se, posebno u SAD, sve više zaoštrava, jer su radnici, uvidjevši da pojedinačno ne mogu postići ništa, počeli da se organizuju – osnovano je više radničkih organizacija. Radničke unije bile su zasnovane na neposrednoj kontroli od strane običnih ljudi, sa dna ka vrhu, odražavajući na taj način vrstu društva kom su stremili.Putem svojih predstavnika radnici su od poslodovaca zahtijevali osmočasovno radno vrijeme – tom problemu su posvetili veliku pažnju. Tada je i nastala ona popularna podjela radnog dana na 3 x 8 sati – 8 sati rada, 8 sati odmora i 8 sati kulturnog uzdizanja! Postavljen je i svojevrstan ultimatum – ovi zahtjevi upućeni kapitalističkim poslodavcima i vlastodršcima trebali su biti ispunjeni do 01. maja 1886. godine. Međutim, do ispunjenja nije došlo – poslodavci su odbili svaku pomisao na bilo kakve ustupke. U to vrijeme vladajuća klasa u SAD shvatila je da njene profite i moć potkopava direktna akcija ujedinjene radničke klase. Odgovor zahtjevima radnika bio je – nasilje! Vladavina terora nadvila se naročito nad Čikago. Sastajališta, kancelarije sindikata, štamparije i privatni stanovi bili su (obično bez upozorenja) predmeti čestih policijskih racija. Mnogi osumnjičeni su bili prebijani, a neki i podmićivani s namjerom da rade protiv svojih kolega kao tzv. štrajkbreheri.Ogorčeni ovakvim odlukama poslodavaca radnici su organizovano, ali i spontano počeli izlaziti na ulice. Štrajkovi su zahvatili mnogo velikih gradova SAD, a najveće demonstracije, u kojima je učestvovalo više od 70.000 radnika, pogađaju Čikago. Proizvodnja je bila paralisana.Posebno teško stanje bilo je u kompaniji Mek Kormik Harvester (McCormick Harvester), gdje je više od polovine radnika stupilo u štrajk. Nakon dva dana neprestanih protesta policija je odlučila brutalno prekinuti akciju nezadovoljnih radnika – u krugu kompanije otvorila je vatru na dežurne štrajkače, ubila jednog i ranila još nekolicinu. Ožalošćeni i ogorčeni ovim događajem i ovakvim ponašanjem vlasti i policije, vođe unije i radnici su zakazali miting na čikaškom trgu Haymarket za sljedeći dan. U početku je izgledalo da su demonstracije sa samo 3.000 prisutnih bile potpuni promašaj. Miting je bio miran i kiša je ubrzo većinu prisutnih navela na odlazak kućama. Kada je ostalo nekih 200 - 250 upornih učesnika mitinga, policijski kordon od 180 ljudi nastupio je i naredio okupljenima da se odmah raziđu, iako prema riječima tadašnjeg gradonačelnika Čikaga “ništa nije govorilo da je bila potrebna policijska intervencija”. U tom trenutku je nepoznata osoba, čiji identitet nikad nije utvrđen, (prema mišljenju nekih učesnika bio je u pitanju policijski agent – provokator) mađu policajce bacila je bombu kojom je ubijeno 7 i ranjeno 67 pripadnika policijskih snaga. Za policiju je to bio rado očekivan razlog za napad. Odmah je otvorena vatra na demonstrante – ubijeno je i ranjeno mnogo radnika.U napadu histerije gradske i državne vlasti uhapsile su tim povodom osam navodnih vođa štrajkova, optužile ih za ubistvo i osudile na smrt, a 11. novembra 1887. su, uprkos protestima iz cijelog svijeta, četiri Haymarketška mučenika obješena. Bilo je poznato da su svi pogubljeni zaista zagovarali oružanu borbu i nasilje kao revolucionarne metode, ali bilo kakvo učešće u nekom konkretnom ekstremnom događaju, pa i ovaj put prilikom bacanja bombe na policiju, njihovi tužioci nisu mogli dokazati. Dali su živote zbog svojih riječi, ne zbog svojih postupaka.Tek 1893. godine je novi guverner Illinoisa ozvaničio ono što je radnička klasa u Čikagu i širom svijeta znala od početka – izvinuo se Mučenicima zbog njihove očigledne nevinosti i zato što “sudski proces nije bio pošten”. Godine 1889. američka delegacija, koja je prisustvovala kongresu Socijalističke Internacionale u Parizu, predložila je da 1. Maj bude prihvaćen kao radnički praznik. Ovim bi bila obilježena uspomena na borbu radničke klase i “Mučeništvo osmorice iz Čikaga”. Od tada 1. Maj postaje dan međunarodne radničke solidarnosti.Za radnike i sindikaliste širom svijeta, Haymarket je postao simbol potpune nejednakosti i nepravde kapitalističkog društva. Do današnjeg dana kako u našoj zemlji, tako i u cijelom svijetu taj dan se obilježava u spomen pomenutim žrtvama. Događaji iz kojih je izrastao 1. Maj pokazuju da njegov stvarni smisao nije šetnja kroz grad praćena govorima radničkih političara i sindikalnih birokrata.Nakon 50 godina u kojima je praznik rada slavljen kao veliki državni praznik u SFRJ, stanovništvo ovih prostora i dalje ne zna šta tog dana obilježava, a sindikalne birkokrate mu sramno okreću leđa kao ostatku prevaziđenog komunističkog nasljeđa, svjesno saučestvujući u neo-liberalnim reformama. Ni malo ne iznenađuje činjenica da se danas čini sve kako bi se prava istorija i značenje 1. Maja sakrili. Kad bi ideje čikaških Mučenika postale poznatije i ponovo vraćene u praksu, sindikalne birokrate i radnički političari koji vode radnički pokret bi ostali bez posla, a poslodavci i veliki industrijalci bi se ponovo našli pred vratima sukoba sa radničkom klasom! 1. Maj, kao i sam radnički pokret, mora biti spašen od onih koji imaju koristi od sadašnjeg sistema! 1. Maj mora ponovo biti dan kada ćemo se sjetiti prošlih borbi radničke klase i dan na koji ćemo pokazati solidarnost sa sadašnjim borbama. Ali tu se ne smijemo zaustaviti, mi svaki dan moramo načiniti 1. Majem! Budućnost radničkog pokreta nalazi se u zaposjedanju njegove sakrivene prošlosti. Moramo stvoriti stvarnu, borbenu alternativu i podići novi svijet na ruševinama starog![/TD]
[/TR]
[/TABLE]
 
Samo starije da podsetim na nekadasnju vrlo popularnu radio emisiju "Veselo vece". Ako obratite paznju primeticete da su i ondasnji problemi vrlo slicni danasnjima ako ne i isti:


- - - - - - - - - -

Na zalost slicno danasnjim poplavama bilo je i 1965 god.

 
Đulad stara vek i po - turističke atrakcije Novog Sada za koje malo ko zna

Iako su na visini od tri metra, upečatljive crne boje i u samom centru Novog Sada, dva đuleta stara preko vek i po većina Novosađana gotovo nikad nije primetila.
djule_1.jpg
Đulad stoje napola uzidana u stare kuće i podsećaju na najveću novosadsku tragediju, odnosno događaj iz 1849. godine kada je teška topovska artiljerija sa Petrovaradinske tvrđave gotovo sravnila Novi Sad. Jedno tavori među prozorima kuće pored Ajriš paba u Dunavskoj ulici dok je drugo zakucano sa unutrašnje strane ajnfort kapije u pasažu kod knjižare "Most".
Uprkos tome što svakodnevno prolaze pored ovih ožiljaka istorije, Novosađani ne znaju gotovo ništa o njima niti o njihovom poreklu. One koje smo zatekli na ovim mestima i pitali da li znaju šta je to što vide, u sto odsto slučajeva kazali su da ne znaju. Razlog više je i to što pored đuladi ne postoji nikakva tabla sa informacijama.
Kustos muzeja Grada Novog Sada Siniša Jokić kaže za 021 da su đulad posledica bombardovanja mađarskih snaga stacioniranih na Petrovaradinskoj tvrđavi pre164 godine i da je bombardovanje bilo tragično, ne samo zbog desetkovanja stanovništva, već i zbog potpunog razaranja tadašnjeg Novog Sada. "Jedan top je opalio iz Novog Sada na tvrđavu, a kao odgovor general Pal Kiš naredio je bombardovanje i sa nekoliko stotina teških topova za dva sata sravnio Novi Sad", podsetio je Jokić.
djule2.jpg
​
Turistički vodič Jelena Milinović rekla je za 021 da, iako ne postoji nikakvo obeležje niti naznaka pored đuladi, ona predstavljaju atrakciju i sastavni su deo turističkog obilaska centra Novog Sada. Ona je navela da je pokazivanje đuladi najveća atrakcija Dunavske ulice i da su turisti najčešće iznenađeni te da o njima ne znaju ništa.
Đorđe Srbulović iz Zavoda za zaštitu spomenika kulture potvrdio nam je da se đulad, kao sastavni deo starih zgrada, smatraju kulturnim dobrom.
djule_3.jpg
​
Za one koji ne znaju, velika revolucionarna zbivanja sa sredine 19. veka dovela su do oružanih sukoba carske austrijske vojske i mađarskog garnizona stacioniranog na Petrovaradinu. Kobnog 12. juna 1849. godine topovski sukob dve vojske gotovo je sravnio sa zemljom Novi Sad čije su ruševine pljačkane u naredna tri dana.
U ovom ratnom sukobu nalazile su se, s jedne strane mađarske pobunjeničke trupe Lajoša Košuta, a sa druge strane carske trupe kojima je komandovao Josip Jelačić i srpski odredi pod komandom Đorđa Stratimirovića. Nakon što su trupe generala Pala Kiša, zapovednika tvrđave, pretrpele poraz kod Kaća, ban Jelačić je započeo zauzimanje Grada i strategijsko raspoređivanje trupa sa namerom da zauzme Mostobran i Tvrđavu.
Međutim, ubrzo nakon napada na Mostobran, topovi sa Tvrđave granatirali su Novi Sad. Tadašnji najveći srpski grad izgubio je 13.000 ljudi (što pod bombama, što raseljenjem), dok je srušeno čak tri četvrtine kuća i objekata. Putopisci su zapisali da je Novi Sad toga dana goreo kao luč. (Viktor Skoko)
 
Na današnji dan, 1985. napustio nas je jedan od najoriginalnijih glumaca ovih prostora, nezaboravni Zoran Radmilović. Legenda za života, upamćen je po nizu briljantnih pozorišnih uloga poput kralja Ibija, Radovana III, Laze Kostića. Igrao je i u brojnim filmovima i TV serijama (Maratonci trče počasni krug, Majstorska radionica, Priče iz Nepričave...).
Prisetite se lepih stvari iz nekog bezbrižnijeg vremena:






 
10406445_10154456046740324_8162083631888437884_n.jpg


Ауторски текст Престолонаследника Александра II o стогодишњици Церске битке


August 19, 2014 at 9:31am

Навршило се стотину година од велике победе српске војске на Церу!
Данас се на Текеришу Србија са захвалношћу сећа и клања сенима јунака. Данас се поносимо својим прецима, молећи се и надајући се да се они немају зашто стидети својих потомака. Данас смо јединствени у свом поносу, заборављајући шта нас је раздвајало до јуче, и не бојећи се шта ће нас све раздвајати од сутра. Данас смо Србија, а када прође данашњи дан надајмо се да се нећемо питати шта нам је то данас било!
Пре сто година, на Церу, народ је имао достојну војску, војска је имала достојну команду, команда је имала достојну владу, влада је имала достојног краља, краљ је имао достојан народ! Била је то земља достојних! И њима данас одајемо пошту и захвалност. Због њих смо дужни да данас размишљамо и о достојности, и о достојанству! Нас, не њих. Они су се доказали, ми смо још на испиту.
Данас нас са постоља гледају бисте Њихових Величанстава Краља Петра и Краља Александра, војводе Степановића и војводе Мишића. Са висина гледа нас њихова војска, а из наших душа уздиже се молитва за покој и мир њихових душа, и за спас и живот њиховог народа. Пре него што су поразили непријатеља, они су поразили зло у себи, победили суревњивост, страх, омразе и себичност. Зато је њихова победа тако светла, и зато и данас обасјава наше постојање.
Зато смо данас на Церу, где год да смо. Зато се осећамо великим и када то нисмо, надајући се да ћемо се кад треба показати онаквим кавим се осећамо.
Молимо се да Господ излије своју милост на браниоце своје земље, пале и преживале, где год да почивају и где год да су нашли дом и мир.
Живела Србија!
www.dvor.rs
10624603_10154456045990324_5884688422534973376_n.jpg

 
Nekada po Vojvodini se nalazio veliki broj vetrenjača,sada ih je ostalo samo nekoliko.Na prvom snimku je jedna koja je potpuno nestala,nalazila se u Melencima:
IMG_0001.jpg
[/URL][/IMG]

Na drugom snimku je jedna koja je delimično restaurirana pre par godina .Ponosno stoji na izlasku iz Melenaca,na putu prema Kikindi:
Picture_1009.jpg
[/URL][/IMG]
 
Morate se prijaviti ili registrovati da odgovorite ovde.
Nazad
Vrh