Koristite zastareli preglednik. Možda neće pravilno prikazivati ove ili druge veb stranice. Trebali biste nadograditi ili koristiti alternativni pregledač.
- ZA SVE MLADE KOJI SU PROPUSTILI DAN REPUBLIKE I SVE ONE KOJI GA SE SA NOSTALGIJOM SEĆAJU - Retko koji državni praznik se "toliko primio" među građanima bivše SFRJ kao ovaj. U spomen na davna vremena, bez obzira na stavove o bivšoj nam državi, podsećamo vas na ovaj praznik u reči i slici... F
... Istorijski, 29. novembar obeležavao je godišnjicu Drugog zasedanja AVNOJ-a, kada je u Jajcu 1943. doneta odluka o federalnom ustrojstvu države, a u stvarnom životu bio je praćen pravom svečarskom atmostferom, obiljem hrane i pića, svečanim akademijama i naravno, neradnim danima...
Nakon završetka rata, 1945. godine, 29. novembar se slavio kao Dan Republike i bio jedan od najvećih praznika u nekadašnjoj SFRJ - proslavljao se dva neradna dana uz svečane akademije u glavnim gradovima republika bivše države, deljenje ordenja, počasne plotune.. Praznik nije preživeo raspad SFRJ ni u jednoj republici nekadašnje zajedničke države osim u Srbiji, gde je ukinut tek 2002.
Drugo zasedanje AVNOJ-a održano je 29. i 30. novembra 1943. godine i na njemu je doneta odluka da se Jugoslavija izgradi na federativnom principu, pod vođstvom samo jedne stranke - Komunističke partije Jugoslavije.
Na tom skupu je odlučeno da se budućoj Jugoslaviji pripoje južnoslovenske teritorije koje su na kraju Prvog svetskog rata ostale u sastavu Italije (Istra, Zadar, Slovenačko primorje, Julijska krajina i druge).
Odlučeno je i da se formira Nacionalni komitet oslobođenja Jugoslavije (NKOJ) koji je imao izvesna svojstva vlade, a oduzeta su zakonska prava jugoslovenskoj vladi u izbeglištvu, zabranjen je povratak u zemlju kralju Petru II Karađorđeviću, do kraja rata.
Izvor: youtube :[video]https://youtu.be/vXe3V1pQnjc[/video] AVNOJ je uveo naziv maršala Jugoslavije i dodelio ga partizanskom vrhovnom komandantu Josipu Brozu Titu.
Funkcija predsednika "prve vlade" nove Jugoslavije poverena je Titu. Na dvogodišnjicu zasedanja u Jajcu, 29. novembra 1945, dotadašnja Demokratska Federativna Jugoslavija preimenovana je u Federativnu Narodnu Republiku Jugoslaviju, što znači da je monarhija i formalno oborena, a 31. januara 1946. proglašen je prvi Ustav FNRJ.
Posle završetka rata, od 1945. godine, 29. novembar proslavljan je kao Dan Republike i bio jedan od najvećih praznika u nekadašnjoj SFRJ.
Poslednji put praznik je u Srbiji obeležen 2001. godine, a Savezna skupština SRJ ukinula ga je tek sredinom novembra sledeće godine.
Do 1997. godine, 29. novembar je slavljen kao dan sećanja na Drugo zasedanje AVNOJ-a, ali je od tada počeo da se praznuje kao dan kada je 1945. Jugoslavija i formalno prestala da bude monarhija i postala republika. Zamena značenja nastala je kao izraz kritike zbog toga što je tadašnja Savezna Republika Jugoslavija nastavila da obeležava praznik nepostojeće države - federacije šest republika - koja se raspala 1991. godine. U oktobru 2007. godine Skupština Srbije usvojila je izmene Zakona o državnim praznicima, čime je prestao da važi prethodni zakon SRJ. Srbija je Zakonom o državim praznicima utvrdila da se kao Dan državnosti praznuje Sretenje - 15. februar, kada je 1804. godine počelo stvaranje moderne srpske države.
Izvor: youtube :
PIONIRI, SVADBE I STRADANJE SVINJA
Dok se proslavljao, praznik je pratila potpuna euforija. Paralelno sa Danom Republike, u većini krajeva u Srbiji obavljao se i svinjokolj. Tako su prasići, jagnjići i svinje na taj dan žrtvovani u slavu bratstva i jedinstva.
Masovni običaj među jugoslovenskom mladeži bio je i da se svadbe zakazuju na taj državni praznik, da bi slavlje bilo još veće. To je bio jedini događaj koji je mogao prosečnog Jugoslovena na dan kad se kod kuće sedi, jede, pije i gledaju partizanski filmovi, istera iz kuće…
Ni deca nisu bila zanemarena. Najveće ushićenje vladalo je kod prvaka koji su na taj dan postajali pioniri. U školama su pravljene priredbe, polagala se zakletva, čitali su se sastavi kojima su prethodnih dana učiteljice "besomučno mučile" đake, da smisle što bolji hvalospev na temu "Drug Tito"…
Svaki pionir dobijao je plavu kapu (titovku), crvenu maramu (starije generacije su je vezivale, a mlađe su dobile poseban prsten za tu namenu) i crvenu pionirsku knjižicu.
Stariji članovi MONDO redakcije uspeli su da iskopaju pionirsku, ali i đačku knjižicu i evo kako su izgledale:
Fot
o: MONDO/Predrag Vujić
Većini nekadašnjih pionira i danas su u glavi barem početni stihovi "Svečanog pionirskog obećanja":
Danas, kada postajem pionir Dajem časnu pionirsku reč: Da ću marljivo učiti i raditi I biti veran i dobar drug; Da ću voleti našu samoupravnu domovinu Socijalističku Federativnu Republiku Jugoslaviju Da ću razvijati bratstvo i jedinstvo I ideje za koje se borio Tito; Da ću ceniti sve ljude sveta koji žele slobodu i mir!
Izvor: youtube : [video]https://youtu.be/idQG_izeu4E[/video]
I deca koja nisu postajali pioniri, uživala su u neradnim danima. Evo prisećanja jednog od njih.
"Znali smo da se budimo uz urlik svinja dok ih stariji vataju i kolju, mi deca smo obično virili kroz prozor, čekali da počne filmski maraton, grejali se uz babine krofne. Stariji su uz kuvanu rakiju, gledali crtaće kojih je bilo više nego običnim danima. Mini raspust od 7 dana, kod matorih u firmi uvek neka lova, višak, svašta nešto, j…m li ga, alaj smo gruvali", kaže jedan beogradski forumaš u komentaru na 29. novembar. "Kad sad kažem mojoj deci da je nekad bio jedan crtać u 7 i 15, spomenem im partizanske filmove gledaju me kao da sam odlepio. Možda i jesam, ispeglajte ovo minusima da se vratim u tranziciju", navodi on.
Još jedan anonimni čitalac priseća se davno prošlih vremena. "Kao dete, živeo sam u novobeogradskoj zgradi sa nacionalno mešovitim stanarima. Mi deca, pojma nismo imali, niti nas je interesovalo, ko je odakle i šta je po nacionalnosti. U stvari, nismo ni znali šta je to nacionalnost. Eto, prvi ja nisam bio rodom iz mesta gde sam živeo. Naši su roditelji bili spokojni kad bi nas puštali da se igramo napolju, od tri do pet bio bi "kućni red". Automobili na parkingu nisu smeli gaziti točkom na travnjak. Policajcima, koje smo gledali retko, mi deca, mogli smo prići sa poverenjem, narkomani i pedofili su bili nesto imaginarno i daleko".
Izvor: youtube : [video]https://youtu.be/_kQda1K_3Jo[/video]
"Nosili smo najčešće 'šangajke', neko imućniji 'pumu' ili 'adidas'. Nismo se izdvajali po skupim mobilnima, po odeći, po tome ko su nam i šta su nam roditelji. Bili smo slobodni, družili smo se, voleli svoju otadžbinu, možda pomalo i naivni. Da, obično su naivni oni prostodušni, bez zlobe u sebi. Nismo ni slutili kakve nam godine predstoje. Rastureni svuda po svetu, kao što neko reče, u svojim torovima, setimo se, ponekad, detinjstva, na ovakve dane. Hvala onoj bivšoj otadžbini, sada kada sam u materini, na sretnom i bezbrižnom detinjstvu", piše čovek iz inostranstva o sećanjima na Dan Republike.
Kakva su vaša sećanja na ovaj dan? Da li ste imali prilike da ga doživite?
Pre 12 godina desio se jedan od najvećih zločina nad Srbima na Kosovu
Danas se navršava 12 godina od izbijanja najvećih etnički motivisanih sukoba na Kosovu od dolaska međunarodnih snaga, u kojima je 19 ljudi izgubilo život, a više od 4.000 Srba proterano iz svojih domova u koje se do danas nisu vratili.
Centralna manifestacija obeležavanja tog događaja biće održana u Gračanici, a u školama će prvi čas biti posvećen tom najvećem antisrspkom nasilju u kome je, kako se procenjuje, učestvovalo oko 50.000 Albanaca.
Za to dvodnevno nasilje nad Srbima, njihovom imovinom, crkvama i manastirima, tokom koga je etnički očišćeno šest gradova i 10 sela, odgovarao je mali broj Albanaca, a izrečene kazne gotovo su simbolične. Sukobi su izbili 17. marta 2004. nakon što je UNMIK policija pronašla tela dvojice albanskih dečaka u Ibru u selu Čabar kod Zubinog Potoka. Mediji na Kosovo su za tu tragediju optužili Srbe, što je pokrenulo demonstracije koje su prerasle u nasilje i iz Mitrovice se proširile na celo Kosovo. U tom nasilju ubijeno je 11 Albanaca i osam Srba, povređene su 954 osobe, među kojima su bili i pripadnici međunarodnih misija. Sa Kosova tom prilikom proterano je 4.012 Srba, a prema podacima UNHCR za deset godina vratilo se nešto više od 150 porodica. U neredima je uništeno ili oštećeno oko 800 kuća, kao i 35 pravoslavnih crkava i manastira među kojima i 18 spomenika kulture poput crkve Bogorodice Ljeviške iz 14. veka. OEBS je ocenio tada da nije bilo neodgovornog izveštavanja medija o smrti dečaka, nasilje na Kosovu ne bi bilo tako intenzivno i tako brutalno. Nasilje na Kosovu odmah su osudili Savet bezbednosti UN i tadašnji generalni sekretar Kofi Anan, kao i sve značajnije međunarodne institucije, vlade mnogih država, uključujući SAD i Rusiju.
DA SE NE ZABORAVI: NA DANAŠNJI DAN PRE 17 GODINA POČELO BOMBARDOVANJE SRBIJE
[video=youtube_share;n58kUN-TJJY]http://youtu.be/n58kUN-TJJY[/video]
- Na današnji dan pre 17 godina NATO je počeo vazdušne napada na Saveznu Republiku Jugoslaviju. Napadi započeti 24. marta, trajali su 11 nedelja i u njima je, prema procenama različitih izvora, poginulo između 1.200 i 2.500 ljudi. Novinar Petar Paunović ispričao nam je kako je ovaj težak period izgledao u očima dečaka koji je imao samo šest godina.
"Esmeraldu je zavejao sneg, a spikerka na nekom drugom kanalu je rekla nešto što tada nisam razumeo. Podrum je ubrzo posao ljubičast, a ljudi nekako bliski. Počeo je rat. Moja priča o NATO bombardovanju ne liči na one koje slušam od vršnjaka iz Beograda i ostalih gađanih područja. Dolazim iz jednog malog mesta u blizini Srebrnog jezera. Kako su tada govorili, taj kraj je slepo crevo. Ništa u blizini nije bilo važno da bi bilo bombardovano, tako da nismo fizički osetili potrese, ali odrasli su se nosili sa onim psihičkim.
Te večeri, tačno pre 17 godina, sestra i ja smo okupani stajali ispred grejalice, dok su nas baba i mama brisale. Iznad nas je stajao televizor. Mama je po običaju vrtela kanale i samo se u jednom trenutku pojavila spikerka i nešto rekla. U sledećem času mama je prebledela, a nas su spakovali i vodili kod komšija. Baba je plakala, a ja sam je tešio rečima da komšije na spratu imaju keramičke pločice i da smo bezbedni, jer šta još može da probije keramičke pločice?
Tog proleća mama je počela da kreči podrum u neku ljubičasto-sivu boju. Ne sećam se samog silaska u podrum, ali sliku poljskog kreveta dobro pamtim. Sećam se kadrova. Sirena, toga da mama tada nije išla na posao u školi. Iz priče znam da sam jednom zaspao na stolici u kuhinji, dok je mama odvodila sestru u podrum, pa se brzo vratila po mene. Ne može čovek ništa da radi doveka, pa ni da se plaši. Sve smo manje vremena provodili u podrumu, na kraju smo prestali da silazimo. Mnogi moji vršnjaci ovaj period će pamtiti kao najduži letnji raspust koji je povremeno presecao zvuk čuvene sirene "šizele".
Tek mnogo godina kasnije shvatio sam da je baka plakala jer su u Beogradu bili moj ujak, sestra I ostatak porodice. Poljskog kreveta više nema, a ljubičasti zid su godinama olubila drva, koja smo ubacivali za grejanje. Dečiju naivnost zamenila je tuga za svim tim nedužnim životima koji su zauvek izgubljeni. Prošlo je 17 godina, čitava jedna mladost. Deca poginula u tom bezumlju je nikada neće doživeti. Ostaje sećanje I pitanje da li će za njihovo stradanje ikada neko odgovarati.
