Moja drugarica @Zvončica3 me je podsetila na jednoj temi na jednu anegdotu o statistici, ali nisam hteo na toj temi da napišem tu anegdotu da se ne bismo još jače udaljili od teme koja je već na ivici...
Pedesetih godina prošlog veka u jednom kikindskom poljoprivrednom preduzeću(kako god se ono tada zvalo) imali krajem godine zbor radnih ljudi. Na tom zboru radnih ljudi izneti su mnogi podaci o poslovanju preduzeća za koje je rukovodstvo smatralo da svi zaposleni treba da znaju. Bilo je tu reči o prosečnoj plati, prosečnim prinosima...
Sve to strpljivo iz poslednje klupe sluša Pišta rabadžija(tada još traktorizacija nije uzela maha, a i kamioni su bili retki pa su rabadžije vozile robu teškim zaprežnim kolima koja su vukli noniusi ili murani) i javlja se za reč kada je direktor upitao da li ima neko nešto da pita. Svi se začudili šta sad oće jedan nepismeni Pišta pred penzijom da pita kad i onako pola toga ne razume.
- Izvolite druže, Pišta.
- Ja sve razumeo sam, samo jedna reč non-stop ponavja, a ja nerazumem taj reč, pa ondak nerazumem na kraju ništa. Prosek ovo, pa prosek ono, a ja nerazumem šta je to... taj... prosek?
- Druže Pišta, to vam je, znate, srednja vrednost. Saberemo moju platu i vašu platu i svih zaposlenih i podelimo sa onim brojem koliko nas ukupno ima i to vam je prosečna plata. Isto tako i sa prinosima...
- Ahaaa! Sad ja razumem. To je naprimer ja imam šezdeset dva godina, moj unuk jedan ima dvanajs', a drugi devet. U proseku mi smo u stanju povaliti pola sela, a u stvari ne može ni jedan...
Toliko o proseku i statistici.