Tri predloga za oživljavanje poljoprivrede i sela
Miladin Ševarlić, predsednik Društva agrarnih ekonomista Srbije
U ”moru strategija, platformi, programa i sl.” nedostaje samo jedna ”sitnica” – konkretni predlozi koji bi svima bili razumljivi za oživljavanje srpske poljoprivrede i sela. Zato predlažem, za početak, tri konkretne akcije.
Prvi je program rezervi mesa u živoj stoci. Umesto da finansiramo zalihe zamrznutog mesa u robnim rezervama (ako ih uopšte i ima?!), bolje bi bilo da se srpskim domaćinima, koji imaju radnu snagu i zemljište, da određeni broj grla stoke, od kojih bi oni koristili za sopstvena potrebe besplatno sve što je prinos i prirast, a da u svakom trenutku moraju da imaju određeni broj grla te stoke. Kada država dođe u situaciju da mora da reaguje, zbog nestašice mesa, ona može da povuče određeni kontingent od na primer 10 ili 20 odsto grla i praktično na taj način ne uništi ekonomski proizvođače, a proizvođači ne moraju ništa da investiraju. Međutim, takav program mora da bude na nivou održivosti. Ako seljaku date pet krava, on od toga ne može da izdržava porodicu niti da ima ekonomski održivo gazdinstvo i da se dugoročnije ekonomski održi i da uz sopstvena dodatna ulaganja postepeno unapređuje i profesionalizuju svoje gazdinstvo. Ako mu date 30 krava, on će od toga moći da izdržava porodicu. Ako mu date 100 ovaca, on će od toga moći da unapređuje svoje stado. Ako mu date 20 ili 30 suprasnih nazimica, on će moći da radi i od svog rada da živi. U protivnom, mi ćemo imati potpuno pusta sela.
Drugi je predlog da država hitno donese lex specialis kojim bi se kompletna imovina u zadrugama koja se vodi kao društvena svojina prevela u zadružnu svojinu. Društvena svojina u zadrugama de facto ne može da postoji, kao što ne može da postoji društvena svojina u privatnim preduzećima, jer su zadruge stvorili zadrugari uplaćujući kao privatna lica svoje članske udele. Dakle, to je takođe privatni kapital u čijem ambijentu ne može da se stvara društvena svojina. Društvena svojina u zadrugama je nametnuta od strane prethodnog režima prema seljacima kao "klasnom neprijatelju" i mene zaprepašćuje činjenica da takozvani demokratski režim uvažava taj nonsens i tu takozvanu društvenu svojinu u zadrugama, koja je praktično zadružna svojina, a koju država sada rasprodaje u bescenje u procesu transformacije društvene svojine u druge oblike svojine. Svima, osim "slepcima kod očiju" i eventualno zlonamernog režima je jasno da u našoj privrednoj praksi de facto ne postoji društvena svojina u zadrugama. Može da postoji samo mali segment državne svojine koja je data zadrugama u procesu sprovođenja agrarne reforme 1945. godine. Zadružni domovi i drugi objekti, zemljište, mehanizacija i druga imovina nisu društvena svojina i ne mogu biti predmet privatizacije, u protivnom mi ćemo uskoro doživeti katastrofalnu situaciju u srpskoj poljoprivredi i selu. Znači, treba doneti lex specialis kojim bi sva društvena svojina u zadrugama bila proglašena zadružnom svojinom. Lex specialis je najbrži, najpravedniji i najpošteniji način da se uspostavi minimum pravednog stanja. Ili država hoće da popunjava budžet čak i sa ovim čemerom i jadom koji su generacije zadrugara, uglavnom seljaka svojim znojem zarađivali odvajajući od svojih usta u prethodnom decenijama da bi napravili zadruge.
Treći predlog je da svi poljoprivrednici koji nemaju drugu profesiju budu penzijski i invalidski osigurani na minimalne penzijske osnovice, na teret budžeta Ministarstva za rad i socijalnu politiku, a ako žele veću penziju, onda i oni moraju da izvrše doplatu doprinosa za penzije. Ovo stoga što daleko brojnijoj kategoriji radnika u propalim preduzećima koji godinama svojom ili tuđom krivicom nisu uopšte radili niti išta stvarali, država je povezala radni staž na teret budžeta, a seljaci su radili su sve te godine radili i ovaj narod hranili a nemaju nikakva prava.
U ovoj državi konačno mora da se povede računa o seljacima. Jer, ja slušam moje kolege iz Švajcarske koji kažu: "Onima na brdima daćemo šta god traže, samo da ne bi sišli sa brda. Jer ako i oni sa brda siđu dole u gradove, nikoga više nikad nećemo vratiti na brda!" Za pametne i dobronamerne i ova tri predloga su dovoljna za početak oživljavanja srpske poljoprivrede i sela. U protivnom, i dalje ćemo biti zarobljenici predizbornih (i opet započetih !!!) i drugih politikantskih farsi koji nas vode pravo i ubrzano u nacionalno beznađe!
tesko nama sa njima 
