Eh, kad se samo setim kad sam ja prvi put išao u Rumu na vašar u martu mesecu pre mnogo godina. Pre toga nikad nisam bio na tom vašaru.
Uglavnom, komšija koji je čuo da ja idem reče mi da bez čizama nikako ne krećem. Prvo sam mislio da me zeza, a uglavnom mogu da procenim kad je ozbiljan a kad se šali, i onda mi je ličilo na ono ozbiljno. E, a ja sam trebao da idem autobusom. I sad kako da u autobus uđem u gumenim čizmama, ne ide to baš. Mislim da mi komšija baš zbog toga pravi zvrčku ali opet, delovalo mi je da je mislio ozbiljno. U redu, spakujem ja čizme u onu veliku pijačarsku tašnu (one što se šiju oddžakova), ako mi budu potrebne lako ću se preobuti a ako ne - niko ne zna šta ja nosim u tašni (pogotovo komšija za slučaj da je ipak bio zez).
Autobus stiže u Irig a ja gledam kroz prozor i imam šta da vidim, na stanici čeka jedno petnaestak ljudi i svi do jednog u gumenim čizmama. Odmah mi je bilo jasno da oni idu u Rumu na vašar i da ima nešto u tom što mi je komšija rekao za čizme. Koliko me je njegov savet zapravo spasao video sam na samom vašaru.
A vašar me je odmah, na prvi pogled, impresionirao. Mislio sam da ima bar milion ljudi a od toga 99% je bilo u gumenim čizmama. To mi je čak bilo i smešno - toliko ljudi i svi u čizmama. No, čim sam sa betona prešao na zemljani deo shvatio sam zašto je to tako. Ljudi moji, to nije bilo blato, to je bio pravi močar (za one koji nisu čuli za ovaj izraz, mi to kažemo za onu kaljugu gde se svinje kaljužaju u kakvoj većoj lokvi). U februaru te godine je bilo snega i onda je krajem meseca otoplilo i sneg se počeo topiti. Za vreme vašara ga je još bilo samo po pojedinim mestima gde su bili veći nanosi i zemlja je bila prezasićena vodom. Na stazama se stvorila žitka smesa blata i vode tako da je ustvari više ličilo na neku močvaru. Ali bukvalno. Na pojedinim mestima se moralo dobro paziti da ti taj mulj ne prelije čizme. Svi veći prodavci su bili opremljeni onim tablama presovane trske na kojima su stojali a kupci - kako se već ko snađe da priđe da vidi robu a da se ne oklizne i završi u kaljuzi (ja zamalo).
Išao sam posle toga još mnogo godina u Rumu na vašar i nikad više nisam video takav močar, bilo je blata ali ni blizu takvog. Da li zbog toga što sam ja onda prvi put bio na vašaru u Rumi ili što je onda zaista bilo najveće blato nije ni bitno sada. Više se ni ne sećam zašto sam išao i šta sam pazario, ali ta kaljuga i ogroman broj ljudi koji gacaju u čizmama po njoj su mi se zauvek urezali u pamćenje na moj prvi rumski vašar.