Pokušaću da nepristrasno sagledam ovu situaciju.
Neposredno pred izbore pojavljuje se neka Austrijska firma "CWS Best Food" koja malinarima nudi nekakve fantastične otkupne cene, bankovne garancije i sl.
Prvi simptom je da ta firma ne postoji online. Pretraga "CWS Best Food" ne prikazuje ništa drugo osim domaćih novinskih članaka, što je prilično čudno uzevši u obzir da ta firma potpisuje nekakve ugovore o otkupu maline vredne 60 miliona evra, a za firmu niko nikada nije ni čuo.
Takođe "CWS Best Food" ne postoji u Austrijskom registru kompanija, ali doduše to je moguće ako je firma registrovana u poslednjih godinu dana, pa nisu još uvek predali nijedan finansijski izveštaj.
Dakle dve vrrrlo simptomatične stvari, ja da sam malinar lampica za uzbunu bi već gorela uveliko.
Dalje, firma "CWS Best Food" se pojavljuje na tržištu Srbije, želi da kupi 50.000 tona maline direktno od proizvođača i logično je da će se obratiti nekom udruženju malinara jer je nepraktično da oni komuniciraju direktno sa svakim proizvođačem ponaosob.
E sada, ono kako bi trebalo da se radi je da oni prvo kontaktiraju sa udruženjem, vide da li ima interesa, prikupe egzaktne podatke, zatraže ponude od hladnjačara, i tek onda izađu sa konkretnom finansijskom ponudom.
Međutim, CWS Best Food odmah kontaktira udruženje malinara i nudi otkupnu cenu od €1.21/tona, bez da uopšte zna koliko će ga još koštati hladnjačari (šta ako hladnjačari traže 5 evra po toni za svoje usluge?!?).
Onda dolazi pitanje bankovnih garancija. Bankovna garancija u vrednosti od 60 miliona evra košta oko 600.000 do 1.000.000 evra. To je bespovratni trošak koji se plaća banci da bi bankovna garancija uopšte bila izdata. Takođe vidim da se po temi provlače neke dezinformacije oko bankarskih garancija, nekakvi redovi i sl... Bankarska garancija pre svega treba da je neopoziva (ako onaj ko je dao garanciju može da je opozove u bilo kom trenutku, onda je ona bezvredna). Dalje, tekst bankarske garancije mora da bude nedvosmisleno jasan oko načina naplate (bez suvišnih procedura i bez odobrenja davaoca), i treće banka koja izdaje garanciju mora da bude ozbiljna, i na kraju svega neka domaća banka mora da prihvati tu garanciju i aminuje da je sve ok, kako bi naplata mogla ići direktno. Tek data bankarska garancija ima nekog smisla.
E sada, tu dolazimo do najkritičnije stavke. Zašto bi bilo koja firma, dala garanciju na 60 miliona evra, pri tome je ta garancija košta čistog troška 1 milion evra nekom tamo udruženju, a da nema nikakve čvrste garancije zauzvrat?
Šta sprečava malinare da kada dođe vreme berbe i cena maline bude 1.5 evro, da oni svoju malinu prodaju drugome, a Austrijanci ostanu kratkih rukava, iako su pukli milion evra na garanciju?
Dakle, da bi Austrijanci (ili bilo ko pri čistoj svesti) dao garanciju, istu garanciju mora dobiti i od udruženja malinara, što je složićete se naučna fantastika. Trenutno u Srbiji ne postoji banka koja može da da garanciju na 60 miliona evra, osim ako iza toga ne stane direktno država Srbija sa svojim garancijama.
Kada se celokupna situacija realno i trezveno sagleda, prosto se vidi da je sve to samo jedna šuplja predizborna priča...