Preporuke jednog ihtiologa ministrima poljoprivrede
Hvatajte šarane, gospodo!
Stručnjak za gajenje rečnih riba dr Velimir Đorđević tvrdi kako bismo s malo napora i novca a mnogo više pameti i pažnje mogli sa jedne "vodene njive" požnjeti više para nego da je pod pšenicom. Posao je isplativ toliko da samo tartufi, šverc oružja, droge i druge mračne radnje donose veću zaradu
Računica je tačna: preračunato u dinare žitno polje daje deset puta manje dobiti od ribnjaka. Po hektaru.
Nije jasno nešto drugo. Zašto se, ako je već tako, ne zapostavljajući žitna polja, ne prihvatimo i ribnjaka?
Ihtiolog dr Velimir Đorđević je svetski priznat stručnjak u oblasti gajenja šaranske ribe: šaran, beli i crni amur, sivi i beli glavaš, odnosno tolstolobik, deverika i babuška.
- Ako ne poznati i priznati, a ono najstariji, bar kod nas, u to nema sumnje - napominje dr Đorđević. - Svet sam prokrstario u traganju za šaranom i mestima u kojima on najbolje uspeva. Sada mogu da kažem da na kugli zemaljskoj Kina, Izrael i Srbija imaju najpovoljnije klimatske uslove za gajenje ove plemenite ribe.
Uporni "riblji doktor", kako ga odmila nazivaju njegovi alasi, napravio je računicu: pšenice po hektaru rodi oko četiri tone. Kilogram je letos bio 3,50 dinara, znači jedna njiva donese gazdi 14.000 ako je na njoj žito. Šarana se, opet po hektaru, dobija 1.100 kilograma. Ova riba na Zelenom vencu i Kalenić pijaci staje 150 dinara. Račun kaže, 132.000 po hektaru ako se "gaji" riba šaran, tolstolobik, amur.
- Sa kukuruzom, sojom, šećernom repom, višnjom, malinom, šljivom i čime god još hoćete, računica je slična. Nešto je više povoljno, nešto nije, ali u poređenju sa šarenom sve je šala. Jedino nisam računao za tartufe, podzemne pečurke specijalnih namena - šali se dr Velimir Đorđević - marihuanu i šverc oružja po metru kvadrata i strahu kubnom. Ali i tu bi, sve u svemu, šaran pobedio.
A šta ako vas iz ove dve spomenute vlade ministri poljoprivrede recimo i pozovu?
- Reći ću im što i vama - osmehuje se dr Đorđević. - Najpre da ne koristimo činjenicu da smo oko 40 stepena geografske širine, zvuči neverovatno, kao i Peking, i što smo na dvadesetom stepenu geografske dužine sa prosečnom temperaturom vazduha između 10 i 15 stepeni. Čak 180 dana je iznad nule, a 160 dana je preko 15 stepeni to je rajsko vreme za tov šarana. Zatim, što nam je nahladniji mesec u godini januar sa prosečnom temperaturom između minus 5 do 10 stepeni, a jul sa prosečnim temperaturama od 25 stepeni. Ponavljam imamo gotovo identično vreme kao i Peking, u čijoj okolini se proizvodi najviše šarana u svetu i gde postoji na hiljade najuređenijih ribnjaka na svetu. Oni tamo ne gaje nego beru šarana. To ću predložiti ministrima. Da i mi počnemo da beremo šarane.
Tuđi šaran za Nikoljdan
Mi i ne jedemo mnogo ribe, odavno je poznato da smo na poslednjem mestu, ako ne i poslednji u Evropi, po spremanju i jedenju ribe.
- Pa mi ćemo i za ovaj, kao i mnoge prethodne Nikoljdane, slavske postove, Badnje veče i uskršnji post jesti uvoznog šarana, a toliki nam ribnjaci "klate trsku". Zašto? Ribnjak bez riba u kojima vri od šarana, amura i tolstolobika liči na neuzoranu ledinu na kojoj bi moglo da talasa žito. - A kad bi to tako bilo, šaran bi bio jevtin i ne bi ga ljudi uzimali k’o naforu, samo u slavama. Naša deca, poput one evropske, rasla bi sa A i D vitaminom, fosforom, kalcijumom i belančevinama uzetim iz tanjira, a ne iz tableta i flaša na kašičicu. Eto, to je tako.
I nama je zazvučalo nepristojno, ali smo uznemirenog dr Velimira Đorđevića ipak pitali: a zašto naši ribnjaci "klate trsku"?
- Klate trsku, a ne gaje ribu onako kako bi trebalo zato što za to u državi nema volje. Onima koji su dosad vladali nešto drugo se činilo prečim, a samim tim, nikada se nije našla neka para da se ubaci u ribnjake. Šta mislite, zašto izraelski i kineski ribnjaci daju osam puta više ribe nego naši?
Po hektaru bace osam puta više riblje mlađi, koriste granuliranu hranu, a ne kao mi rasutu. Bar dva puta godišnje "produvaju" ribnjak i urade aeraciju, odnosno napune vodu ribnjaka kiseonikom. Ne pamtim kad smo mi to na nekom ribnjaku uradili. Imaju posebne bazene za čuvanje ribe, posebne bazene za tov riblje mlađi, za svoje potrebe ili za potrebe više ribnjaka, imaju gumene trake za izvlačenje izlovljene ribe. I ulov ne vade mrežama poput naših težaka - ribara do pojasa u vodi, nego "otok" regulišu ispuštanjem vode. A imaju i sjajne pogone za konzerviranje ribe što im donosi dodatni prihod.
Nagovaramo dr Velimira Đorđevića da napiše pismo našim ministrima. Ali on nastavlja:
- Sve nam ide naruku. Jedino sa pameću kuburimo - ponovo se razvedrava, da ne bi puko, kako kaže. - Ali, ne mislim na ovu našu ribarsku pamet. Nje imamo za svaki od ribnjaka koji u ovoj našoj državi postoji, i još da pretekne. Kao zemlja moramo da se okrenemo rečnom ribarstvu, imamo savršene uslove. Šaran bi uz njegušku pršutu mogao da bude jedan od naših izvoznih artikala, savršena robna marka!
Koliko mi to ribnjaka imamo i kakvi su? Umesto odgovora dobijamo poziv da pođemo na Živaču. Ribnjak je udaljen nepunih trideset kilometara od centra grada, nalazi se između Zemuna i sela Boljevci u Sremu.
- Evo, ovo je kralj Milan Obrenović, na polzu srpskoga roda, da se riba o slavama za Badnje veče, Božić i Vaskrs na trpezama Beograđana nađe, uredio i sagradio 1892. godine. Poribljeno je 115 hektara močvarne savske uzvodice, idealne ni za šta drugo do za ribnjak.
Kako vidimo, malo šta se od kralja Milana na ovom ribnjaku promenilo.
- Ulagano je nešto, tek da se ribnjak održi, ali sve ove godine, čak poslednjih pedesetak godina malo šta, a u poslednjih deset, skoro ništa. Ovde se još tovi i lovi kao u doba kralja Milana, imam utisak da su i neke barake i zgrade iz tog doba...
A kad bi došao neki bogat čovek i ovde uložio pare, neki naš ili stranac, koji je čuo da riba tri puta mora da se kupa, u vodi, ulju i vinu?
- Bila bi to, onda, ovde fabrika! Preduzeće sa velikim godišnjim profitom, a Beograđani bi šaran jeli k’o Italijani, Francuzi ili Holanđani, svaki drugi treći dan, a ne svakih godinu dana. Inače, Srbija ima dvadesetak ribnjaka sa ukupno 11.000 hektara što je za naše potrebe dovoljno, kada bi u njima bilo ne 1.000 već 8.000 kilograma po hektaru, kao što je u Kini ili Izraelu. Ovako, ispada da imamo dovoljno ribnjaka i manjak šarana. Imamo dovoljno njiva, a manjak žita, imamo dovoljno polja, a manjak suncokreta i zejtina. Eto, to je ta naša pedesetogodišnja muka.
Šaran iz kaveza
Smatrajući da je to jedna od novinarskih bajki, dr Velimira Đorđevića pitamo s podozrenjem da li je tačno da se u Kini šaran gaji i u - kavezima.
Video sam to na jezeru Mijum koje ima oko 200 kvadratnih kilometara što je nekih dvadeset puta više od svih srpskih ribnjaka da se šaran gaji u kavezima. Smešteni su u područjima koji su zaštićena od vetra, a postavljeni su u "baterije" od po 20 komada. Na jezeru je te 1984. godine, bilo pet takvih baterija na dubini od dvadesetak metara. Svaka baterija ima sopstvenu kompjutersku komandu iz koje se za svaki kavez programira hranjenje. Uzgoj ribe traje pet do šest meseci. Šarani iz kaveza su izuzetno ukusni jer se ne zavlače u mulj, moraju stalno da rade, da plivaju, pa nemaju gotovo ni grama sala, sve je izuzetno ukusno, belo meso... Znam da se i na nekim našim jezerima nešto slično radi, ali je to daleko od onog što sam video u Kini.
Trpe NIKOLOVSKI
? Ni jednoj.
