Ispričaću vam jednu priču šta može da se uradi na osnovu dobre ideje i samo par ljudi, pa procenite sami šta može da se uradi sa dobrom idejom i ozbiljnom grupom ljudi. Odredjeni broj ljudi je zna, ali nema veze.
Od momenta kada sam počeo da glasam na izborima nisam za jednu opciju glasao dva puta. Tako da sam tražio svoju opciju. Takođe smo imali nesuglasice sa gradskim vlastima u Novom Sadu, tada je to bio DS, što je dodatno podstaklo moje političko angažovanje. POšto nije bilo političke opcije za mene uspeo sam da je sa grupom entuzijasta osnujem. Bilo je to 2010. godine registrovali smo stranku, istina manjinsku, pod imenom Nijedan od ponuđenih odgovora. Privukao me je naziv, a i Nikola je bio moja generacija, u svakom slučaju neuobičajena pojava za srpsku političku scenu. Nije bilo lako. Mnogo smo se namučili da skupimo tih hiljadu potpisa, ali smo uspeli. Sledeći korak je bio učestvovanje na opštim izborima 2012. godine. Trebalo je skupiti 10.000 potpisa za republičku listu i oko 800 za učestvovanje na izborima u Novom Sadu. Ekipa u Novom Sadu je bila svega nekoliko ljudi. Više od pola posla sam sam odradjivao i na smenu mi je neko pomogao oko prikupljanja potpisa. Ceo posao oko papira radi učestvovanja na izborima sam odradio sam i to sve za vreme trajanja godišnjeg odmora. Od sopstvenog novca sam plaćao overu potpisa i depozit za kampanju. Štampali smo nekoliko hiljada letaka, napravili nešto majica i kačketa za promotere, koje smo platili novcem od kampanje. Kontrolore sam uz pomoć par ljudi sam organizovao. Njihova rešenja smo delili u Dunavskom parku. Skoro 400 ljudi je dobilo svoje dnevnice, bez da su nam platili bilo kakav reket, što su bili na glasačkim kutijama. Jedini kriterijum je bio vreme prijavljavanja. Svaki problem oko isplate sam lično rešavao. Uspeo sam da udjem u skupštinu, jer kao manjinskoj listi cenzus je bio 1,28%, osvojili smo oko 2.000 glasova. Prvo sam se držao po strani, jer su svi hteli da im priključim moj mandat. Od DSa, do SNSa, tadašnjih dveri, SPOa. Prevrat se desio kada je Miroslav Parović odlučio da izadje iz Dveri, jer centrala nije podržala rušenje Pavličića. Molili su me da im pomognem i ja sam to učinio. Svideli su mi se jer su bili mog profila, mladi, ljudi obrazovani na državnim fakultetima. Drugi motiv je bio rušenje DSa. Dve godine pre toga smo tražili da nas primi Pavličić, ali on to nije hteo. Na kraju slobodno mogu da kažem da sam jedan od onih koji ga je skinuo. Mnogi mi to zameraju, ali nemam razloga da žalim za bilo čime. Svašta sam od tada preživeo i svadje, pretnje, video kako deo tog sistema funkcioniše. Izbacili su me iz NOPOa, bez ikakvog rešenja, bez prava žalbe, Nikola i njegova mama. POsle od njih nije ostalo ništa i cela ekipa se raspala. Ne znam ni šta ima sada od njih, jer deluje da ništa i ne rade, već da krckaju hiljade evara koje su dobili na konto poslanika u skupštini. Svaki mesec je NOPO dobijao oko milion dinara za finansiranje stranke.
Šta pokušavam da kažem. Ako je jedna grupa amatera, bez ikakve logistike, uspela ovako nešto da uradi, samo na dobroj ideji. Mišljenja sam da solidno organizovana grupa poljoprivrednika može da napravi pravi bum, pogotovo u vremenu kada skoro polovina gradjana traži novu opciju. Već imate neke osnove u tim udruženjima, poznajete se, imate interes da nešto uradite. Nažalost nemate slogu i muda da krenete u tako nešto. Zamišljate kakvi sve problemi mogu da vas zadese na tom putu, i unapred se predajete.
Meni su svi govorili da sam lud, kada sam pravio NOPO. Verujem da mi se polovina firme smejala. Ipak zahvaljujući toj odluci, skinuo sam bivšeg šefa, dve krivične prijave su podnete zbog problema u prethodnom periodu (za vreme žutih) i verujem da vinovnici tih dela se ovaj put neće izvući (naneta je šteta Institutu od par stotina hiljada evra).
Idem dalje. Menjam okruženje, ne stojim mirno i ne čekam da meni nametnu rešenja. Nešto sam promenio. Nisam sve i znam da ne mogu sve. U svakom slučaju mirno spavam.