Poduže sam razmišljao da li se oglasiti ovde povodom aktuelne rasprave o predlogu izmena zakona, a prelomiše me da se odvažim, postovi malodušja. Počeše da posustaju moji ovdašnji miljenici, pa pomislih nije red druga u nevolji ostaviti.
Javna rasprava o predlogu izmena zakona je prošla prilično tiho i uglađeno. Nije me to iznenadilo. Svi su imali neka očekivanja i potajno se nadali da će voda okrenuti na njihovu vodenicu. No, kad je Vlada utvrdila predlog zakona i poslala ga u Skupštinu, počelo je talasanje. Valjda su tad protivnici videli da vlast ne odustaje, a zagovornici se pobojali da im ne izmaknu obećane prednosti.
Iskristalisalo se nezadovoljstvo novim regulisanjem načina izdavanja državne zemlje u zakup.
Pokrajina i vlasti na lokalu se bune što će o najmanje 30% zemlje direktno odlučivati Ministarstvo, a za ostatak se predviđaju rigorozne kontrole raspolaganja i upravljanja. Logično, ostaju bez prisvojenog feuda i mogućnosti stvaranja sopstvenih vazala da ne kažem tajkunčića.
Dosadašnji veliki zakupci vide da je vrag odneo šalu i da pivo neće biti pošto je bilo i to im nikako ne odgovara.
Mali seljak se pribojava da će se naći pravna praznina da od predviđene mogućnosti kupovine državne zemlje ne bude ništa.
Jednom davno, neko je u Britaniji rekao: ničija imovina nije sigurna dok zakonodavac zaseda.
I jedni i drugi i treći prenebregavaju osnovnu činjenicu: radi se o državnoj zemlji. D R Ž A V N O J.
Kao i svaki drugi sopstvenik i država može raspolagati svojom imovina onako kako nađe za shodno, zar ne?!!
30% zemlje investitorima na 30 godina. Ko je investitor ? Pravno lice, dakle privredni subjekat oblika doo ili ad. Na osnovu biznis plana. Gde je tu interes države? Naplatiće neku zakupninu zemlje, naplatiće PIO na zarade zaposlenih, otkačiće gomilu nezaposlenih sa zavoda za zapošljavanje ili će se u velikoj meri rešiti rada na crno nadničara, naplatiće porez na dobit firme, imaće u svom portfoliju proizvođača koji samostalno nastupa na tržištu, bilo domaćem,bilo stranom, neće morati svaki čas da postavlja žandarme na džadu da smiruju seljake nezadovoljne cenom otkupa.
Gde je tu interes lokalnog seljaka ? Uz suvo gori i sirovo. Investiciono sposoban seljak će otvoriti firmu i uzeti zemlju na 30 godina pod nezamislivo povoljnim uslovima. Istina, moraće da zaokruži proces proizvodnje, moraće prijavite nadničare na PIO, zaboraviće na subvencije po hektaru u sadašnjem obliku, otkačiće se trgovine repromaterijalom na crno i još par sitnica koje će mu pomoći da konačno postane gazda u punom značenju te reči. Možda čak postane i industrijalac.
Veliki zakupci nezadovoljni jačanjem prava prečeg zakupa. Badava tupiti zube na njih. June u Carigrad, june iz Carigrada. Imali su šansu da zaimaju, da učine prvobitnu akumulaciju kapitala i ako nastave da odbijaju unapređenje i razvoj proizvodnje ugušiće ih okruženje spremno na razvoj.
Mali seljak. Eh veseljače, veseljače, mali seljače. Da ako se nekako snađeš i napabričiš tih obećanih 20 hektara. A to je druže, moraš priznati, ozbiljan kapital. Sa njim ozbiljno možeš nastupiti na lokalnim zelenim, mlečnim, stočnim i kvantaškim pijacama. Istina, moraćeš da se odrekneš navike da cviliš da je za svu tvoju muku kriva država ali verujem da bar ti, ako ne i tvoji sinovi, nećeš kesiti u tajkunsko dvorište sa zavišću i vajkanjem da se ništa ne može postići poštenim radom.
No, kako se voda još nije izbistrila i kako još nismo načisto da će biti kako obećavaju, ne zaboravi da redovno podmazuješ ono što kriješ u jaslama il za tavanskom gredom.
Ostade još pitanje nas koji smo u onoj zoni od 10 kilometara uz državnu granicu. U opštem brojanju i preračunavanju hektara, nas niko ne izbroja, no nas još i otpisaše. Šta ćeš, ne može se svima ugoditi.