agroekonomista
Član
Ovo je ohrabrujuca vest:
[h=1]Evropski sud spasio "pravo" povrće[/h]
[h=1]Evropski sud spasio "pravo" povrće[/h]
Evropski sud je spasio poljoprivrednike Evrope, oni sada mogu da koriste i seme starih sorta voća i povrća.
Naime, sudu se obratio industrijski proizvođač semenki koji želi da svi koriste samo njegovo seme.Francuski industrijski proizvođač semena, Graines Baumak sudio se sa spontano nastalom mrežom poljoprivrednika Kokopeli koja među svojim članovima razmenjuje semenke raznih vrsta plodova.U međuvremenu su raspolagali semenom više od 460 vrsti biljaka, ali koje nisu nigde registrovane kao službeno priznate i dozvoljene vrste.
Koncern je tako tu zadrugu tužio zbog nedozvoljene tržišne utakmice na 50 hiljada evra, i tražio je zabranu poslovanja za tu mrežu poljoprivrednika.
Smernice Evropske unije načelno zabranjuju seljacima da sami proizvode semenke iz starih vrsta biljaka i da ih prodaju drugima, ako te vrste nisu zvanično priznate i upisane u katalog vrsta, tvrdi industrijski proizvođač.
Ali mnoge od tih vrsta voća i povrća su seljaci već generacijama uzgajali na svojim zemljištima i prodavali plodove na pijacama, ipak se niko nikad nije potrudio da pokrene skup i zahtevan postupak službenog priznavanja i upisa u katalog.
Evropski sud je konačno odlučio kako ova sporna smernica Evropske unije zapravo ne sprečava seljake da ipak gaje - što hoće.
Ova presuda je težak udarac za svetske koncerne poput Baier Crop, Monsanta, Duponta ili Singenta koji sistematski teže da kontrolišui baš sve što se seje, gaji i što mi konačno jedemo.
Ti svetski koncerni već nadziru 67% svetskog tržišta semenki i čine sve što mogu da i nad "običnim" plodovima steknu pravo intelektualne svojine.
Heike Schiebeck iz udruženja malih poljoprivrednika Via Campesina upozorava kako je tim koncernima već uspelo da "zaštite" i plodove koje čak i nisu genetski manipulisani, poput brokule koja sprečava širenje karcinoma ili dinje koja je naročito slatka.Plan takvih biotehnoloških koncerna je jednostavan: prigrabiti što je više moguće raznih sorti žitarica, voća i povrća kako bi poljoprivrednici bili zavisni od njihovih proizvoda.
Njihov argument je kako u današnje doba, sa sve više stanovništva na planeti, nije moguće nahraniti sva usta bez poljoprivrednih kultura koje su promenjene ljudskom rukom (i pre svega - u njihovom vlasništvu).
Ali njihov prvobitni cilj je mnogo jednostavniji: naterati seljake da, kad kupe seme kupe i njihovo đubrivo, pesticide i herbicide. Heike Schiebeck objašnjava kako baš tu leži zarada koncerna, jer koliko god da je koštalo seme, seljak onda mora da plati još tačno pet puta više za ostalu "hemiju" za svoje rasade .
Stanovnici gradova još uvek imaju romantičnu predstavu o seljačkom životu i uzgoju voća i povrća.
Zapravo, ono je i na nacionalnim i naročito na nivou Evropske unije toliko regulisano da se u šumi propisa jedva snalaze i pravnici, a kamo li seljak koji želi da obradi svoje polje.
On po pravilu nema drugog izbora nego ide "linijom manjeg otpora": kupiti seme nekog svetskog koncerna, ali čiji je plod evidentiran, regulisan.Isto tako po pravilu, trošak za đubrivo i hemiju jeste veći, ali je i rod bogatiji i dugotrajniji.
Ali i potrošačima je već dosadilo da kupuju takve plodove koji nemaju isti ukus kao "prave" jagode, paradajz i ostalo voće i povrće kakvo su uzgajali još naši preci.
Iako će i dalje biti "industrijskih" rasada voća i povrća, sve je više i potrošača koji žele da kupe "stare" plodove, čak i ne pitajući za cenu.
Naime, sudu se obratio industrijski proizvođač semenki koji želi da svi koriste samo njegovo seme.Francuski industrijski proizvođač semena, Graines Baumak sudio se sa spontano nastalom mrežom poljoprivrednika Kokopeli koja među svojim članovima razmenjuje semenke raznih vrsta plodova.U međuvremenu su raspolagali semenom više od 460 vrsti biljaka, ali koje nisu nigde registrovane kao službeno priznate i dozvoljene vrste.
Koncern je tako tu zadrugu tužio zbog nedozvoljene tržišne utakmice na 50 hiljada evra, i tražio je zabranu poslovanja za tu mrežu poljoprivrednika.
Smernice Evropske unije načelno zabranjuju seljacima da sami proizvode semenke iz starih vrsta biljaka i da ih prodaju drugima, ako te vrste nisu zvanično priznate i upisane u katalog vrsta, tvrdi industrijski proizvođač.
Ali mnoge od tih vrsta voća i povrća su seljaci već generacijama uzgajali na svojim zemljištima i prodavali plodove na pijacama, ipak se niko nikad nije potrudio da pokrene skup i zahtevan postupak službenog priznavanja i upisa u katalog.
Evropski sud je konačno odlučio kako ova sporna smernica Evropske unije zapravo ne sprečava seljake da ipak gaje - što hoće.
Ova presuda je težak udarac za svetske koncerne poput Baier Crop, Monsanta, Duponta ili Singenta koji sistematski teže da kontrolišui baš sve što se seje, gaji i što mi konačno jedemo.
Ti svetski koncerni već nadziru 67% svetskog tržišta semenki i čine sve što mogu da i nad "običnim" plodovima steknu pravo intelektualne svojine.
Heike Schiebeck iz udruženja malih poljoprivrednika Via Campesina upozorava kako je tim koncernima već uspelo da "zaštite" i plodove koje čak i nisu genetski manipulisani, poput brokule koja sprečava širenje karcinoma ili dinje koja je naročito slatka.Plan takvih biotehnoloških koncerna je jednostavan: prigrabiti što je više moguće raznih sorti žitarica, voća i povrća kako bi poljoprivrednici bili zavisni od njihovih proizvoda.
Njihov argument je kako u današnje doba, sa sve više stanovništva na planeti, nije moguće nahraniti sva usta bez poljoprivrednih kultura koje su promenjene ljudskom rukom (i pre svega - u njihovom vlasništvu).
Ali njihov prvobitni cilj je mnogo jednostavniji: naterati seljake da, kad kupe seme kupe i njihovo đubrivo, pesticide i herbicide. Heike Schiebeck objašnjava kako baš tu leži zarada koncerna, jer koliko god da je koštalo seme, seljak onda mora da plati još tačno pet puta više za ostalu "hemiju" za svoje rasade .
Stanovnici gradova još uvek imaju romantičnu predstavu o seljačkom životu i uzgoju voća i povrća.
Zapravo, ono je i na nacionalnim i naročito na nivou Evropske unije toliko regulisano da se u šumi propisa jedva snalaze i pravnici, a kamo li seljak koji želi da obradi svoje polje.
On po pravilu nema drugog izbora nego ide "linijom manjeg otpora": kupiti seme nekog svetskog koncerna, ali čiji je plod evidentiran, regulisan.Isto tako po pravilu, trošak za đubrivo i hemiju jeste veći, ali je i rod bogatiji i dugotrajniji.
Ali i potrošačima je već dosadilo da kupuju takve plodove koji nemaju isti ukus kao "prave" jagode, paradajz i ostalo voće i povrće kakvo su uzgajali još naši preci.
Iako će i dalje biti "industrijskih" rasada voća i povrća, sve je više i potrošača koji žele da kupe "stare" plodove, čak i ne pitajući za cenu.