Ukoliko definitivno nestane Požegača i ukoliko ta sudbina zadesi Ranku, Srbija nestaje sa mape jakih alkoholnih bića. Znam da i sada nije na toj mapi kada su marketing, pomoć države, rakijski turizam i izvoz u pitanju, ali jeste kada je kriterijum KVALITET. Ukoliko pratite medijske nastupe poznatih naših profesora i stručnjaka svi govore da je srpska šljivovica u rangu sa francuskim konjakom i škotskom single malt viskijem. Ali namerno se prećutkuje da ovo važi isključivo za rakije od Ranke, Požegače i delimično Trnovače. Nikako za rakije od Stenlija ali ni za one od Čačanski hibridnih sorti. Razloga je više ali je pitanje arome glavni, aroma autohtonih sorti je kompleksna i uzbudljiva, postoji široka paleta varijacija koje zavise od načina pečenja, podneblja gde je šljiva rasla, vrste i zapremine buradi itd. Pored ovoga, autohtone sorte pružaju mogućnost individualnim proizvođačima i malim destilerijama da kombunuju, eksperimentišu, da primenjuju stara znanja i da ih uklapaju sa novim. Ovo sve dovodi do bogatsva ukusa i stanja gde u svakom selu imate rakijske magove i druide koji u svom podrumu imaju nešto čime se mogu pohvaliti i pred Šonom Konerijem.
Kod modernih sorti šljive destilerije i rakijaši postaju zavisni od tehnologa i hemičara koji jedini mogu da izvuku dobre rezultate iz Rodne, Lepotice, Stenlija i drugih.