„Али за свемир нисам сигуран“ — приписује се истој особи и овај завршетак реченице.
Кад смо код летовања, да ли може Србину на одмору у Грчкој да буде безвезе и да трпи шиканирања, мислим да може, ево у понедељак сам се акао по редовима у солунској милицијској станици, да платим глобу због непрописног паркирања и узмем таблицу коју су саобраћајци дан раније скинули с мојих кола, и сада да не описујем атмосферу у самој станици (а радо бих, јер је отприлике као у осамдесетим годинама прошлог века — папири на камарама, печати, фасцикле и регистратори, писање изјава, попуњавање формулара итд. — разлика је што сада свако дрнда мобилни телефон), углавном био сам културан, стао у ред и чекао као да сам лепо васпитан, једном да се распитам шта да радим, други пут да се распитам исто али у правом реду, и трећи пут са наручјем фотокопираних докумената, уплатница, признаница итд., и сваки пут, како би ме који Грк провалио да сам странац, само као да прође и правац шалтер, бунио сам се ко Грк у апсу али боле их уво, нити ме чују нити ме виде, игноришу. Чак сам витким телом блокирао врата на улазу у неку прчварницу где се службеници баве прекршиоцима прописа у вези са паркирањем, али просто се прогурају, остало ми је једино да се побијем, но проценио сам да не би било згодно, и ето истрпео грчки терор. Наравно није ни за поређење са непријатностима другде, ако некоме буше гуме, лупају кола, добацују, далеко је од било каквог вређања, батинања и сл., али је непријатно искуство. Додуше нисам био једини „ксенос“, у реду са мном стоје и браћа Албанци, и браћа Африканци, а мени није стајало на челу да сам Србин, па да им не узмем за зло. Али ценим да данас Грци странце не воле да виде, а да је Солуњанима странаца пун кофер.
А одмор је био супер, Грчка лепа као и увек, Грци кул као и пре, на плажи Епаноми сам пре недељу дана изгорео ко лицна (после целог лета на ливади и у сену, нисам отишао бео тамо), купали смо се на још неким лепим плажама, а неколико облачнијих дана смо одвојили за културу: за прошли викенд посетили велике солунске музеје, неке изложбе, археолошке локалитете и лепе солунске цркве (тада ми баксузи скинуше таблицу — изем им гараже за паркирање, може да уђе возило високо 1,9 м, ја наравно нисам размишљао да би ваљало да скидам кофер с крова и трт, напослетку паркирах на улици, као и сав остали свет, но међутим...), пре тога још неколико локалних музеја округа Халкидики (у Полигиросу, Н. Мудањи, Дионисију...), пећину Петралону, и у одласку и повратку /два пута по два дана/ пар археолошких локалитета у Бугарској (Сандански, ранохришћанска базилика, Благоевград...), и на крају за унуку цео дан у зоолошком врту у Софији — све заједно 15ак дана, само пролетело.
Вратио се јуче у прашинчину, ево ме опет цео дан у сену и шљивама, очекујем да се свакога дана прашина преметне у блато, дрва нису исцепана (нису ни посечена), кућа неокречена, и тако.
