tesko da se mi kuci u poslednje vreme mozemo i nazvati poljoprivrednicima, ali ipak sam usko povezan sa poljoprivredom jer sam zavrsio polj. fakultet i radim u institutu, a i zivim na selu a dosta vremena provodim na salasu, mada jako malo u traktoru.
mnogo vremena kao mali sam proveo sa dedom i babom, pa tako i na njivi. uvek cu se secati traktora cija vrata su mi zaklopila palac i ostavila veciti oziljak, štore. imam oziljak i na butini od rakovice 65 dugacak 10 cm, zatim jedan na ledjima od provlacenja ispod elevatora. medjutim niko me nije terao da vozim traktor, da se bavim poljoprivredom, cak sta vise odvracali su me, ali nazalost neuspesno.
posto su mi roditelji radili na institutu za rat. i pov. znao sam da tamo ljudi imaju dobro platu, ali isto tako da samo najbolji studenti dobiju priliku i da se zaposle. vredno sam ucio i zavrsio fakultet u roku, prvo poceo da radim kao stipendista ministarstva nauke, a pre tri godine sam zaposlen na odredjeno vreme.
kuci se deda pored ratarstva bavio i stocarstvom, imao je oko 10tak goveda, pedesetak svinja i dosta zivine. tek od 1999 sam se aktivnije poceo baviti poljoprivredom. redovno smo kupili detelinu, slamu, ja sam bio gore na prikolici i denuo, menjao sam dedu. deda je bio ponosan na mene, ali nazalost nije dugo poziveo. ubili su ga u jesen 2000. u sopstvenom dvoristu kad je ustao da nahrani krave. bas sam se rastuzio sada, sta cu kada nosim dedino ime, laka mu crna zemlja.
posle toga smo pokusali da odrzimo stocni fond, ali nije bilo moguce, jer su svi u porodici zaposleni. najduze smo drzali svinje, ali kada je cena dosla do 40 dinara, prestali smo i njih da gajimo. ostalo je samo ratarstvo, a od toga sami vrsimo djubrenje, pripremu i prskanje parcela. ostale usluge placamo.
ipak znam kako je zemljoradnicki lebac tezak i divim se svima koji rade ovaj surovi posao.
nikad dovoljno 
ajde deco recite nam istinu da li radite ili uzivate zato sto su tata i mama "glavni" poljoprivrednici.
zadnjh deset godina radim i živim od poljoprivrede
