U mom slučaju ne moraju da se brinu ni za pet ni za sto pet godina, nikada više neću podneti zahtev za kupovinu bilo čega. Dosadilo mi je da trošim vreme i novac na beskrajno skupljanje dokumentacije i izigravam budalu kada podnošenjem zahteva dajem legititmitet u dodeli nekome nameštenih subvencija. Od ove države nisam dobio nikada ništa, svu mehanizaciju sam kupio sam uz pomoć porodice i bankarskih kredita, nikada nisam radio ni kvadrat državne zemlje i nikada nisam dobio ni dinara za kupovinu zemljišta. Na svim pokrajinskim i republičkim konkursima za mehanizaciju sam glatko odbijen ili nisam ni dobio odgovor kao sada. Shvatio sam poentu da nisam ravnopravan gradjanin ove države i da ovo nije moja zemlja. Od svoje 42 godine imam ukupno 23 godine radnog staža (pošto se vojska ne računa kao u ostalim republikama bivše SFRJ imao bih onda 24). Od toga sam 20 godina sam sebi uplatio i iz nekog razloga koji ni meni nije jasan uplaćujem i dalje. Kao takav spadam u gradjane drugog reda koji ovde nemaju nikakva prava već samo obaveze. Porezi, takse, odvodnjavanje, legalizacije, doprinosti i sve ostalo me nikada nije promašilo i to uvek moram da platim. Za uzvrat u ovoj državi nemam prava ni na šta, čak i pregled za dete zakazujem jako teško i čekam po godinu dana. Dok sve ostale države svojim poljoprivrednicima daju subvencije kod nas se prave konkursi bez uvida javnosti u njih. Posle treba da se "takmičimo na slobodnom tržištu" sa poljoprivrednicima iz EU i okruženja a o uvozu raznog djubreta iz J.Amerike bolje da ne pričamo, da nije tužno bilo bi smešno. O čemu dalje da razgovaramo?