До пре пар година и јесени када je из мени непознатог разлога (у смислу, земља није била ни пресува, ни превлажна, а "хардвер" по ПС-у) тоталисана стрњика "пружила снажан отпор" орању, био сам поборник прскања стрњике пре него корови развију генеративне органе, па чекања јесени за добоко орање. После поменуте јесени и нон-стоп гунђања (добро, де - псовања) током орања те стрњике, практикујем угарење после прве кише и потом одмах, док се орање није просушило, "претрчавање" дрљачом. Ено сад су ми стрњике црне и поравнате, просто те маме да их дубоко узореш у срећи и весељу.
Тај начин ми ради пос'о - корове сузбијем (што ми није тешко приметити), спречим губљење влаге нарушавањем капиларности земље (то каже наука, ја некако нисам правио експерименте да бих знао да ли је то заиста тако) и на крају, значајно олакшам себи јесење орање и побољшам његов квалитет, без обзира на услове (одличан пример ми је прошла година и оно засушивање земље крајем лета и у јесен, када је код мене било ОК да се оре, док је већина са тим послом ушла у зиму).
Јесте, у први мах рачуница је на страни тоталисања, али у јесен поштедим тежег напора свог "Брус Лија", па и додатних трошкова за гориво, а њива остаје уредно поорана, без опасности да због труцкања испаднеш из трактора када на пролеће кренеш да затвараш бразду.
