nusret halilic
Član
Svima koji danas slave Bozic zelim da cestitam da budu zdravi i zivi
Srećne slave i praznici
- Začetnik teme biljana
- Datum pokretanja
vladimir92
Član
Hristos se rodi,svim forumasima srecan Bozic!
Quercus
Član
Радош Бајић
Божић којег нема
Ових дана, док усамљен корачам стазама детињства и свог родног села, чујем само прошлост
Бели снег, бели хлеб и бели шећер. У оскудности и скромности мог детињства, у сећању на Божић којем сам се највише радовао – памтим та три белила. Још чујем шкрипу снега испод опанака који попут кристалног царства прекрије сокаке и путељке мог родног села, авлије, стогове сена, кровове на којима се пуше димњаци, обронке Гледићких планина и бескрај моравске долине. На коју пуца видик са комке наше долмe кућерка. У којој су само две собе. Једна гостинска у којој славимо славу, сечемо колач и уносимо бадњак – с подом од цигле и великим славским асталом. С миндерлуком који је у мираз донела моја мајка, на којем су се чували увели цветови липе, осушена камилица и мајчина душица. Метални кревет на којем су спавали моја мајка и отац, налик на болнички са мадрацима и белим страницама с насликаним лабудовима – био је прибијен уз перду прозора на којем су стајали чепари са пелцером мушкатле.
Да ту некако, ако претекну, сачекају пролеће. На централном дувару собе који гледа на исток је икона кућног свеца Стефана Дечанског, Мрате и Мине, а поред ње једна једина урамљена фотографија са венчања мојих родитеља. На којој се по згрченом лицу мог оца види да су му за ту прилику на ногама два броја мање позајмљене ципеле марке „саламандер”. У којима су се иначе оженили сви момци у засеоку Шумаричка мала, који су претекли и вратили се живи са кланице Сремског фронта, на коју су били одведени сви голобради младићи из села до годишта мог оца. О томе – ко је отуда донео те ципеле никада се није могла чути нити једна реч.
Ипак, највећа породична драгоценост коју смо имали у кући, ако не рачунам виолину мог деде Мирка, било је огледало у плеханом раму окачено на ексер изнад плаве линије молераја одмах испод плафона. Та скупа ствар која се тако чувала да се деца без разлога не би огледала и нехотице га разбила купљена је на вашару Света Јела у Трстенику – да служи само кад је неопходно, да се чељад огледне, кад се иде на свадбу, веридбу или прошевину, или када неко умре па му треба отићи на покој душе.
У тој соби смо славили Божић, молили се Богу, пијукали по слами, певали Оченаш, вечерали и ручали, и првог дана Божића примали положајника, па рођаке и комшије који су долазили и одлазили. И данас чујем како одзвања самоуки звук виолине коју је од официрског бакшиша, као посилни редов и фијакериста купио мој деда док је 1929. служио за краља и отаџбину у београдском Топчидеру. И његову прву и омиљену песму „Зрачак вири”. А пре тога, као мушком детету и наследнику кућевних тапија и крсне славе – припадало ми је да са њим и оцем вртим и ломим колач, и да га једем до миле воље. Да у редоследу молитве – комаде белог хлеба натопљеног црним вином стављам у сито са извезеним канавцем, које је молећи се Богу за здравље и берићет високо изнад главе подизала моја мајка. Да нам толико роди и да толико буде висока пшеница белица. Презасит проје коју сам јео увек и готово сваки дан – радовао сам се крсној слави, васкршњим и божићним данима, када је белог сомуна, колача и разног пецива било у изобиљу.
Друга соба наше куће у којој је и кухиња, у којој ја спавам јер је увек топло, била је са земљаним подом. Ту ме је мајка купала сваке суботе у плеханом кориту, а посебно и са ритуалом који нисам разумевао уочи Божића. У тој соби се осећа мирис влажних дрва и тек помузеног скуваног млека које се из шерпе излило на врелу плотну. И увек, од Божића до Светог Саве, када су снегови па ништа не може да се ради, чује се шљепкање карата по мушеми. То мој отац на четвртастом асталу на средини собе, уз обавезну врућу ракију, игра таблића учетворо са сељацима из комшилука.
Уочи Божића, а некад и пре, раскивамо багремову тарабу са ограде, глачамо је до изнемоглости парчетом дебелог стакла од разбијене флаше за сурутку, док длан не клизи по њој као по леду. Врхове тарабе нагоревамо у жару у којем се пече прасац – божићњар, качимо канапе са тешким камењем на врхове, не би ли се повили и довољно личили на скије. На којима ће понеко првог дана Божића ићи у положајнике и сви, наредних док траје зима, летети као без главе низ брдо Петловац изнад села.
Ја сам у положајнике увек ишао на скијама. А враћао се пешке, јер је рођачка кућа деда Сибина Бајића у коју сам на Божић годинама први улазио да богорадам и џарам ватру, да се молим Богу за здраву чељад и стоку, за пуне амбаре и оборе у долини, а моја на брду. Зато ми је кад одлазим лепо – само слетим низ брдо, гладан и жељан поклона које ћу добити. Припремљен на пажњу, титрање, нуткање, загртање у црвену чергу, приношење јела и разних ђаконија којим се први послужује положајник. Онај који доноси срећу и божји благослов у кућу. А враћам се сит, наједен и преједен. Са скијама на леђима и исплетеним шареним џаком од вуне који сам добио – препуним поклона, ораха, сувих шљива, меда и слатког од дуња, са шалом од ангоре и вуненим чарапама у које је завучена црвена пара и са обавезном кутијом шећера у коцке, којој сам се увек највише радовао.
И док мајка брине где сам, што ме нема тако дуго – ја се најмање трипут на путу до куће одмарам. Једном у шљивику, једном у топољару, једном у старом мајдану. Завучем се негде задихан и мокар, седнем на тулузину отворим кутију са шећером и једем. Прво једем, па бројим, колико ми је остало. Као да је било јуче – а не пре пола века. Ових дана, док усамљен уочи Божића корачам стазама детињства и свог родног села кнедла ми је у грлу, и чујем само прошлост. Нигде прангије, нигде смеха и дечије граје, нигде саоница и скија. Нигде ни тараба – све су попадале. Као авети у леденом белилу зврје празне куће и напуштени домови. Без чељади и без душе.
Глумац, сценариста и редитељ
Радош Бајић
Божић којег нема
Ових дана, док усамљен корачам стазама детињства и свог родног села, чујем само прошлост
Бели снег, бели хлеб и бели шећер. У оскудности и скромности мог детињства, у сећању на Божић којем сам се највише радовао – памтим та три белила. Још чујем шкрипу снега испод опанака који попут кристалног царства прекрије сокаке и путељке мог родног села, авлије, стогове сена, кровове на којима се пуше димњаци, обронке Гледићких планина и бескрај моравске долине. На коју пуца видик са комке наше долмe кућерка. У којој су само две собе. Једна гостинска у којој славимо славу, сечемо колач и уносимо бадњак – с подом од цигле и великим славским асталом. С миндерлуком који је у мираз донела моја мајка, на којем су се чували увели цветови липе, осушена камилица и мајчина душица. Метални кревет на којем су спавали моја мајка и отац, налик на болнички са мадрацима и белим страницама с насликаним лабудовима – био је прибијен уз перду прозора на којем су стајали чепари са пелцером мушкатле.
Да ту некако, ако претекну, сачекају пролеће. На централном дувару собе који гледа на исток је икона кућног свеца Стефана Дечанског, Мрате и Мине, а поред ње једна једина урамљена фотографија са венчања мојих родитеља. На којој се по згрченом лицу мог оца види да су му за ту прилику на ногама два броја мање позајмљене ципеле марке „саламандер”. У којима су се иначе оженили сви момци у засеоку Шумаричка мала, који су претекли и вратили се живи са кланице Сремског фронта, на коју су били одведени сви голобради младићи из села до годишта мог оца. О томе – ко је отуда донео те ципеле никада се није могла чути нити једна реч.
Ипак, највећа породична драгоценост коју смо имали у кући, ако не рачунам виолину мог деде Мирка, било је огледало у плеханом раму окачено на ексер изнад плаве линије молераја одмах испод плафона. Та скупа ствар која се тако чувала да се деца без разлога не би огледала и нехотице га разбила купљена је на вашару Света Јела у Трстенику – да служи само кад је неопходно, да се чељад огледне, кад се иде на свадбу, веридбу или прошевину, или када неко умре па му треба отићи на покој душе.
У тој соби смо славили Божић, молили се Богу, пијукали по слами, певали Оченаш, вечерали и ручали, и првог дана Божића примали положајника, па рођаке и комшије који су долазили и одлазили. И данас чујем како одзвања самоуки звук виолине коју је од официрског бакшиша, као посилни редов и фијакериста купио мој деда док је 1929. служио за краља и отаџбину у београдском Топчидеру. И његову прву и омиљену песму „Зрачак вири”. А пре тога, као мушком детету и наследнику кућевних тапија и крсне славе – припадало ми је да са њим и оцем вртим и ломим колач, и да га једем до миле воље. Да у редоследу молитве – комаде белог хлеба натопљеног црним вином стављам у сито са извезеним канавцем, које је молећи се Богу за здравље и берићет високо изнад главе подизала моја мајка. Да нам толико роди и да толико буде висока пшеница белица. Презасит проје коју сам јео увек и готово сваки дан – радовао сам се крсној слави, васкршњим и божићним данима, када је белог сомуна, колача и разног пецива било у изобиљу.
Друга соба наше куће у којој је и кухиња, у којој ја спавам јер је увек топло, била је са земљаним подом. Ту ме је мајка купала сваке суботе у плеханом кориту, а посебно и са ритуалом који нисам разумевао уочи Божића. У тој соби се осећа мирис влажних дрва и тек помузеног скуваног млека које се из шерпе излило на врелу плотну. И увек, од Божића до Светог Саве, када су снегови па ништа не може да се ради, чује се шљепкање карата по мушеми. То мој отац на четвртастом асталу на средини собе, уз обавезну врућу ракију, игра таблића учетворо са сељацима из комшилука.
Уочи Божића, а некад и пре, раскивамо багремову тарабу са ограде, глачамо је до изнемоглости парчетом дебелог стакла од разбијене флаше за сурутку, док длан не клизи по њој као по леду. Врхове тарабе нагоревамо у жару у којем се пече прасац – божићњар, качимо канапе са тешким камењем на врхове, не би ли се повили и довољно личили на скије. На којима ће понеко првог дана Божића ићи у положајнике и сви, наредних док траје зима, летети као без главе низ брдо Петловац изнад села.
Ја сам у положајнике увек ишао на скијама. А враћао се пешке, јер је рођачка кућа деда Сибина Бајића у коју сам на Божић годинама први улазио да богорадам и џарам ватру, да се молим Богу за здраву чељад и стоку, за пуне амбаре и оборе у долини, а моја на брду. Зато ми је кад одлазим лепо – само слетим низ брдо, гладан и жељан поклона које ћу добити. Припремљен на пажњу, титрање, нуткање, загртање у црвену чергу, приношење јела и разних ђаконија којим се први послужује положајник. Онај који доноси срећу и божји благослов у кућу. А враћам се сит, наједен и преједен. Са скијама на леђима и исплетеним шареним џаком од вуне који сам добио – препуним поклона, ораха, сувих шљива, меда и слатког од дуња, са шалом од ангоре и вуненим чарапама у које је завучена црвена пара и са обавезном кутијом шећера у коцке, којој сам се увек највише радовао.
И док мајка брине где сам, што ме нема тако дуго – ја се најмање трипут на путу до куће одмарам. Једном у шљивику, једном у топољару, једном у старом мајдану. Завучем се негде задихан и мокар, седнем на тулузину отворим кутију са шећером и једем. Прво једем, па бројим, колико ми је остало. Као да је било јуче – а не пре пола века. Ових дана, док усамљен уочи Божића корачам стазама детињства и свог родног села кнедла ми је у грлу, и чујем само прошлост. Нигде прангије, нигде смеха и дечије граје, нигде саоница и скија. Нигде ни тараба – све су попадале. Као авети у леденом белилу зврје празне куће и напуштени домови. Без чељади и без душе.
Глумац, сценариста и редитељ
Радош Бајић
MarkoSreta
Član
Hristos se javi! Srecno Bogojavljenje!
dulebdp
Član
Domaćini srećna vam slava u zdravlju i veselju proslavili
sale ratar
Član
Sretna slava domaćini.
R
rad78
Guest
Svima želim sretnu slavu koji danas slave Svetog Jovana Krstitelja
mamara
Član
Хвала, живи били!
@putin sad sam video daje juče bila slava vašem udruženju
sretna slava https://www.facebook.com/notes/10152645485471828/
sretna slava
https://www.facebook.com/notes/10152645485471828/
putin
Član
Хвала@putin sad sam video daje juče bila slava vašem udruženju
sretna slava
đađo74
Član
Младенци
- - - - - - -
-
-
Дан када се сећамо четрдесет младића који су одбили да се одрекну хришћанске вере и због тога мученички страдали прославља се као празник тек венчаних супружника – Младенци.
На данашњи дан се сећамо четрдесеторице пркосних младића, војника у служби римског цара Лицинија. По хришћанској традицији, четрдесет младића је 320. године изведено пред суд у граду Севастији због исповедања хришћанства. Позвани су да се јавно одрекну вере како би им било опроштено. У супротном, запрећено им је да ће их избацити из војске и одузети им војничку част. Један од младића је на ово одговорио: „Не само част војничку, но и тела наша узми од нас, ништа нам није драже и часније од Христа Бога нашега.“
Mладићи су за казну бачени у ледено језеро. Речено им је да из језера може изаћи само онај ко се одрекне Христа. Стражари су пазили да неко не побегне. Да би на додатно искушење ставили њихову веру, на обали је постављено купатило окружено ватром. Само један војник је поклекнуо. Кренуо је ка обали али га је смрт сачекала пре него што је ступио пред врата топлог купатила.
Остали младићи су пркосно подносили мучење. У неко доба ноћи чудна светлост је обасјала језеро и згрејала војнике. Са неба се спустило тридесет девет венаца на њихове главе. Један од стражара је под утиском чуда божијег признао Христа и ушао у језеро. Тада се са неба спустио и четрдесети венац на његову главу. Младићи су издржали ноћ у залеђеном језеру, али су ипак страдали мученичком смрћу. На заповест цара убијени су, а њихова тела су бачена у језеро. Хришћани верују да су се трећег дана по погубљењу мученици јавили епископу Петру, који је покупио њихове кости из језера и сахранио их сходно хришћанским обичајима. Свака кост мученика је сијала звезданим сјајем.
Светих четрдесет мученика симбол су доследности и неодрицања вере, чак и по цену живота. Ови младићи су свесно положили свој живот. Може се рећи да је мера њихове љубави према Христу спремност да страдају. У хришћанству је страдање, као доказ привржености вери, највећи подвиг. Хришћаски живот треба сам по себи да буде подвиг – напор, аскеза, одрицање од телесних задовољстава. Подвиг повлачи са собом као награду благодатну енергију Духа Светога – утеху, радост, мир, љубав, унутрашњу хармонију.
Данас се дан сећања на четрдесет севастејских мученика слави као празник Младенци. Празник обилује бројним обичајима. Сматра се за дан младих супружника јер су страдалници били младићи. Доминантан симбол празника је венац који су носили мученици, овенчани љубављу Христовом. По тој аналогији, на црквеним венчањима, главе младенаца красе венци. Венац је превасходно симбол мучеништава, што имплицира да сами супружници у браку морају подносити међусобне жртве. Уједно је и симбол царства, али и породице, као малог царства.
Најстарији обичај и најбоља асоцијација на овај празник у нашем народу су свакако младенчићи. То је четрдесет колачића које на тај дан месе жене. Они су симбол слатког, дугог и срећног живота. Древни је обичај да се на тај дан избегава конзумирање свега што је изникло после нове године. Старији кажу да је на Младенце добро јести зеље, мед и кувану коприву. Омиљени модернији обичај је свакако даривање поклона младом брачном пару. Сматра се да би било пожељно да на Младенце дођу сви они који су били позвани на свадбу.
Дан када се сећамо четрдесет младића који су одбили да се одрекну хришћанске вере и због тога мученички страдали прославља се као празник тек венчаних супружника – Младенци.
На данашњи дан се сећамо четрдесеторице пркосних младића, војника у служби римског цара Лицинија. По хришћанској традицији, четрдесет младића је 320. године изведено пред суд у граду Севастији због исповедања хришћанства. Позвани су да се јавно одрекну вере како би им било опроштено. У супротном, запрећено им је да ће их избацити из војске и одузети им војничку част. Један од младића је на ово одговорио: „Не само част војничку, но и тела наша узми од нас, ништа нам није драже и часније од Христа Бога нашега.“
Mладићи су за казну бачени у ледено језеро. Речено им је да из језера може изаћи само онај ко се одрекне Христа. Стражари су пазили да неко не побегне. Да би на додатно искушење ставили њихову веру, на обали је постављено купатило окружено ватром. Само један војник је поклекнуо. Кренуо је ка обали али га је смрт сачекала пре него што је ступио пред врата топлог купатила.
Остали младићи су пркосно подносили мучење. У неко доба ноћи чудна светлост је обасјала језеро и згрејала војнике. Са неба се спустило тридесет девет венаца на њихове главе. Један од стражара је под утиском чуда божијег признао Христа и ушао у језеро. Тада се са неба спустио и четрдесети венац на његову главу. Младићи су издржали ноћ у залеђеном језеру, али су ипак страдали мученичком смрћу. На заповест цара убијени су, а њихова тела су бачена у језеро. Хришћани верују да су се трећег дана по погубљењу мученици јавили епископу Петру, који је покупио њихове кости из језера и сахранио их сходно хришћанским обичајима. Свака кост мученика је сијала звезданим сјајем.
Светих четрдесет мученика симбол су доследности и неодрицања вере, чак и по цену живота. Ови младићи су свесно положили свој живот. Може се рећи да је мера њихове љубави према Христу спремност да страдају. У хришћанству је страдање, као доказ привржености вери, највећи подвиг. Хришћаски живот треба сам по себи да буде подвиг – напор, аскеза, одрицање од телесних задовољстава. Подвиг повлачи са собом као награду благодатну енергију Духа Светога – утеху, радост, мир, љубав, унутрашњу хармонију.
Данас се дан сећања на четрдесет севастејских мученика слави као празник Младенци. Празник обилује бројним обичајима. Сматра се за дан младих супружника јер су страдалници били младићи. Доминантан симбол празника је венац који су носили мученици, овенчани љубављу Христовом. По тој аналогији, на црквеним венчањима, главе младенаца красе венци. Венац је превасходно симбол мучеништава, што имплицира да сами супружници у браку морају подносити међусобне жртве. Уједно је и симбол царства, али и породице, као малог царства.
Најстарији обичај и најбоља асоцијација на овај празник у нашем народу су свакако младенчићи. То је четрдесет колачића које на тај дан месе жене. Они су симбол слатког, дугог и срећног живота. Древни је обичај да се на тај дан избегава конзумирање свега што је изникло после нове године. Старији кажу да је на Младенце добро јести зеље, мед и кувану коприву. Омиљени модернији обичај је свакако даривање поклона младом брачном пару. Сматра се да би било пожељно да на Младенце дођу сви они који су били позвани на свадбу.
Poslednja izmena:
đađo74
Član
Данас је Крсна слава моје породице, па изволите. ...
... 
... Пренећу и део текста са неколико реченица, у вези са самим постанком ...
Лазарева субота - Врбица (Лазаревдан)
Последња недеља Христовог живота на земљи, зове се Страшна седмица. То је недеља највеће славе и последњег, највећег страдања Господњег.
Њено обележавање почиње празником који се зове Лазарева субота. У суботу је Христос дошао у Витанију, где је пре четири дана умро Лазар, брат Марте и Марије, које су као и њихов покојни брат, биле Христове следбенице и чврсто веровале да је он Христос, син Божји, који је дошао у свет. Сестре су туговале и кад су виделе Христа рекле су да њихов брат не би умро да је Христос био ту, а Исусу Христу је било жао Лазара, заплакао се и тражио да га одведу до његовог гроба.
Кад су стигли тамо, Исус је рекао да гроб отворе. У то време су у Јудеји покојници сахрањивани у каменим у пећинама. Марта је казала да су прошла четири дана од када је њен брат умро и да не зна у каквом станју ће га затећи, али је Христос, не обазирући се на то, тражио да се гроб отвори. Пришли су људи и помакли велику стену којом је улаз у пећину био затворен. Христос је подигао руке к небу и усрдно се помолио Оцу, а онда је позвао Лазара:
"Лазаре, изађи напоље."
И гле, чудо се догодило. Лазар је устао из мртвих и изашао из пећине омотан погребним платном, на светло дана. Исус је погледао у небо и захвалио се Оцу што му је услишио молитву. То је видело много људи, па се вест о чуду Христовом, који је васкрсао Лазара, проширила на све стране.
На Лазареву суботу се беру младе врбове гране које се после вечерње службе освештавају у цркви и деле народу, зато се Лазарева субота зове и Врбица.
Poslednja izmena:
