Prvo pitanje: da li postoji mogućnost da budemo uhapšeni ili imamo neke druge neprijatnosti zbog navodne krađe ? Ako ima, kako to izbeći ?
Pitanje drugo: za koliko ljudi maximalno bi se mogli obezbediti uzorci ?
Pitam iz razloga što bih ja probao da organizujem i neke omladince iz mog sela, ozbiljni poljoprivrednici, zagazili u kredite i slično, ali razumni momci. Već poseduju kulturu očuvanja starih dobara. Gaje retka stabla starih voćki, seju neki crven, ljubičast, kukuruz, drže po par divokoza koje je pripitomio pećinski čovek, jedan sanja da se kako dokopa podolskog govečeta da mu po salašu šeta, drugi je od Vršca dobavljao zaostale primerke hereforda i gaji ih u ozbiljnom broju, drže neke šarene svinje što im od dede, a njemu od njegovog dede, krmača ostala, neke od njihovih majki i žena gaje ružu za slatko, restauriraju seljačka kola i kojekakve handžare iz turskog vremena...
Ima i jedan pčelar koji pletare drži, on je pa tek priča za sebe. Sad je ovuda pomodno pčelarenje i on prodaje matice i rojeve divljih pčela za kakvu oćeš košnicu, razvali pletaru, pčele navata u DB ili LR košnice i prodaje, a za med iz pletara traži po 30 evra za kilo.
A verujem i da bi u slučaju da je sasvim normalno i da ima koliko se može poneti i drugi ljudi odavde animirali komšije i prijatelje.
Cela priča je epski mit. To bez daljnjeg. Zamisli da to zaživi i da ti sa tvojim kolegama iz ljubavi prema nauci nastaviš da se baviš ukrštanjem, oplemenjivanjem, uz našu pomoć i saradnju, te da na u nekom trenutku stvoriš koku koja daje zlatna jaja. Ili da se nađemo s ruke kad država zapadne u muku, a zapašće trika nema da neće.
A i ako ima organsko vino, što ne bi bilo i organskog šećera, a njega ne dobi sa modernim hibridima. U današnje vreme mini linija za preradu i proizvodnju šećera je pičkin dim.
A seme je seme. Bez semena ništa ne biva.