Takvu hidrostatičku transmisiju kao kod Fendt-a, sa manjim ili većim izmenama imaju svi ti veliki proizvođači.
Hidrostatiči pogon, klipno aksijalnom pumpom sa promenjivim protokom, se koristi na kombajnima još od 60-tih godina prošlog veka, ali tu je prenos samo pomoću hidraulike, a kod traktora se hidrostatički pogon kombinuje sa mehaničkim, i ima manje gubitke prilikom prenosa.
Da, u principu VARIO nije ništa novo, hidrostatički prenos se jako dugo koristi kod bezbroj mašina, kod raznih bagera posebno ali i kod manjih mašina kao što su Bobcat utovarivači, mašine u rudnicima, dobro poznati Burgoin kombajni za kukuruz itd itd itd. Iako VARIO spada u CVT mjenjače, on je ipak kategorija za sebe jer ima jednu veoma važnu osobinu koja je karakteristična za čistokrvne hidrostatičke prenosnike - VARIO naime omogućava mirovanje iako je transmisija aktivna. Hidrostatičke transmisije nemaju potrebu za spojnicom jer se prenos snage i momenta vrlo lako prekida jednostavnim postavljanjem pumpe, motora ili oboje u položaj mirovanja (kada su ispavljeni) i tada nema kretanja ulja. Pošto je ulje nestišljivo, to automatski dobijate i kočenje (u realnosti to ipak nije tako idealno i potreban je bar veoma mali ugao kod hidromotora kako bi se nadoknadili gubitci u sistemu - ipak nije moguće u potpunosti ukloniti curenje tu i tamo). Zbog toga VARIO (opet kažem, nije to nešto karakteristično samo za VARIO već za sve varijabilne hidrostatičke transmisije) spada u tzv IVT transmisije ili Infinite Variable Transmission tj. Beskonačno Varijabilna Transmisija. VARIO takodje, kao što kažeš, u jednačinu dodaje i mehanički prenosnik upravo u cilju smanjenja gubitaka. Pri velikim brzinama rada, kod hidrostatičkih sistema dolazi do velikog zagrijavanja ulja (ono se inače mnogo grije ali pravi problem nastaje tek pri velikim brzinama) a usljed toga mu pada viskozitet tj. ulje postaje "rijetko". Zbog toga gubitci drastično rastu jer se "rijetko" ulje lako provlači pored zaptivki. Zbog toga se pri većim brzinama kretanja prelazi na čisto mehanički prenos jer on ima veoma male gubitke. Zamislimo da traktor treba da vuče veoma veliki teret u prikolici. Iz mirovanja će je pokrenuti uz pomoć hidrostatičkog prenosa. Za motor to je veoma lako zbog ogromnog prenosnog odnosa koji takva transmisija omogućavaa pored toga, tu je i gotovo idealno kontinualno ubrzavanje. Pri nekoj brzini (npr. 30km/h) prenos preuzima mehanički dio i traktor nastavlja da ubrzava na klasičan način. Pri kočenju postupak se ponavlja ali unatrag.
Što se gubitaka tiče, to izgleda ovako. Kod zupčastog prenosa, stepen iskorištenja izmedju
dva zupčanika kreće se od 96% do 98%. Pošto u prenosu učestvuje više parova zupčanika, ukupni stepen iskorištenja računa se kao proizvod pojedinih stepena iskorištenja. Pretpostavimo li da imamo 4 para zupčanika koji imaju stepene iskorištenja od 96%, 97%, 98% i 97%, ukupni stepen bio bi:
0.96*0,97*0,98*0,97=0,88 tj. 88%.
Na to treba dodati i stepen iskorištenja spojnice koji se kreće oko 97% za frikcionu spojnicu kakva se uglavnom koristi. Tako imamo stepen iskorištenja od 0.88*0,97=0.85 tj. 85%. Stvarni gubitci su nešto veći jer tu treba dodati i ležajeve
Čisto hidrostatička transmisija ima stepen iskorištenja od oko 80%. Ne znam tačan podatak za VARIO transmisiju ali sigurno je tu negdje.
Dakle, da rezimiramo. VARIO ima nešto malo veće gubitke od klasične transmisije (čisto mehaničke). Moderne mehaničke transmisije ima veće gubitke zbog silnih lamela i spojnica koje omogućavaju mijenjanje brzina u hodu, hidrauličnog reverzera itd itd. Slobodno možemo da zaključimo da su moderne mehaničke transmisije i VARIO dosta slične po stepenu iskorištenja. VARIO je mnogo udobniji za rad ali je jako osjetljiv na ulje i ima, realno gledano, prilično ograničen radni vijek te je ekstremno skup za popravku.