Paradoksi
Milan Knežević, Asocijacija malih i srednjih preduzeća
Neko je u jednom čikaškom listu objavio: Srbija je zemlja koja se
graniči sama sa sobom. Gde žive najlepše žene, a natalitet opada. Gde
nezaposleni najviše rade, gde na najplodnijoj zemlji žive ljudi koji
gladuju. Gde vozovi kasne po redu vožnje. Gde svi igraju fudbal, a
pobeđuju u odbojci. Svi žure na posao, a niko ne stiže na vreme. Gde
osmočasovno radno vreme traje dvanaest sati.
Gde je zdravstvo besplatno, a lečenje skupo. Gde su novinari slobodni
da napišu šta god im se naredi. Gde je svetska kriza dobila
državljanstvo. Gde su javne nabavke tajne, a državne tajne javne. Gde
se ratovi nikad ne završavaju. Gde se istorija ponavlja svaki dan.
Dodao bih: Gde su najbogatiji oni koji nikad nisu radili. Gde je
strana valuta uzeta za domaću. Gde ljudi slave slavu, a psuju boga.
Gde pametne zbog nerazumevanja proglašavaju ludacima, a ludake
sposobnima.
Gde nepismeni pišu istoriju. Gde su zakoni nezakoniti, a anarhija
normalno stanje. Gde vlast prezire građane kao neželjene svedoke.
Gde se živi od budućnosti jer na sadašnjost nemamo pravo. Gde se svako
svakome smeška, a niko nikome ne želi dobro. Gde sudski postupci traju
duže od života. Gde su samo poplave način navodnjavanja zemljišta.
Gde prizivaju diktatora, a demokratiju smatraju porezom na budale. Gde
smatraju da će zemlja duže napredovati ako što više nazaduje.
Pa ti preživi ako si normalan. Sreća za državu da je takvih sve manje.
Normalni svakako nikom nisu potrebni. A i sam život je najveći
paradoks; živiš samo da bi umro, reći će nam oni koji misle da je
vreme beskonačno, a oni na vlasti besmrtni.
Možda nije za ovu teme ali imam potrebu da ovo podelim sa vama.
.............
Danas pješke na posao, auto otkazalo.
dan
