Kako vi gledate na to sto vam sela zarastaju, sve manje mladih ostaje na selu. Vi koji ste otisli iz sela, da li vas boli kada vidite da kuca propada, dvoriste korov... Ja licno nisam u toj fazi, hvala Bogu zivi mi roditelji. Ali vec me boli istina buducnosti gde ce moje selo, moje dvoriste kuca i okucnica biti u problemu. Jos uvek se trudim da bar 3 puta nedeljno odem kod svojih i pomoglem ave sto treba. Nego sve me vise stizu obaveze. Zena, deca mala sto je i normalno. Aki ne bih da zapostavim selo i jedva cekam da se vratim da zivim u selu. Kakva su vasa iskustva?
Selo moje lepse od Pariza kao da zarasta
- Začetnik teme z_kiza
- Datum pokretanja
Po potrebi posla poprilicno putujem , i primetio sam mnogo zapustenih domacinstava .
Sad dal su "domacini" zbog posla otisli u grad ili inostranstvo sve jedno je to je neumitan proces koji traje .
Govore po neki , vratice se oni kad ima tamo "zagusti" . . . . . . . . .cisto sumnjam
Sad dal su "domacini" zbog posla otisli u grad ili inostranstvo sve jedno je to je neumitan proces koji traje .
Govore po neki , vratice se oni kad ima tamo "zagusti" . . . . . . . . .cisto sumnjam
prof. dr. Seljak
Član
Baš juče dok sam se vraćao iz sela u BG o nečem sličnom sam razmišljao. Ljudi sa foruma koji me znaju, znaju koliko volim selo i cenim muku seljačku i taj rad koji nije ni peti deo vrednovan. Elem, ove godine iz mog zaseoka je poslednji djak završio 8. razred i otišao u srednju školu u grad a na vidiku nema deteta (nije rođeno a nažalost nema ni ko da ga rodi) koje će krenuti u 1. razred u seoskoj školi iz mog zaseoka. Baš me uhvatila tuga, jer koliko god se trudio da imam lepe misli i volju da radim u selu (moja egzistencija ne zavisi od sela), to je siguran znak da je i poslednji ekser udaren u kovčeg mom selu. Kako stižu sve veće obaveze, napredovanje na poslu, porodica se širi hvala Bogu, bojim se da ću sve manje vremena imati za selo, a opet ta zemlja me je odgajila i odškolovala i napravila ovakvimm kakav jesam, da izdržim fizički rad i da znam to sutra ceniti, ne znam kako ću je ostaviti zaparloženu. Hvala Bogu, taj dan nije na vidiku, kad će sve biti na meni, ali on je neizbežan. Kad sam odbranio doktorat, na kraju je red zahvaliti se porodici i ljudima koji su bila podrška, pomoć i tako dalje, ja sam se pored njih zahvalio i svom selu i seljacima. Manje više svima je to bilo simpatično, video sam da me je samo jedan čovek iz publike razumeo. On je Hrvat,kolega profesor, godina je koliko imaju moji roditelji a nalazi se u situaciji u kojoj ću se ja naći u budućnosti, jedino je on shvatio da hoću da se zahvalim selu kakvo želim da pamtim, a koje nažalost nema budućnost. E sad ima raznih tvrdnji, da sela nastala u 19. veku u Centralnoj Srbiji tipa "zbeg" nemaju svoju budućnost, jer je njihova namena bila zaštitta stanovništva i nastajala su na nepristupačnom terenu, a većina sela su takva. Al opet ne mogu da prihvatim naselja nastala tik uz velike gradove ili u okviru gradova gde su dominantno naseljeni ljudi iz tih istih sela, vidi se da im tu nije mesto, samo pogledajte Radovana 3 i sve će vam biti jasno o kakvom mentalitetu se tu radi. Situacija nije sjajna, bojim se da rđava vremena tek dolaze a nama je da negujemo i čuvamo ognjišta, jer nažalost držvava je slepa i ne vidi da nestaje.
Dr. Sejak delimo istu sudbinu i razmisljanj ali opet se ne nazire resenje. I ja sam odrastao na selu, selo me odgajilo. Shvatam prednosti i mane sela i grada ali ne bas i razmisljanja mnogih ljudi koji su pljunuli na svoja sela. Ja cu svoju decu vaspitavati da budu sposobna da se snadju gde god da zive ali i da ne zaborave svoje korene koji su mnogo znoja prolili da bi mi postojali. Ja imam zivog dedu na koga sam ponosan, takodje i roditelje. Ali oni kada odu moje dvoriste, sume i livade nece izgledati isto. Koliko cu ja uspeti da sve to odrzim ne mogu sa sigurnoscu da tvrdim ali sam spreman kao i do sada pa cak i vise zasucem rukave. Ja sam imao priliku da odem u inostranstvo za dobrim poslom ali nisam. Nije mi se dalo da se skroz otudjim i postanem stranac u tudjoj zemlji pored svoje. Svaka cast onima koji su mogli pa bih voleo i njihovo misljenje da cujem. Pre par godina kolega prodavao neku njivu u svom selu. Na oglas su se javljali vecinom ljudi iz BG sa pricom da im je grad dosadio i da traze da izgrade svoj kutak na selu.
Sta se sada tu desava nisam pametan. Neko ko nema selo tezi ka njemu dok ovi drugi beze i gaze sve sto su im dedovi i ocevi kucili. Nekada je sve bila suma, ljudi su to krcili i nastanjivali se, cini mi se da ce opet biti dosta drva.
Sta se sada tu desava nisam pametan. Neko ko nema selo tezi ka njemu dok ovi drugi beze i gaze sve sto su im dedovi i ocevi kucili. Nekada je sve bila suma, ljudi su to krcili i nastanjivali se, cini mi se da ce opet biti dosta drva.
MONTOYA
Član
Domaćinski salaš bio
frkani
Član
Razlozi odlaska sa sela su različiti ali je tuga ista. Ostavi čovjek dio svog života i to ne bilo kakvog već mladosti koja je sama po sebi lijepa, i sve ga podsjeća na to vrijeme. I oni koji su ostali žale za tim vremenima ali džaba. Sve se mijenja. Ni grad nije više isti. Pokušati zaustaviti te promjene je uzaludan posao. Pojedinačni povratak može da ublaži tugu ali ništa promjeniti neće. Pitanje je koliko uložiti rada i sredstava i reći da se isplatilo za taj osjećaj zadovoljstva kad vidimo da nešto liči na ono čega se sjećamo. Koliko vremena će mo uživati u tom? Vjerovatno samo dok to stvaramo. Uvijek će nas pritiskati spoznaja da čak i prije nego što napustimo ovaj svijet, čim onemoćamo, počinje propadanje. Bilo koje mjesto koje su stvorili ljudi može biti sačuvano samo dok ljudi u njemu borave. Dabi to ostvarili potrebna su nam djeca ili ideje. Ako imamo djecu život je tu a ako imamo ideje kako nešto stvoriti, doćiće nam drugi ljudi i udahnuti novi život. Oni koji to nemaju osuđeni su na propast i to neće spriječiti povratak bilo koga ma koliko para donio a pogotovo ne onih koji se vraćaju zbog nekih starih uspomena.
Neki smo otisli jer nije bilo struje i tvrdih puteva sve do nedavno,sad nismo dovoljno paori jer zivimo u gradu?
Covek sve rekao.
