MONTOYA
Član
Najmanja 0.5 h
Najveća 4.5 h
Koliko su velike parcele koje obradjujete?
- Začetnik teme cicimoric
- Datum pokretanja
pfta
Član
Znacu kad nas tata podeli 
sumar
Član
Ovo je stvarno smesno sto cu vam sada reci prema vasim izjavam koju imamo je najmanja 0,12 ha a naj veca 1ha najvise imamo po 0,4 do 0,5 ha a naj bliza parsela je preko plota iza kuce 0,45 ha najdalja do 5 km u principu su sve u nasem ataru sto kaze moj otac sve se vide sa terese sprata kuce kuce .
Green
Član
Od 1ha do 30ha, ukupno oko 90ha u 12 parcela
velja imt 540
Član
najveca 10 ha najmanja 11ari najdalja 8.5km najbliza 70 metara obicno su od ha do dva
branislav022
Član
Najveca 73 Ha najmanja 0,5 Ha najdalja 11 km najbliza iza salasa.
malaksalo
Član
Moja zemlja najmanja 1/2 kj.najveca 5kj.
Zakup najmanj 2kj. najveca 17kj.
6 km od kuce najdalje.
Zakup najmanj 2kj. najveca 17kj.
6 km od kuce najdalje.
miroslav k
Član
Kod nas jos uvek nije bila komasacija (ali je u toku) pa parcele su obicno velike 1kj ili 2 a nadje se i 3. osim izuzetaka, neki salasi itd, ali i tu nije vise od nekadasnjeg maximuma 10ha.
Bubu
Član
Radimo ukupno 75kj u 18 parcela od kojih nam 4 jako kvare prosek velicine (2x0.25kj i 2x0.5kj placevi obradivog zemljista izvan sela) sto dodje prosecna velicina parcele 4.17kj. Najveca parcela je 10kj.
Poslednja izmena:
Peet
Član
Od 73 kj. najmanja parcela je od 1 kj. a najveca od 10 kj.
Boki-Vl
Član
Najmanja parcela 0,10kj, najveca 8,75kj. Najbliza 500 m, a najdalja 10 km.
115 kj u oko 40 parcela...
115 kj u oko 40 parcela...
Dr.Gruja
Član
децембар 27, 2015 by stelastrsoglavec
[h=1]DA LI JE VELIČINA POSEDA GLAVNI UZROK SVIH PROBLEMA SRPSKE POLJOPRIVREDE?[/h] Kada god se zapodene priča o domaćoj poljoprivredi, neizbežno se,pre ili kasnije, svi problemi koji postoje pravdaju veličinom poseda u Srbiji, odnosno činjenicom da je on sitan. Naime, u javnosti se uporno forsira ideja da je jedini isplativi način bavljenja poljoprivredom što veća površina koja se obrađuje. U prilog tome, u srpskoj javnosti se stalno mogu čuti informacije kako je prosečno poljoprivredno gazdinstvo u Srbiji tri puta manje od onoga u EU, pa je potpuno logično zašto je srpska poljoprivreda tu gde jeste. Da li je to baš tako?
Istovremeno, u javnosti se vrlo često govori i o usitnjenosti poseda u Srbiji, ali se nikada do kraja ne objasni da su sitan i usitnjen posed dve potpuno različite stvari, dva potpuno odvojena problema, koji imaju i različite posledice, ali se i rešavaju na sasvim različite načine. Reč „sitan“ odnosi se na veličinu ukupne površine koju jedno gazdinstvo obrađuje, a „usitnjen“ objašnjava da ta površina nije u jednom komadu, već se sastoji od fizički odvojenih parcela. Može se činiti da je ovo cepidlačenje, ali zapravo se radi o namernom zbunjivanju, izostavljanju informacija i selektivnom objašnjavanju, koje na kraju dovodi do potpuno pogrešnih zaključaka i loših zakonskih rešenja.
Idemo redom. Prvo da se pozabavimo problematikom veličine poseda. Tačno je da je prosek gazdinstava u EU veći nego u Srbiji. Prema podacima Evropske komisije, prosečna veličina gazdinstva u EU (2
je oko 15 ha. Međutim, mnogo su bitniji podaci koji pokazuju koliko procentualno ima farmi određene veličine. Tako, 49,1 % svih farmi je manje od 2ha, 20,2 % je veličine od 2-5 ha, 10,9 % je od 5-10 ha, 7,5% od 10-20 ha i približno po 3 % za 20-30 ha, 30-50 ha, 50-100 ha i >100 ha.
Veličina farme u EU (2 (procentualna zastupljenost)
< 2 ha 49,1 %
2-5 ha 20,2 %
5-10 ha 10,9 %
10-20 ha 7,5 %
20-30 ha 3%
30-50 ha 3%
50-100 ha 3%
> 100 ha 3%
Istovremeno, prema podacima popisa poljoprivrede iz 2012. godine, prosečna veličina gazdinstva u Srbiji je 5,44 ha, a svega 8% gazdinstava je do 2 ha, 17,3% 2-5 ha, 18% 5-10 ha, 12,7 % 10-20 ha, 5,4% 20-30 ha, 5,9% 30-50 ha, 9,1% 50-100 ha i čak 23,6 > 100 ha (skoro 8 puta više nego u EU).
Veličina farme u Srbiji (procentualna zastupljenost)
< 2 ha 8 %
2-5 ha 17,3 %
5-10 ha 18 %
10-20 ha 12,7 %
20-30 ha 5,4 %
30-50 ha 5,9 %
50-100 ha 9,1 %
> 100 ha 23,6 %
Kada uporedimo ove dve grupe podataka, jasno je da veličina poseda nije presudni faktor za razvijenu poljoprivredu, s obzirom da je na teritoriji EU skoro 50 % gazdinstava manje od 2 ha. Istovremeno, u Srbiji je čak 23,6 % gazdinstava veće od 100 ha, a u EU svega 3%. Sudeći prema statističkim podacima, domaća poljoprivreda bi trebala da bude mnogo uspešnija od one u EU.
Prema tome, potpuno je jasno da sama veličina poseda nema odlučujući, i ni približno tako veliki značaj za uspeh poljoprivredne proizvodnje, kao što se u Srbiji već godinama uporno tvrdi.
Ono što u Srbiji jeste izražen problem direktno vezan za veličinu površine koja se obrađuje,je usitnjenost poseda. Naime, prema popisu poljoprivrede iz 2012. godine, ovih prosečnih 5,44 ha u Srbiji se obično sastoji od 6 odvojenih parcela. Te parcele su vrlo često fizički vrlo udaljene jedne od drugih, različitog su kvaliteta, pa to sve povećava troškove njihove obrade.
To se relativno jednostavno rešava procesom komasacije. Prema podacima iz Strategije poljoprivrede i ruralnog razvoja Republike Srbije za period 2014-2024.godine, komasacija zemljišta u Republici Srbiji je do 2006. godine bila sprovedena na 1,445 miliona ha poljoprivrednog zemljišta, međutim od toga čak 77% čine poljoprivredne površine u AP Vojvodini, što znači da je ostatak Srbije, gde su posedi najusitnjeniji, u ovom momentu praktično netaknut ovom merom. Doduše, to nije nikakvo čudo kada se zna da su baze podataka u katastarskim službama u katastrofalnom stanju, a i da je sam proces komasacije odgovornost lokalnih samouprava u kojima vrlo često rade nestručni i neprofesionalni kadrovi,izuzetno skloni korupciji i zloupotrebi službenog položaja.
Suvišno je reći da u EU ovog problema nema, jer se zemljišna politika, kao srž agrarne politike, tretira vrlo ozbiljno, a efektivnost i efikasnost proizvodnje shvataju kao faktori koji imaju najveći uticaj na profit. S druge strane, to su države u kojima je dobra uprava nešto što je ispravno shvaćeno kao osnov za razvoj i prosperitet, pa je rad državnih institucija pod nesprestanim budnim okom javnosti, civilnog sektora i nezavisnih kontrolnih institucija (poput Agencije za borbu protiv korupcije,Zaštitnika prava građana,Poverenika za informacije od javnog značaja itd) i njihove sugestije se prihvataju i sprovode a ne ignorišu.
Polazeći upravo od efikasnosti i efektivnosti proizvodnje, treba reći da i mali posed, i male parcele mogu da budu isplative, ako se prihvati nešto drugačiji pristup od onoga koji ima većina poljoprivrednika u Srbiji, a to je gajenje monokultura.
Uzrok nerazvijene poljoprivrede u Srbiji svakako nije veličina poseda, već loša agrarna politika, pa je nametanje stava da će prodajom i ukrupnjavanjem zemljišta srpska poljoprivreda procvetati u najmanju ruku neozbiljno.
Tačno je da su u Nemačkoj, Francuskoj i Danskoj veliki posedi zastupljeniji, ali je takođe istina da su u Italiji, Grčkoj i Španiji mala gazdinstva u većini. Ove tri države takođe imaju veoma dobro razvijenu poljoprivredu, ali se ona zasniva na nešto drugačijem pristupu od onog u Nemačkoj ili Danskoj.
Zemlje koje imaju velike posede u većini, neguju intenzivnu poljoprivredu sa velikim ulaganjima i velikim državnim subvencijama kojima mi dugo nećemo moći da pariramo. Velike površine koriste se za gajenje monokultura (kukuruz, pšenica, soja, suncokret, šećerna repa) i njihovo gajenje jeste isplativo jedino na velikim površinama.
Monokulture predstavljaju samo sirovine za stočarstvo ili za dalju preradu, pa je isključivo fokusiranje na takvu proizvodnju najmanje isplativo, a dugoročno izuzetno narušava kvalitet zemljišta. Potrebno je zato forsirati takvu poljoprivrednu proizvodnju koja je dugoročno održiva i koja ne iscrpljuje prirodne resurse preko njihove prirodne granice obnavljanja. Upravo tu postoji šansa za male poljoprivredne proizvođače.
Ono što takođe treba da se kaže je i činjenica da u zemljama EU u kojima su veliki posedi u većini, država vrlo mnogo pažnje obraća na to da oni koji su vlasnici zemljišta ne budu istovremeno i vlasnici velikih pogona za preradu i trgovinskih lanaca, jer je cilj da se samostalni poljoprivredni proizvođač sačuva, a ne da se pretvori u najamnu radnu snagu, kao što se kod nas pokušava. I to je karakteristika država koje su društveno odgovorne, odnosno onih koje u borbi za profitom biraju sredstva.
Takođe, gajenje monokultura spada u najintenzivnije, a samim tim i u poljoprivredne aktivnosti koje u najvećoj meri utiču na plodnost zemljišta i kvalitet životne sredine, pa je takva proizvodnja u razvijenom svetu sve skuplja, zbog ekoloških taksi.
Kod nas, zbog siromaštva poljoprivreda nije previše razvijena, a zemljište nije ispošćeno. Umesto da te činjenice iskoristimo za razvoj organske i ekološke proizvodnje, mi smanjujemo ili ukidamo ekološke takse, i forsiramo intenzivnu proizvodnju! Kao šlag na tortu, dolazak velikih poljoprivrednih korporacija, koje se povlače iz EU zbog strogih ekoloških zakona, pa svoju prljavu proizvodnju planiraju da izmeste u našu zemlju, najavljujemo kao veliki uspeh, stranu investiciju koja će doneti poslove i slične budalaštine. Jedini koji će od toga imati korist su oni koji te poslove sa strancima sklapaju, a Srbija će početi da gubi ono što je u ovom momentu njena sasvim realna komparativna prednost nad zemljama EU – plodna, neispošćena zemlja, idealna za organsku proizvodnju koja je u toj istoj EU i te kako tražena i još bolje plaćena. A ta organska proizvodnja je bogom dana upravo za mala gazdinstva i najjednostavniji način da se učine profitabilnim!
[h=4]Međutim, da bi mala gazdinstva koja su u Srbiji u većini mogla da budu rentabilna i da podignu celu poljoprivredu, potrebna je kontinuirana edukacija farmera, treba podstaći udruživanje, razvoj kreditnih linija za poljoprivredu, zakup i izgradnju skladišta, pogona za preradu i pakovanje, obavezno povezivanje ratarske i stočarske proizvodnje, diversifikaciju aktivnosti i slično, tako da mali farmer ima udeo zarade i iz dodatnih aktivnosti, a ne samo od proste proizvodnje sirovina. Upravo takav pristup ima i ZPP (zajednička poljoprivredna politika EU), znači ne forsiranje samo jednog pristupa, već prilagođavanje pristupa realnoj situaciji.[/h]
literatura i izvori
„Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju i obaveze Srbije u domenu liberalizacije kretanja kapitala odnosno trgovine poljoprivrednim zemljištem – Analiza potencijalnih problema i predložena rešenja“, Mreža za održivi razvoj Srbije (MORS), 2014.
http://eukonvent.org/wp-content/uploads/2015/03/SSP-i-trgovina-poljoprivrednim-zemljistem.pdf
[h=1]DA LI JE VELIČINA POSEDA GLAVNI UZROK SVIH PROBLEMA SRPSKE POLJOPRIVREDE?[/h] Kada god se zapodene priča o domaćoj poljoprivredi, neizbežno se,pre ili kasnije, svi problemi koji postoje pravdaju veličinom poseda u Srbiji, odnosno činjenicom da je on sitan. Naime, u javnosti se uporno forsira ideja da je jedini isplativi način bavljenja poljoprivredom što veća površina koja se obrađuje. U prilog tome, u srpskoj javnosti se stalno mogu čuti informacije kako je prosečno poljoprivredno gazdinstvo u Srbiji tri puta manje od onoga u EU, pa je potpuno logično zašto je srpska poljoprivreda tu gde jeste. Da li je to baš tako?
Istovremeno, u javnosti se vrlo često govori i o usitnjenosti poseda u Srbiji, ali se nikada do kraja ne objasni da su sitan i usitnjen posed dve potpuno različite stvari, dva potpuno odvojena problema, koji imaju i različite posledice, ali se i rešavaju na sasvim različite načine. Reč „sitan“ odnosi se na veličinu ukupne površine koju jedno gazdinstvo obrađuje, a „usitnjen“ objašnjava da ta površina nije u jednom komadu, već se sastoji od fizički odvojenih parcela. Može se činiti da je ovo cepidlačenje, ali zapravo se radi o namernom zbunjivanju, izostavljanju informacija i selektivnom objašnjavanju, koje na kraju dovodi do potpuno pogrešnih zaključaka i loših zakonskih rešenja.
Idemo redom. Prvo da se pozabavimo problematikom veličine poseda. Tačno je da je prosek gazdinstava u EU veći nego u Srbiji. Prema podacima Evropske komisije, prosečna veličina gazdinstva u EU (2
je oko 15 ha. Međutim, mnogo su bitniji podaci koji pokazuju koliko procentualno ima farmi određene veličine. Tako, 49,1 % svih farmi je manje od 2ha, 20,2 % je veličine od 2-5 ha, 10,9 % je od 5-10 ha, 7,5% od 10-20 ha i približno po 3 % za 20-30 ha, 30-50 ha, 50-100 ha i >100 ha.Veličina farme u EU (2
(procentualna zastupljenost)< 2 ha 49,1 %
2-5 ha 20,2 %
5-10 ha 10,9 %
10-20 ha 7,5 %
20-30 ha 3%
30-50 ha 3%
50-100 ha 3%
> 100 ha 3%
Istovremeno, prema podacima popisa poljoprivrede iz 2012. godine, prosečna veličina gazdinstva u Srbiji je 5,44 ha, a svega 8% gazdinstava je do 2 ha, 17,3% 2-5 ha, 18% 5-10 ha, 12,7 % 10-20 ha, 5,4% 20-30 ha, 5,9% 30-50 ha, 9,1% 50-100 ha i čak 23,6 > 100 ha (skoro 8 puta više nego u EU).
Veličina farme u Srbiji (procentualna zastupljenost)
< 2 ha 8 %
2-5 ha 17,3 %
5-10 ha 18 %
10-20 ha 12,7 %
20-30 ha 5,4 %
30-50 ha 5,9 %
50-100 ha 9,1 %
> 100 ha 23,6 %
Kada uporedimo ove dve grupe podataka, jasno je da veličina poseda nije presudni faktor za razvijenu poljoprivredu, s obzirom da je na teritoriji EU skoro 50 % gazdinstava manje od 2 ha. Istovremeno, u Srbiji je čak 23,6 % gazdinstava veće od 100 ha, a u EU svega 3%. Sudeći prema statističkim podacima, domaća poljoprivreda bi trebala da bude mnogo uspešnija od one u EU.
Prema tome, potpuno je jasno da sama veličina poseda nema odlučujući, i ni približno tako veliki značaj za uspeh poljoprivredne proizvodnje, kao što se u Srbiji već godinama uporno tvrdi.
Ono što u Srbiji jeste izražen problem direktno vezan za veličinu površine koja se obrađuje,je usitnjenost poseda. Naime, prema popisu poljoprivrede iz 2012. godine, ovih prosečnih 5,44 ha u Srbiji se obično sastoji od 6 odvojenih parcela. Te parcele su vrlo često fizički vrlo udaljene jedne od drugih, različitog su kvaliteta, pa to sve povećava troškove njihove obrade.
To se relativno jednostavno rešava procesom komasacije. Prema podacima iz Strategije poljoprivrede i ruralnog razvoja Republike Srbije za period 2014-2024.godine, komasacija zemljišta u Republici Srbiji je do 2006. godine bila sprovedena na 1,445 miliona ha poljoprivrednog zemljišta, međutim od toga čak 77% čine poljoprivredne površine u AP Vojvodini, što znači da je ostatak Srbije, gde su posedi najusitnjeniji, u ovom momentu praktično netaknut ovom merom. Doduše, to nije nikakvo čudo kada se zna da su baze podataka u katastarskim službama u katastrofalnom stanju, a i da je sam proces komasacije odgovornost lokalnih samouprava u kojima vrlo često rade nestručni i neprofesionalni kadrovi,izuzetno skloni korupciji i zloupotrebi službenog položaja.
Suvišno je reći da u EU ovog problema nema, jer se zemljišna politika, kao srž agrarne politike, tretira vrlo ozbiljno, a efektivnost i efikasnost proizvodnje shvataju kao faktori koji imaju najveći uticaj na profit. S druge strane, to su države u kojima je dobra uprava nešto što je ispravno shvaćeno kao osnov za razvoj i prosperitet, pa je rad državnih institucija pod nesprestanim budnim okom javnosti, civilnog sektora i nezavisnih kontrolnih institucija (poput Agencije za borbu protiv korupcije,Zaštitnika prava građana,Poverenika za informacije od javnog značaja itd) i njihove sugestije se prihvataju i sprovode a ne ignorišu.
Polazeći upravo od efikasnosti i efektivnosti proizvodnje, treba reći da i mali posed, i male parcele mogu da budu isplative, ako se prihvati nešto drugačiji pristup od onoga koji ima većina poljoprivrednika u Srbiji, a to je gajenje monokultura.
Uzrok nerazvijene poljoprivrede u Srbiji svakako nije veličina poseda, već loša agrarna politika, pa je nametanje stava da će prodajom i ukrupnjavanjem zemljišta srpska poljoprivreda procvetati u najmanju ruku neozbiljno.
Tačno je da su u Nemačkoj, Francuskoj i Danskoj veliki posedi zastupljeniji, ali je takođe istina da su u Italiji, Grčkoj i Španiji mala gazdinstva u većini. Ove tri države takođe imaju veoma dobro razvijenu poljoprivredu, ali se ona zasniva na nešto drugačijem pristupu od onog u Nemačkoj ili Danskoj.
Zemlje koje imaju velike posede u većini, neguju intenzivnu poljoprivredu sa velikim ulaganjima i velikim državnim subvencijama kojima mi dugo nećemo moći da pariramo. Velike površine koriste se za gajenje monokultura (kukuruz, pšenica, soja, suncokret, šećerna repa) i njihovo gajenje jeste isplativo jedino na velikim površinama.
Monokulture predstavljaju samo sirovine za stočarstvo ili za dalju preradu, pa je isključivo fokusiranje na takvu proizvodnju najmanje isplativo, a dugoročno izuzetno narušava kvalitet zemljišta. Potrebno je zato forsirati takvu poljoprivrednu proizvodnju koja je dugoročno održiva i koja ne iscrpljuje prirodne resurse preko njihove prirodne granice obnavljanja. Upravo tu postoji šansa za male poljoprivredne proizvođače.
Ono što takođe treba da se kaže je i činjenica da u zemljama EU u kojima su veliki posedi u većini, država vrlo mnogo pažnje obraća na to da oni koji su vlasnici zemljišta ne budu istovremeno i vlasnici velikih pogona za preradu i trgovinskih lanaca, jer je cilj da se samostalni poljoprivredni proizvođač sačuva, a ne da se pretvori u najamnu radnu snagu, kao što se kod nas pokušava. I to je karakteristika država koje su društveno odgovorne, odnosno onih koje u borbi za profitom biraju sredstva.
Takođe, gajenje monokultura spada u najintenzivnije, a samim tim i u poljoprivredne aktivnosti koje u najvećoj meri utiču na plodnost zemljišta i kvalitet životne sredine, pa je takva proizvodnja u razvijenom svetu sve skuplja, zbog ekoloških taksi.
Kod nas, zbog siromaštva poljoprivreda nije previše razvijena, a zemljište nije ispošćeno. Umesto da te činjenice iskoristimo za razvoj organske i ekološke proizvodnje, mi smanjujemo ili ukidamo ekološke takse, i forsiramo intenzivnu proizvodnju! Kao šlag na tortu, dolazak velikih poljoprivrednih korporacija, koje se povlače iz EU zbog strogih ekoloških zakona, pa svoju prljavu proizvodnju planiraju da izmeste u našu zemlju, najavljujemo kao veliki uspeh, stranu investiciju koja će doneti poslove i slične budalaštine. Jedini koji će od toga imati korist su oni koji te poslove sa strancima sklapaju, a Srbija će početi da gubi ono što je u ovom momentu njena sasvim realna komparativna prednost nad zemljama EU – plodna, neispošćena zemlja, idealna za organsku proizvodnju koja je u toj istoj EU i te kako tražena i još bolje plaćena. A ta organska proizvodnja je bogom dana upravo za mala gazdinstva i najjednostavniji način da se učine profitabilnim!
[h=4]Međutim, da bi mala gazdinstva koja su u Srbiji u većini mogla da budu rentabilna i da podignu celu poljoprivredu, potrebna je kontinuirana edukacija farmera, treba podstaći udruživanje, razvoj kreditnih linija za poljoprivredu, zakup i izgradnju skladišta, pogona za preradu i pakovanje, obavezno povezivanje ratarske i stočarske proizvodnje, diversifikaciju aktivnosti i slično, tako da mali farmer ima udeo zarade i iz dodatnih aktivnosti, a ne samo od proste proizvodnje sirovina. Upravo takav pristup ima i ZPP (zajednička poljoprivredna politika EU), znači ne forsiranje samo jednog pristupa, već prilagođavanje pristupa realnoj situaciji.[/h]
literatura i izvori
„Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju i obaveze Srbije u domenu liberalizacije kretanja kapitala odnosno trgovine poljoprivrednim zemljištem – Analiza potencijalnih problema i predložena rešenja“, Mreža za održivi razvoj Srbije (MORS), 2014.
http://eukonvent.org/wp-content/uploads/2015/03/SSP-i-trgovina-poljoprivrednim-zemljistem.pdf
To zna svako ko je provirio nos odavde ,a nasa licna megalomanija i kompleks vise vrednosti ce nam doci glave.
I nikako da prestanemo da se poredimo sa ogromnim zemljama sto se polj. povrsine tice(Nemacka ,Francuska ,Ukraina ,Brazil...itd.).Da pogledamo na kartu sveta i vidimo koja smo mi saka jada i svoju poljoprivredu preorjentisemo u tom pravcu.
I nikako da prestanemo da se poredimo sa ogromnim zemljama sto se polj. povrsine tice(Nemacka ,Francuska ,Ukraina ,Brazil...itd.).Da pogledamo na kartu sveta i vidimo koja smo mi saka jada i svoju poljoprivredu preorjentisemo u tom pravcu.
