Istorija razvoja poljoprivrednih mašina u Banatu
- Začetnik teme diklofen
- Datum pokretanja
[h=1]Istorija razvoja poljoprivrednih mašina u Banatu od 1718. do 1918. (15)[/h]Reklame u novinama
Kraj XIX veka je i vreme formiranja građanskog društva i svako veće mesto u Banatu je imalo svoje nedeljne novine, koje su informisale narod o aktuelnostima i reklamirale različite stvari. Proizvođači poljoprivredne mehanizacije su koristili novinske stupce za reklamiranje svojih proizvoda. Najviše reklama je bilo u novinama koje su izlazile u Žombolju, Kikindi, Jaši Tomiću, Zrenjaninu, Pančevu, Perjamošu, Novom Kneževcu, Novom Bečeju i Vršcu.
Pored kompanije Klejton-Šatlvorta, jedna od prvih reklama Lancove fabrike poljoprivrednih mašina se pojavila 1883. godine u Velikosentmikloškim novinama, gde je ova fabrika nudila svoje proizvode: lokomobile od 2-8 KS, vršalice, trijere i prese. Fabrika poljoprivrednih proizvoda Deneš i Štajner je 1890. godina reklamirala u Žomboljskim novinama (Hatzfelder Zeitung) svoje sejalice i druge poljoprivredne mašine. Paul Koco, Banaćanin po svom poreklu, je u novinama koje su izlazile u Jaši Tomiću “Modoš” (Módos) 1892. godine nudio svoje proizvode: sve vrste sejalica sa ventilatorom i elevatorom za slamu, lokomobile i sejalice kompanije Garet i Sinovi. On je bio stalno prisutan na banatskom tržištu i smatran je za najpouzdanijeg proizvođača i trgovca mašinama.
Rabi i kompanija iz Budimpešte je 1892. godine reklamirala svoje proizvode u Žomboljskim novinama, gde je nudila svoju vršaću garnituru sa parnim lokomobilom i elevatorom za slamu. U istim novinama je dve godine kasnije, Kinova fabrika iz Mošon Mađarovara nudila svoju, svetski poznatu ”Mađarsku sejalicu“ trijere i razne plugove.
U novinama iz Jaše Tomića, “Modoš i okolina” (Módos és vidéke) prvi put se 1894. godine na banatskim prostorima reklamira kompanija Raston i Proktor iz Linkolna. Ova kompanija je nudila svoje samohodne parne mašine, motore na petrolej, vršalice sa dolapom, elevatore, uređaje za mlinove i Majerove trijere. Svoje proizvode je ova kompanija davala na višegodišnju otplatu preko svog generalnog zastupnika Mikloša Fehera. Ista kompanija se 1896. godine reklamirala u Žomboljskim novinama i nudila je prese za grožđe, krunjače za kukuruz, elevatore za slamu, različite sečke, žetelice, trijere, plugove i drugu raznovrsnu poljoprivrednu mehanizaciju. Treba naglasiti, a to se iz reklama jasno vidi, da je ova kompanija do tada na sajmovima dobila 390 zlatnih i srebrnih medalja i diploma.
Iz Žomboljskih novina, izašlih 1897. godine se vidi da je meštanin Arnold Bergental generalni zastupnik poljoprivrednih mašina Ugarskih železnica. Osim prodaje, on je imao i svoju radionicu za popravke i livnicu, jer se i sam bavio proizvodnjom poljoprivrednih mašina.
Poznata kompanija Mek Kormik iz Čikaga se reklamirala u nekoliko banatskih novina. U Žomboljskim novinama 1898. godine, ova kompanija sebe predstavlja kao jednu od najstarijih u svetu, odlikovanu sa bezbroj medalja i naglašava da je njena godišnja proizvodnja žetelica 362.000, a generalni zastupnici za Ugarsku su Miler i Vajs iz Budimpešte.
Harvester kompanija iz Amerike je 1912. godine reklamirala svoju žetelicu, nazvanu šampion, koja je sa vrpcom od manile vezivala otkos pšenice u snopove. Pored toga, kompanija je nudila i sejalice za kukuruz, sečke, različite plugove, prevrtače sena, prese za grožđe, stabilne i samohodne lokomobile na paru i benzin, vršaće garniture i parne plugove. Svoje proizvode je prodavala preko svojih predstavnika, Horvata i Karla iz Velikog Sent Mikloša.
Od svih kompanija, ipak je Klejton-Šatlvort bila najviše zastupljena sa svojim proizvodima na banatskom tržištu. No i pored toga, ona se stalno reklamirala u novinama. U Žomboljskim novinama iz 1896. godine, kompanija je nudila potencijalnim kupcima parne lokomobile raznih snaga, vršaće mašine sa elevatorima, plugove svih vrsta i zaprežnu sejalicu Kolumbija Dril. Proizvodne pogone ove kompanije na teritoriji Austrougarske je kupila 1912. godine fabrika Hofer-Šranc pa je došlo do fuzionisanja dve firme izuzetnog renomea. Skraćeno su se zvali H.S.C.S. sa sedištem u Budimpešti. Fabrika je zapošljavala 1.600 radnika i bila je jedna od najvećih fabrika poljoprivrednih mašina u Evropi.
Ekskluzivitet prodaje njihovih proizvoda u severnom Banatu je, 1913. godine, imao Uroš Ninčić, bravar – mašinista iz Jozefova (Novi Kneževac). On je u lokalnim novinama „Novi život” obaveštavao građanstvo da je zastupnik čuvene firme i da se na njegovom stovarištu mogu kupiti: obične vršaće i samopokretne mašine sa potpunom garniturom, sejalice, žetelice, kosačice, krunjači, sečke, prekrupnjače, mlinovi, plugovi, rešeta, trijeri, grablje i druga oprema.
Bečka fabrika Majfert i drug, je 1902. godine putem žomboljskog Glasnika (Zsombolyai közlöny) nudila svoje hidraulične prese za grožđe, sejalice „Agricola”, vršalice, plugove, valjke, prese za slamu, drljače, rešeta i krunjače za kukuruz. Fabrika trijera, Štahel i Lener iz Budimpešte se reklamirala 1901. godine u Gornjetorontalskim novinama (Felső Torontál) iz Velikog Sent Mikloša i nudila je sve svoje proizvode. Uz to je obavestila cenjeno građanstvo da je za kvalitet svojih proizvoda na milenijumskom sajmu u Budimpešti 1886. godine dobila zlatnu medalju. U istim novinama se reklamirala poznata fabrika trijera i rešeta Kalmar (Kalmár) iz Hodmezevašarhelja, čije su proizvode Banaćani rado kupovali.
Sa pojavom motora i mašina sa unutrašnjim sagorevanjem na našim prostorima, počelo je reklamiranje u banatskim novinama, gotovo svih velikih proizvođača. U novinama iz Jaše Tomića “Modoš”, 1907. godine je reklamiran originalni švedski lokomobil „Bolinders”, pravljen po licenci Randolfa, a pogonsko gorivo mu je bila sirova nafta. Rukovanje ovim mašinama nije zahtevalo kvalifikovano lice. Jačine motora su bile od 3-100 KS, a lokomobila od 5-20 KS. Predstavnici ove fabrike su bili Jožef Švarc i drug iz Budimpešte.
Velikokikindske novine (Gross Kikinder Zeitung) su u svom 27. broju 1909. godine reklamirale četiri proizvođača motora. Drezdenska fabrika motora je navodila u svojoj reklami, da proizvodi motore koji se pokreću na sirovu naftu, saugas, dizel i benzin. Generalni zastupnici ove fabrike su bili Ignac Gelert i kompanija iz Budimpešte. Kelner i Šancer iz Budimpešte se oglašavaju sa lokomobilom na benzin, koja može da pokreće sve vršaće garniture. Emil Sabo i drug iz Budimpešte su nudili motore i lokomobile na sirovu naftu i motore na saugas i benzin. Engleska firma motora Peters je nudila svoje motore u izvedbi 2-55 KS, kao i Dajmlerove originalne benzinske motore.
Iz jednog od najvećih poljoprivrednih centara u Banatu, Žombolja, novine su redovno objavljivale reklame fabrika poljoprivrednih mašina. Fabrika motora Robur u žomboljskim političkim novinama (Zsombolyaer Politisches Zeitung) izašlim 1912. godine, u reklami pored svojih motora, nudi i opremu za mlinove i vršaće mašine.
Gornjetorontalske novine iz Velikog Sent Mikloša su 1910. godine objavile reklamu fabrike motora Kristof, visokocenjene od stručnjaka zbog kvaliteta i tradicije duge 75 godina. Njihovi motori su radili na sirovu naftu, benzin i saugas. Pored reklama proizvođača poljoprivrednih mašina, postojale su i druge vezane za agromehanizaciju.
Trgovac Hajdeger je u Torontalu – novinama iz Zrenjanina 1902. godine, upozoravao vlasnike mašina da koriste kvalitetno ulje za podmazivanje i da kupuju kod njega Olivin, Oliv, Baku, Valvolin i originalnu Tavot mast. Iste novine su obavestile rukovaoce i ložače parnih mašina, da će se 15. februara 1902. godine u Temišvaru obaviti stručno polaganje ispita pred komisijom u hangarima državnih železnica.
Kraj XIX veka je i vreme formiranja građanskog društva i svako veće mesto u Banatu je imalo svoje nedeljne novine, koje su informisale narod o aktuelnostima i reklamirale različite stvari. Proizvođači poljoprivredne mehanizacije su koristili novinske stupce za reklamiranje svojih proizvoda. Najviše reklama je bilo u novinama koje su izlazile u Žombolju, Kikindi, Jaši Tomiću, Zrenjaninu, Pančevu, Perjamošu, Novom Kneževcu, Novom Bečeju i Vršcu.Pored kompanije Klejton-Šatlvorta, jedna od prvih reklama Lancove fabrike poljoprivrednih mašina se pojavila 1883. godine u Velikosentmikloškim novinama, gde je ova fabrika nudila svoje proizvode: lokomobile od 2-8 KS, vršalice, trijere i prese. Fabrika poljoprivrednih proizvoda Deneš i Štajner je 1890. godina reklamirala u Žomboljskim novinama (Hatzfelder Zeitung) svoje sejalice i druge poljoprivredne mašine. Paul Koco, Banaćanin po svom poreklu, je u novinama koje su izlazile u Jaši Tomiću “Modoš” (Módos) 1892. godine nudio svoje proizvode: sve vrste sejalica sa ventilatorom i elevatorom za slamu, lokomobile i sejalice kompanije Garet i Sinovi. On je bio stalno prisutan na banatskom tržištu i smatran je za najpouzdanijeg proizvođača i trgovca mašinama.
Rabi i kompanija iz Budimpešte je 1892. godine reklamirala svoje proizvode u Žomboljskim novinama, gde je nudila svoju vršaću garnituru sa parnim lokomobilom i elevatorom za slamu. U istim novinama je dve godine kasnije, Kinova fabrika iz Mošon Mađarovara nudila svoju, svetski poznatu ”Mađarsku sejalicu“ trijere i razne plugove.
U novinama iz Jaše Tomića, “Modoš i okolina” (Módos és vidéke) prvi put se 1894. godine na banatskim prostorima reklamira kompanija Raston i Proktor iz Linkolna. Ova kompanija je nudila svoje samohodne parne mašine, motore na petrolej, vršalice sa dolapom, elevatore, uređaje za mlinove i Majerove trijere. Svoje proizvode je ova kompanija davala na višegodišnju otplatu preko svog generalnog zastupnika Mikloša Fehera. Ista kompanija se 1896. godine reklamirala u Žomboljskim novinama i nudila je prese za grožđe, krunjače za kukuruz, elevatore za slamu, različite sečke, žetelice, trijere, plugove i drugu raznovrsnu poljoprivrednu mehanizaciju. Treba naglasiti, a to se iz reklama jasno vidi, da je ova kompanija do tada na sajmovima dobila 390 zlatnih i srebrnih medalja i diploma.
Iz Žomboljskih novina, izašlih 1897. godine se vidi da je meštanin Arnold Bergental generalni zastupnik poljoprivrednih mašina Ugarskih železnica. Osim prodaje, on je imao i svoju radionicu za popravke i livnicu, jer se i sam bavio proizvodnjom poljoprivrednih mašina.
Poznata kompanija Mek Kormik iz Čikaga se reklamirala u nekoliko banatskih novina. U Žomboljskim novinama 1898. godine, ova kompanija sebe predstavlja kao jednu od najstarijih u svetu, odlikovanu sa bezbroj medalja i naglašava da je njena godišnja proizvodnja žetelica 362.000, a generalni zastupnici za Ugarsku su Miler i Vajs iz Budimpešte.
Harvester kompanija iz Amerike je 1912. godine reklamirala svoju žetelicu, nazvanu šampion, koja je sa vrpcom od manile vezivala otkos pšenice u snopove. Pored toga, kompanija je nudila i sejalice za kukuruz, sečke, različite plugove, prevrtače sena, prese za grožđe, stabilne i samohodne lokomobile na paru i benzin, vršaće garniture i parne plugove. Svoje proizvode je prodavala preko svojih predstavnika, Horvata i Karla iz Velikog Sent Mikloša.
Od svih kompanija, ipak je Klejton-Šatlvort bila najviše zastupljena sa svojim proizvodima na banatskom tržištu. No i pored toga, ona se stalno reklamirala u novinama. U Žomboljskim novinama iz 1896. godine, kompanija je nudila potencijalnim kupcima parne lokomobile raznih snaga, vršaće mašine sa elevatorima, plugove svih vrsta i zaprežnu sejalicu Kolumbija Dril. Proizvodne pogone ove kompanije na teritoriji Austrougarske je kupila 1912. godine fabrika Hofer-Šranc pa je došlo do fuzionisanja dve firme izuzetnog renomea. Skraćeno su se zvali H.S.C.S. sa sedištem u Budimpešti. Fabrika je zapošljavala 1.600 radnika i bila je jedna od najvećih fabrika poljoprivrednih mašina u Evropi.
Ekskluzivitet prodaje njihovih proizvoda u severnom Banatu je, 1913. godine, imao Uroš Ninčić, bravar – mašinista iz Jozefova (Novi Kneževac). On je u lokalnim novinama „Novi život” obaveštavao građanstvo da je zastupnik čuvene firme i da se na njegovom stovarištu mogu kupiti: obične vršaće i samopokretne mašine sa potpunom garniturom, sejalice, žetelice, kosačice, krunjači, sečke, prekrupnjače, mlinovi, plugovi, rešeta, trijeri, grablje i druga oprema.
Bečka fabrika Majfert i drug, je 1902. godine putem žomboljskog Glasnika (Zsombolyai közlöny) nudila svoje hidraulične prese za grožđe, sejalice „Agricola”, vršalice, plugove, valjke, prese za slamu, drljače, rešeta i krunjače za kukuruz. Fabrika trijera, Štahel i Lener iz Budimpešte se reklamirala 1901. godine u Gornjetorontalskim novinama (Felső Torontál) iz Velikog Sent Mikloša i nudila je sve svoje proizvode. Uz to je obavestila cenjeno građanstvo da je za kvalitet svojih proizvoda na milenijumskom sajmu u Budimpešti 1886. godine dobila zlatnu medalju. U istim novinama se reklamirala poznata fabrika trijera i rešeta Kalmar (Kalmár) iz Hodmezevašarhelja, čije su proizvode Banaćani rado kupovali.
Sa pojavom motora i mašina sa unutrašnjim sagorevanjem na našim prostorima, počelo je reklamiranje u banatskim novinama, gotovo svih velikih proizvođača. U novinama iz Jaše Tomića “Modoš”, 1907. godine je reklamiran originalni švedski lokomobil „Bolinders”, pravljen po licenci Randolfa, a pogonsko gorivo mu je bila sirova nafta. Rukovanje ovim mašinama nije zahtevalo kvalifikovano lice. Jačine motora su bile od 3-100 KS, a lokomobila od 5-20 KS. Predstavnici ove fabrike su bili Jožef Švarc i drug iz Budimpešte.
Velikokikindske novine (Gross Kikinder Zeitung) su u svom 27. broju 1909. godine reklamirale četiri proizvođača motora. Drezdenska fabrika motora je navodila u svojoj reklami, da proizvodi motore koji se pokreću na sirovu naftu, saugas, dizel i benzin. Generalni zastupnici ove fabrike su bili Ignac Gelert i kompanija iz Budimpešte. Kelner i Šancer iz Budimpešte se oglašavaju sa lokomobilom na benzin, koja može da pokreće sve vršaće garniture. Emil Sabo i drug iz Budimpešte su nudili motore i lokomobile na sirovu naftu i motore na saugas i benzin. Engleska firma motora Peters je nudila svoje motore u izvedbi 2-55 KS, kao i Dajmlerove originalne benzinske motore.
Iz jednog od najvećih poljoprivrednih centara u Banatu, Žombolja, novine su redovno objavljivale reklame fabrika poljoprivrednih mašina. Fabrika motora Robur u žomboljskim političkim novinama (Zsombolyaer Politisches Zeitung) izašlim 1912. godine, u reklami pored svojih motora, nudi i opremu za mlinove i vršaće mašine.
Gornjetorontalske novine iz Velikog Sent Mikloša su 1910. godine objavile reklamu fabrike motora Kristof, visokocenjene od stručnjaka zbog kvaliteta i tradicije duge 75 godina. Njihovi motori su radili na sirovu naftu, benzin i saugas. Pored reklama proizvođača poljoprivrednih mašina, postojale su i druge vezane za agromehanizaciju.
Trgovac Hajdeger je u Torontalu – novinama iz Zrenjanina 1902. godine, upozoravao vlasnike mašina da koriste kvalitetno ulje za podmazivanje i da kupuju kod njega Olivin, Oliv, Baku, Valvolin i originalnu Tavot mast. Iste novine su obavestile rukovaoce i ložače parnih mašina, da će se 15. februara 1902. godine u Temišvaru obaviti stručno polaganje ispita pred komisijom u hangarima državnih železnica.
[h=1]Istorija razvoja poljoprivrednih mašina u Banatu od 1718. do 1918. (16)[/h]Pobuna pred žetvu
Ekonomska kriza širom Evrope je najviše pogodila radničku klasu, koja je sve više izrabljivana i materijalno osiromašena. Duh socijalističke misli se širio brzinom munje i na ovim prostorima. Radnici u fabrikama i poljoprivredni radnici su već 1890. godine počeli organizovano da traže veće nadnice i radno vreme od osam časova.
U fabrikama i u poljoprivredi, ljudsku radnu snagu su sve više počele da zamenjuju nove, savremene mašine i to je još više produbljivalo i onako duboki jaz između veleposednika i radnika. Velika nezaposlenost i nemaština su bile najveće kod radnika bezemljaša, koji su radili u poljoprivredi kao nadničari. Njihove zarade su bile izuzetno niske, pa nisu mogli da izdržavaju svoje porodice. Prilikom žetve je jedan radnik za 22 dana teškog rada od ranog jutra do kasne večeri, mogao da zaradi oko 500 kg pšenice.
Nezadovoljni i nezaposleni radnici iz banatskih sela su se organizovano pojavili ispred županijske kurije u Zrenjaninu 1897. godine i započeo je štrajk pred žetvu. Ispred svih su išli radnici iz Elemira (Szerb Elemér), njih oko 400, pa iz Arače, Žitišta (Bega Szent György), Lazareva (Lázárföld) i Mihajlova (Magyar Szent Mihály). Vesti o štrajku žetelačkih radnika su se brzo širile i ovaj pokret je dobijao sve više pristalica širom Banata.
U severnom Banatu je bio najorganizovaniji pokret agrar socijalista – štrajkača u Kikindi, Mokrinu, Padeju, Čoki, Novom Kneževcu, Banatskom Aranđelovu i Velikom Sent Miklošu. U organizaciji Torontalskog privrednog društva, veleposednici su se sastali i odlučivali kako da prevaziđu nastale probleme pred žetvu. Zbog veoma zaoštrene situacije vojska i žandarmerija su pojačale svoje prisustvo u svim banatskim mestima.
Veleposednici su, zahvaljujući intervenciji države, iz drugih krajeva zemlje dobili pomoć u radnoj snazi i mašinama. Međutim, dobro organizovani štrajkači im nisu dozvolili rad na njivama, pa je došlo do pregovora između njih i veleposednika. Konačno su štrajkači uspeli da se izbore za bolje radne uslove i veće nadnice. Ovo kompromisno rešenje nije mnogo poboljšalo životni standard radnika i zato su počeli masovno da se iseljavaju za Ameriku, koju su smatrali obećanom zemljom. Samo iz Torontalske županije se prvih godina XX veka iselilo oko sedamdeset hiljada ljudi, a sa teritorije države 657.000 građana.Izložba u Vršcu i Pančevu
Nestabilni privredni i politički uslovi i nedostatak radne snage su naterali veleposednike, posle 1897. godine, da još više primenjuju mehanizaciju u poljoprivredi. Na pragu je bio XX vek, čekan sa puno nade, vere i neizvesnosti za bolju i lepšu budućnost. U Vršcu su 1902. godine industrijalci i poljoprivrednici organizovali veliki privredni sajam na kome su učestvovali svi značajni proizvođači poljoprivrednih proizvoda i mašina. Na sajmu su veliki uspeh postigli domaći fabrikanti Zajdl i Neukom, čiji su proizvodi i u državi i u inostranstvu bili vrlo traženi. Ovaj sajam je otvorio ministar trgovine Mađarske, Lajoš Lang uz veliki publicitet u javnosti.
Ugledavši se na svoje susede, drugi grad po veličini južnog Banata – Pančevo je 1905. godine organizovalo veliki privredni i poljoprivredni sajam, državnog i međunarodnog značaja. On je otvoren 15. avgusta i trajao je do 17. septembra. Objekti su za ovu priliku podignuti u narodnoj bašti. Najveća zgrada je bila površine 3.000 m2 gde su izlagani proizvodi raznih fabrika. Tu su bili najpoznatiji proizvođači poljoprivrednih mašina na čelu sa Hofer – Šrancom koji je imao svoje predstavništvo u Pančevu. Okolna sela, Kovačica, Alibunar, Kačarevo (Francfeld) i Mramorak su imali svoje zgrade i štandove, gde su izložili svoje poljoprivredne proizvode i rukotvorine stanovništva. Sveukupno je bilo oko 1.000 izlagača i 100.480 posetilaca iz raznih krajeva države, iz Srbije i Rumunije. Ovaj sajam je bio pun pogodak privrednika iz južnog Banata, jer je posle toga još više oživela trgovina i proizvodnja u svim granama privrede.
U drugim delovima Banata socijalni problemi nisu prestajali. Novorođeno kapitalističko društvo je nemilosrdno izrabljivalo radničku klasu i agrarni proleterijat. Nezadovoljstvo radničke klase je 1906. godine kulminiralo, prvo u Kikindi, krajem maja, kada je oko 6.000 radnika započelo štrajk. Vesti o štrajku su se brzo širile i sve više pristalica iz banatskih sela se pridruživalo štrajkačima, samo se u Zrenjaninu i pančevačkom srezu nije štrajkovalo. Zahtevi poljoprivrednih radnika pre žetve su bili: veće nadnice i bolji uslovi plaćanja u naturi. Nadničari su do tada po dogovoru vršili žito iz 12-14 dela, što je značilo da su za svoj rad dobijali svega 40-80 kg žita, a to je bilo izuzetno malo i nedovoljno za izdržavanje porodica. U zahtevima su štrajkači tražili nadnice u vrednosti jedne osmine od ukupnog roda, ili 150-250 kg pšenice za vreme žetve.
Veleposednici su ranije, loše iskustvo iz 1897. godine dobro pamtili, pa su se pripremili na vreme i odlučili sa vlastima da vojskom i žandarmerijom suzbiju organizovani štrajk na teritoriji županije. Odziv štrajkača za prekid radova je bio velik. Nije bilo mesta gde se nije obustavio rad. Pored Kikinde, najžešći otpor se pružao u Novokneževačkom srezu, u mestima Čoki, Banatskom Aranđelovu, Obebi i dalje u Srpskoj Crnji (Szerb Csernye) i Velikom Plandištu (Zichifalva) kao i u drugim mestima. U Kikindi su štrajkači strepili i strahovali da će gazde i vlasti na polja dovesti Mek Kormikove žetelice i početi žetvu. U njivama su postavljali različite prepreke da bi onemogućili bilo kakve radove.
Uticajni veleposednici su, uz podršku države sve učinili da nastale probleme prevaziđu. U početku nisu pregovarali sa štrajkačima, nego su odlučili da, umesto ljudske radne snage, upotrebe mašine. Ministarstvo poljoprivrede je preduzelo sve mere da država ima u rezervi dovoljan broj mašina za žetvu, ako se štrajk ne prekine. Pozvalo je na pregovore četiri najveća proizvođača poljoprivrednih mašina. Državna železnica i Hofer-Šrancova fabrika nisu mogle da prihvate ponudu vlade, jer nisu imale toliko veliku proizvodnju koja bi zadovoljila potrebe. Američke kompanije Mek Kormik i Beher-Melihar su prihvatile snabdevanje i uvoz mašina za vreme štrajka i za 200 veleposednika isporučile 500 mašina, što nije bilo dovoljno, ali je bilo korisno.
Proizvođači poljoprivrednih mašina su posle velikog štrajka 1906. godine preplavili banatska polja svojim proizvodima, što su gazde oberučke prihvatile jer se nikad nije znalo kada će izbiti novo radničko nezadovoljstvo. Štrajk je 1906. godine u nekim mestima prekinut silom, a negde pregovorima. Činjenica je da su se radnici izborili za nadnice povećane za 30% i prihvatili se daljeg rada.
Borbu protiv radničke klase je vodilo i Torontalsko privredno udruženje na čelu sa grofom Endre Čekonićem. Udruženje je godinama diktiralo sve uslove u privređivanju, od osnivanja novih fabrika, pa do radničkih plata i zarada. Do 1910. godine su se u 62 opštine osnivala privredna udruženja u kojima je bilo oko 10.000 članova, što pokazuje veliku privrednu snagu i napredak u Banatu.
Ekonomska kriza širom Evrope je najviše pogodila radničku klasu, koja je sve više izrabljivana i materijalno osiromašena. Duh socijalističke misli se širio brzinom munje i na ovim prostorima. Radnici u fabrikama i poljoprivredni radnici su već 1890. godine počeli organizovano da traže veće nadnice i radno vreme od osam časova.U fabrikama i u poljoprivredi, ljudsku radnu snagu su sve više počele da zamenjuju nove, savremene mašine i to je još više produbljivalo i onako duboki jaz između veleposednika i radnika. Velika nezaposlenost i nemaština su bile najveće kod radnika bezemljaša, koji su radili u poljoprivredi kao nadničari. Njihove zarade su bile izuzetno niske, pa nisu mogli da izdržavaju svoje porodice. Prilikom žetve je jedan radnik za 22 dana teškog rada od ranog jutra do kasne večeri, mogao da zaradi oko 500 kg pšenice.
Nezadovoljni i nezaposleni radnici iz banatskih sela su se organizovano pojavili ispred županijske kurije u Zrenjaninu 1897. godine i započeo je štrajk pred žetvu. Ispred svih su išli radnici iz Elemira (Szerb Elemér), njih oko 400, pa iz Arače, Žitišta (Bega Szent György), Lazareva (Lázárföld) i Mihajlova (Magyar Szent Mihály). Vesti o štrajku žetelačkih radnika su se brzo širile i ovaj pokret je dobijao sve više pristalica širom Banata.
U severnom Banatu je bio najorganizovaniji pokret agrar socijalista – štrajkača u Kikindi, Mokrinu, Padeju, Čoki, Novom Kneževcu, Banatskom Aranđelovu i Velikom Sent Miklošu. U organizaciji Torontalskog privrednog društva, veleposednici su se sastali i odlučivali kako da prevaziđu nastale probleme pred žetvu. Zbog veoma zaoštrene situacije vojska i žandarmerija su pojačale svoje prisustvo u svim banatskim mestima.
Veleposednici su, zahvaljujući intervenciji države, iz drugih krajeva zemlje dobili pomoć u radnoj snazi i mašinama. Međutim, dobro organizovani štrajkači im nisu dozvolili rad na njivama, pa je došlo do pregovora između njih i veleposednika. Konačno su štrajkači uspeli da se izbore za bolje radne uslove i veće nadnice. Ovo kompromisno rešenje nije mnogo poboljšalo životni standard radnika i zato su počeli masovno da se iseljavaju za Ameriku, koju su smatrali obećanom zemljom. Samo iz Torontalske županije se prvih godina XX veka iselilo oko sedamdeset hiljada ljudi, a sa teritorije države 657.000 građana.Izložba u Vršcu i Pančevu
Nestabilni privredni i politički uslovi i nedostatak radne snage su naterali veleposednike, posle 1897. godine, da još više primenjuju mehanizaciju u poljoprivredi. Na pragu je bio XX vek, čekan sa puno nade, vere i neizvesnosti za bolju i lepšu budućnost. U Vršcu su 1902. godine industrijalci i poljoprivrednici organizovali veliki privredni sajam na kome su učestvovali svi značajni proizvođači poljoprivrednih proizvoda i mašina. Na sajmu su veliki uspeh postigli domaći fabrikanti Zajdl i Neukom, čiji su proizvodi i u državi i u inostranstvu bili vrlo traženi. Ovaj sajam je otvorio ministar trgovine Mađarske, Lajoš Lang uz veliki publicitet u javnosti.Ugledavši se na svoje susede, drugi grad po veličini južnog Banata – Pančevo je 1905. godine organizovalo veliki privredni i poljoprivredni sajam, državnog i međunarodnog značaja. On je otvoren 15. avgusta i trajao je do 17. septembra. Objekti su za ovu priliku podignuti u narodnoj bašti. Najveća zgrada je bila površine 3.000 m2 gde su izlagani proizvodi raznih fabrika. Tu su bili najpoznatiji proizvođači poljoprivrednih mašina na čelu sa Hofer – Šrancom koji je imao svoje predstavništvo u Pančevu. Okolna sela, Kovačica, Alibunar, Kačarevo (Francfeld) i Mramorak su imali svoje zgrade i štandove, gde su izložili svoje poljoprivredne proizvode i rukotvorine stanovništva. Sveukupno je bilo oko 1.000 izlagača i 100.480 posetilaca iz raznih krajeva države, iz Srbije i Rumunije. Ovaj sajam je bio pun pogodak privrednika iz južnog Banata, jer je posle toga još više oživela trgovina i proizvodnja u svim granama privrede.
U drugim delovima Banata socijalni problemi nisu prestajali. Novorođeno kapitalističko društvo je nemilosrdno izrabljivalo radničku klasu i agrarni proleterijat. Nezadovoljstvo radničke klase je 1906. godine kulminiralo, prvo u Kikindi, krajem maja, kada je oko 6.000 radnika započelo štrajk. Vesti o štrajku su se brzo širile i sve više pristalica iz banatskih sela se pridruživalo štrajkačima, samo se u Zrenjaninu i pančevačkom srezu nije štrajkovalo. Zahtevi poljoprivrednih radnika pre žetve su bili: veće nadnice i bolji uslovi plaćanja u naturi. Nadničari su do tada po dogovoru vršili žito iz 12-14 dela, što je značilo da su za svoj rad dobijali svega 40-80 kg žita, a to je bilo izuzetno malo i nedovoljno za izdržavanje porodica. U zahtevima su štrajkači tražili nadnice u vrednosti jedne osmine od ukupnog roda, ili 150-250 kg pšenice za vreme žetve.
Veleposednici su ranije, loše iskustvo iz 1897. godine dobro pamtili, pa su se pripremili na vreme i odlučili sa vlastima da vojskom i žandarmerijom suzbiju organizovani štrajk na teritoriji županije. Odziv štrajkača za prekid radova je bio velik. Nije bilo mesta gde se nije obustavio rad. Pored Kikinde, najžešći otpor se pružao u Novokneževačkom srezu, u mestima Čoki, Banatskom Aranđelovu, Obebi i dalje u Srpskoj Crnji (Szerb Csernye) i Velikom Plandištu (Zichifalva) kao i u drugim mestima. U Kikindi su štrajkači strepili i strahovali da će gazde i vlasti na polja dovesti Mek Kormikove žetelice i početi žetvu. U njivama su postavljali različite prepreke da bi onemogućili bilo kakve radove.
Uticajni veleposednici su, uz podršku države sve učinili da nastale probleme prevaziđu. U početku nisu pregovarali sa štrajkačima, nego su odlučili da, umesto ljudske radne snage, upotrebe mašine. Ministarstvo poljoprivrede je preduzelo sve mere da država ima u rezervi dovoljan broj mašina za žetvu, ako se štrajk ne prekine. Pozvalo je na pregovore četiri najveća proizvođača poljoprivrednih mašina. Državna železnica i Hofer-Šrancova fabrika nisu mogle da prihvate ponudu vlade, jer nisu imale toliko veliku proizvodnju koja bi zadovoljila potrebe. Američke kompanije Mek Kormik i Beher-Melihar su prihvatile snabdevanje i uvoz mašina za vreme štrajka i za 200 veleposednika isporučile 500 mašina, što nije bilo dovoljno, ali je bilo korisno.
Proizvođači poljoprivrednih mašina su posle velikog štrajka 1906. godine preplavili banatska polja svojim proizvodima, što su gazde oberučke prihvatile jer se nikad nije znalo kada će izbiti novo radničko nezadovoljstvo. Štrajk je 1906. godine u nekim mestima prekinut silom, a negde pregovorima. Činjenica je da su se radnici izborili za nadnice povećane za 30% i prihvatili se daljeg rada.
Borbu protiv radničke klase je vodilo i Torontalsko privredno udruženje na čelu sa grofom Endre Čekonićem. Udruženje je godinama diktiralo sve uslove u privređivanju, od osnivanja novih fabrika, pa do radničkih plata i zarada. Do 1910. godine su se u 62 opštine osnivala privredna udruženja u kojima je bilo oko 10.000 članova, što pokazuje veliku privrednu snagu i napredak u Banatu.
ciobu
Član
To sve ima ovde http://www.banaterra.eu/srpski_nou/index.php mada je sajt Rumunski ali ima i na Srpskom jeziku jako zanimljiva stranica
Vredi za sve Banacane Cak ima i uzivo kamera centra Temiosvara
Pozdrav
Vredi za sve Banacane Cak ima i uzivo kamera centra Temiosvara
Pozdrav
utorak, februar 21st, 2012 | Postavio admin
[h=1]Istorija razvoja poljoprivrednih mašina u Banatu od 1718. do 1918. (17)[/h]Opremljenost veleposeda mehanizacijom
Kakva je bila opremljenost pojedinih veleposeda u poljoprivrednoj mehanizaciji, šta su imali i proizvodili početkom XX veka, najbolje će pokazati sledeći navedeni primeri.
Grof Endre Čekonić je imao posede u nekoliko mesta u Banatu i njegovo imanje je važilo za najuglednije i najorganizovanije. Površina njegovih poseda je iznosila 44.000 kj, od toga 38.902 kj u Banatu. Od celokupne površine 32.486 kj su bile oranice, na kojima su se proizvodile sve vrste poljoprivrednih kultura, a najviše žitarica, kukuruza, šećerne repe, duvana, konoplje i drugo. Na 5.000 kj je proizvodio kulture koje su se koristile za ishranu stoke i ergele.
Prosečni prinosi na imanju su 1910. godine bili: pšenice 10 metričkih centi, ječma 11,91 mc, zobi 11,53 mc, duvana 6 mc, konoplje 4,6 mc, i drugih poljoprivrednih kultura. Od mehanizacije, na imanju su bile dve garniture Faulerovog parnog pluga sa dva lokomobila i jedan parni plug sa jednim lokomobilom. Pored toga, Čekonić je imao 20 parnih lokomobila i vršalica snage 8-9 KS i 22 žetelice. Za obradu zemlje je koristio i zapregu i imao je 319 bivola. U njegovoj ergeli je bilo 672 konja, polukrvnih engleskih i nonijusa.
Centar Čekonićevog imanja je bio Žombolj, gde je grof među prvima u državi uveo struju krajem XIX veka i lokalnu privrednu železničku traku, dugu 60 km. Imao je električnu centralu, mlin na električni pogon, tri parna mlina i jedan mlin na motorni pogon. Za održavanje poljoprivredne mehanizacije je imao veliku mašinsku i kovačku radionicu. Čekonićevo gazdinstvo je bilo za uzor, što dokazuju pregršti medalja i diploma osvojenih na raznim sajmovima i izložbama širom Austrougarske.
Grof Jene Karačonji iz Banloka je imao posed od 17.000 kj. Zimsko oranje je radio sa svojim parnim plugom Fauler, sa dva lokomobila.
Grof Feliks Harnonkort iz Ečke je imao u svom posedu 21.634 kj zemlje. Duboko oranje je na njegovom imanju radilo uslužno, Parno plužno udruženje iz Zrenjanina.
Princeza od San Marka, Mileva Nako iz Komluša je imala posed od 12.000 kj. Oranje se na njenim njivama vršilo pomoću dve garniture parnog pluga tipa Fauler. Imanje joj je bilo poznato po proizvodnji voća.
Grof Šandor Nako iz Velikog Sent Mikloša je na svom posedu od 8.000 kj zemlje, koristio garnituru Faulerovog parnog pluga. Bio je poznati proizvođač mleka i imao je oko 2.000 krava muzara.
Baron Ferenc Gerlici iz Deske je gazdovao na posedu od 8.500 kj zemlje. Na njegovim njivama je orano sa Faulerovim parnim plugom, sa dve mašine. Gerlici je bio poznat po stočarstvu i konjarstvu.
Braća Karolj i Artur Lederer iz Čoke, su u svom posedu imali gazdinstvo od 9.500 kj i 2.000 kj zemlje su držali u zakup. Njihovo gazdinstvo je bilo jedno od najpoznatijih u Banatu i mnogim veleposednicima su služili za primer, po vođenju i raznovrsnosti proizvodnje. Duboko oranje je rađeno sa Faulerovim parnim plugom sa dva lokomobila. Pored toga, imali su osam parnih vršalica od 10 ks i 30 žetelica vezačica. Proizvodili su na 600 kj šećernu repu, na 200 kj crni luk, na 300 kj grožđe, na 100 kj lan, na 100 kj sirak, na 100 kj lubenice, na 30 kj krastavce i na 15 kj paradajz. Na ostalim površinama su proizvodili žitarice i kukuruz. Stočarstvom se nisu bavili, ali su posedovali ergelu radnih konja murana i belgijanaca koje su koristili za rad na imanju. Ledereri su imali svoju električnu centralu, četiri fabrike alkohola, hladnjaču, podrum za vino, tri parne pumpe za odvodnjavanje, 3.500 kj ritske zemlje i oko 16 km industrijskog koloseka.
Baron Erne Danijel iz Velikog Gaja je imao posed od 5.100 kj. Koristio je dve garniture Faulerovog parnog pluga sa dva lokomobila. Na svom imanju je svake godine sejao 50% površine žitaricama, a na drugoj polovini je proizvodio povrće, kukuruz i duvan.
Baron Ivan Bajić iz Bočara je svoje imanje od 4.517 kj obrađivao Faulerovim parnim plugom sa dva lokomobila, koje je izdavao u zakup. Bio je poznat po uzgajanju engleskih punokrvnih i polukrvnih konja.
Laslo Danijel iz Konaka je imao posed od 2.758 kj. Orao je sa parnim plugom Kemna sa dva lokomobila. Poznat je bio po stadu podolskih goveda od 1.000 komada.
Dr Laslo Đerćanfi je imao veleposed u Đeru (danas Rumunija), površine 3.500 kj. U ovom mestu su veleposednici imali udruženje za izdavanje parnog pluga, kojim su orali svoje njive. Posed dr Đerćanfija je bio poznat po ukrštanju biljaka, stvaranju novih sorti i po proizvodnji semena.
Baron Bela, Talijan iz Novog Kneževca, imao je uzorno gazdinstvo veličine 2.100 kj, koje je bilo poznato u zemlji i inostranstvu. Zemlju je pripremao sa parnim plugom svoga rođaka Ivana Bajića. Među prvima je u Banatu imao zalivni sistem na svojim njivama i stanicu za selekciju kukuruza. Ubrajao se u najveće proizvođače mladica voća i ukrasnog drveća. Površina njegovog rasadnika, zvana po ženi ”Marijina voćna plantaža“, prostirala se na 70 kj. Na svom imanju je imao industrijski kolosek i kanale za odvodnjavanje i navodnjavanje njiva.
Jene Ronaji iz Malog Sombora je imao imanje od 1.786 kj. Duboko oranje je rađeno sa samohodnim, parnim plugom Mek Laren.
Iz par pobrojanih primera se vidi da su najveći veleposednici u Torontalskoj županiji u prvoj deceniji XX veka primenjivali najmodernije poljoprivredne mašine svetskih proizvođača u svojoj proizvodnji.
Do početka Prvog svetskog rata, u skoro svakom banatskom selu je bilo po nekoliko parnih vršalica koje su držali preduzimljivi Jevreji, bravari i mašinisti, koji su uslužno vršili žito. Njima su pomagale ”uslužne družine“, koje su po dogovoru sa vlasnicima njiva vršili žita i naplaćivali svoj rad, najčešće u naturi. Po statistici iz 1915. godine, na teritoriji Ugarske je bilo 18.892 parne, 1.459 motornih i 33.936 vršalica sa dolapom. Od ukupnih zasejanih površina žitarica, 72,4% je ovršeno sa parnim vršalicama, 13,2% sa motornim i samo 3,6% sa vršalicama koje su pokretali konji.
Izbijanjem Prvog svetskog rata, 1914. godine, uvedeno je ratno privređivanje na teritoriji Banata. Muškarci stariji od 17 godina su mobilisani, a teške poljoprivredne poslove su obavljali starci, žene i deca. Na ratište jedino nisu odvedeni vlasnici vršalica i mašinisti, bez kojih se ne bi mogla obaviti vršidba. Bila je velika potražnja za hranom i poljoprivrednim proizvodima, jer je vojska svu proizvedenu hranu uzimala za svoje potrebe. Veliki ratni izdaci su teško uzdrmali privredu i poljoprivredu u Austrougarskoj, koja nije mogla da snosi teret ratovanja. Nastala je nekontrolisana inflacija i nagli porast cena, što je dovelo do osiromašenja stanovništva. Veliki ratni gubici su prouzrokovali desetkovanje stočnog fonda, a konja posebno. U Zrenjaninu je 1918. godine osnovana „Torontalska industrija poljoprivrednih strojeva i livnica gvožđa”. Osnivači su bili: Geza Gros, Ede Đarfaš i Aleksandar Grinvald. Ova fabrika poljoprivrednih mašina je bila poslednja, osnovana u Banatu u tadašnjoj državi. U najvećem plamenu rata, 21. novembra 1916. godine, umro je car Franc Jozef I. Sa njim je ubrzo umrlo Austrougarsko carstvo i čitava jedna epoha. Posle završetka Prvog svetskog rata 1918. godine, teritorija Banata je podeljena između Kraljevine Rumunije, Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca i Republike Mađarske.
Banatska beskrajna, nepregledna ravnica, sa svojim povijenim žitima na vetru, vekovima je poznata širom sveta po svojoj odličnoj pšenici. Njeni vredni stanovnici su se neprekidno borili sa neukrotivim rekama, otimali od njih zemlju za sebe, pobeđivali ih i obrađivali tešku banatsku crnicu sa uspehom. Na svojim putovanjima, prolazeći kroz Banat krajem XIX veka, engleski geograf i istraživač Panton je rekao: ”Banat nije samo žitnica Ugarske, Banat je žitnica Austrougarskog carstva. Vi možete putovati do delte Nila i nigde nećete naići na tako Bogom danu, privilegovanu, plodnu zemlju.“ Banat je takav i danas.
[h=1]Istorija razvoja poljoprivrednih mašina u Banatu od 1718. do 1918. (17)[/h]Opremljenost veleposeda mehanizacijom
Kakva je bila opremljenost pojedinih veleposeda u poljoprivrednoj mehanizaciji, šta su imali i proizvodili početkom XX veka, najbolje će pokazati sledeći navedeni primeri.Grof Endre Čekonić je imao posede u nekoliko mesta u Banatu i njegovo imanje je važilo za najuglednije i najorganizovanije. Površina njegovih poseda je iznosila 44.000 kj, od toga 38.902 kj u Banatu. Od celokupne površine 32.486 kj su bile oranice, na kojima su se proizvodile sve vrste poljoprivrednih kultura, a najviše žitarica, kukuruza, šećerne repe, duvana, konoplje i drugo. Na 5.000 kj je proizvodio kulture koje su se koristile za ishranu stoke i ergele.
Prosečni prinosi na imanju su 1910. godine bili: pšenice 10 metričkih centi, ječma 11,91 mc, zobi 11,53 mc, duvana 6 mc, konoplje 4,6 mc, i drugih poljoprivrednih kultura. Od mehanizacije, na imanju su bile dve garniture Faulerovog parnog pluga sa dva lokomobila i jedan parni plug sa jednim lokomobilom. Pored toga, Čekonić je imao 20 parnih lokomobila i vršalica snage 8-9 KS i 22 žetelice. Za obradu zemlje je koristio i zapregu i imao je 319 bivola. U njegovoj ergeli je bilo 672 konja, polukrvnih engleskih i nonijusa.
Centar Čekonićevog imanja je bio Žombolj, gde je grof među prvima u državi uveo struju krajem XIX veka i lokalnu privrednu železničku traku, dugu 60 km. Imao je električnu centralu, mlin na električni pogon, tri parna mlina i jedan mlin na motorni pogon. Za održavanje poljoprivredne mehanizacije je imao veliku mašinsku i kovačku radionicu. Čekonićevo gazdinstvo je bilo za uzor, što dokazuju pregršti medalja i diploma osvojenih na raznim sajmovima i izložbama širom Austrougarske.
Grof Jene Karačonji iz Banloka je imao posed od 17.000 kj. Zimsko oranje je radio sa svojim parnim plugom Fauler, sa dva lokomobila.
Grof Feliks Harnonkort iz Ečke je imao u svom posedu 21.634 kj zemlje. Duboko oranje je na njegovom imanju radilo uslužno, Parno plužno udruženje iz Zrenjanina.
Princeza od San Marka, Mileva Nako iz Komluša je imala posed od 12.000 kj. Oranje se na njenim njivama vršilo pomoću dve garniture parnog pluga tipa Fauler. Imanje joj je bilo poznato po proizvodnji voća.
Grof Šandor Nako iz Velikog Sent Mikloša je na svom posedu od 8.000 kj zemlje, koristio garnituru Faulerovog parnog pluga. Bio je poznati proizvođač mleka i imao je oko 2.000 krava muzara.
Baron Ferenc Gerlici iz Deske je gazdovao na posedu od 8.500 kj zemlje. Na njegovim njivama je orano sa Faulerovim parnim plugom, sa dve mašine. Gerlici je bio poznat po stočarstvu i konjarstvu.
Braća Karolj i Artur Lederer iz Čoke, su u svom posedu imali gazdinstvo od 9.500 kj i 2.000 kj zemlje su držali u zakup. Njihovo gazdinstvo je bilo jedno od najpoznatijih u Banatu i mnogim veleposednicima su služili za primer, po vođenju i raznovrsnosti proizvodnje. Duboko oranje je rađeno sa Faulerovim parnim plugom sa dva lokomobila. Pored toga, imali su osam parnih vršalica od 10 ks i 30 žetelica vezačica. Proizvodili su na 600 kj šećernu repu, na 200 kj crni luk, na 300 kj grožđe, na 100 kj lan, na 100 kj sirak, na 100 kj lubenice, na 30 kj krastavce i na 15 kj paradajz. Na ostalim površinama su proizvodili žitarice i kukuruz. Stočarstvom se nisu bavili, ali su posedovali ergelu radnih konja murana i belgijanaca koje su koristili za rad na imanju. Ledereri su imali svoju električnu centralu, četiri fabrike alkohola, hladnjaču, podrum za vino, tri parne pumpe za odvodnjavanje, 3.500 kj ritske zemlje i oko 16 km industrijskog koloseka.
Baron Erne Danijel iz Velikog Gaja je imao posed od 5.100 kj. Koristio je dve garniture Faulerovog parnog pluga sa dva lokomobila. Na svom imanju je svake godine sejao 50% površine žitaricama, a na drugoj polovini je proizvodio povrće, kukuruz i duvan.
Baron Ivan Bajić iz Bočara je svoje imanje od 4.517 kj obrađivao Faulerovim parnim plugom sa dva lokomobila, koje je izdavao u zakup. Bio je poznat po uzgajanju engleskih punokrvnih i polukrvnih konja.
Laslo Danijel iz Konaka je imao posed od 2.758 kj. Orao je sa parnim plugom Kemna sa dva lokomobila. Poznat je bio po stadu podolskih goveda od 1.000 komada.
Dr Laslo Đerćanfi je imao veleposed u Đeru (danas Rumunija), površine 3.500 kj. U ovom mestu su veleposednici imali udruženje za izdavanje parnog pluga, kojim su orali svoje njive. Posed dr Đerćanfija je bio poznat po ukrštanju biljaka, stvaranju novih sorti i po proizvodnji semena.
Baron Bela, Talijan iz Novog Kneževca, imao je uzorno gazdinstvo veličine 2.100 kj, koje je bilo poznato u zemlji i inostranstvu. Zemlju je pripremao sa parnim plugom svoga rođaka Ivana Bajića. Među prvima je u Banatu imao zalivni sistem na svojim njivama i stanicu za selekciju kukuruza. Ubrajao se u najveće proizvođače mladica voća i ukrasnog drveća. Površina njegovog rasadnika, zvana po ženi ”Marijina voćna plantaža“, prostirala se na 70 kj. Na svom imanju je imao industrijski kolosek i kanale za odvodnjavanje i navodnjavanje njiva.
Jene Ronaji iz Malog Sombora je imao imanje od 1.786 kj. Duboko oranje je rađeno sa samohodnim, parnim plugom Mek Laren.Iz par pobrojanih primera se vidi da su najveći veleposednici u Torontalskoj županiji u prvoj deceniji XX veka primenjivali najmodernije poljoprivredne mašine svetskih proizvođača u svojoj proizvodnji.
Do početka Prvog svetskog rata, u skoro svakom banatskom selu je bilo po nekoliko parnih vršalica koje su držali preduzimljivi Jevreji, bravari i mašinisti, koji su uslužno vršili žito. Njima su pomagale ”uslužne družine“, koje su po dogovoru sa vlasnicima njiva vršili žita i naplaćivali svoj rad, najčešće u naturi. Po statistici iz 1915. godine, na teritoriji Ugarske je bilo 18.892 parne, 1.459 motornih i 33.936 vršalica sa dolapom. Od ukupnih zasejanih površina žitarica, 72,4% je ovršeno sa parnim vršalicama, 13,2% sa motornim i samo 3,6% sa vršalicama koje su pokretali konji.
Izbijanjem Prvog svetskog rata, 1914. godine, uvedeno je ratno privređivanje na teritoriji Banata. Muškarci stariji od 17 godina su mobilisani, a teške poljoprivredne poslove su obavljali starci, žene i deca. Na ratište jedino nisu odvedeni vlasnici vršalica i mašinisti, bez kojih se ne bi mogla obaviti vršidba. Bila je velika potražnja za hranom i poljoprivrednim proizvodima, jer je vojska svu proizvedenu hranu uzimala za svoje potrebe. Veliki ratni izdaci su teško uzdrmali privredu i poljoprivredu u Austrougarskoj, koja nije mogla da snosi teret ratovanja. Nastala je nekontrolisana inflacija i nagli porast cena, što je dovelo do osiromašenja stanovništva. Veliki ratni gubici su prouzrokovali desetkovanje stočnog fonda, a konja posebno. U Zrenjaninu je 1918. godine osnovana „Torontalska industrija poljoprivrednih strojeva i livnica gvožđa”. Osnivači su bili: Geza Gros, Ede Đarfaš i Aleksandar Grinvald. Ova fabrika poljoprivrednih mašina je bila poslednja, osnovana u Banatu u tadašnjoj državi. U najvećem plamenu rata, 21. novembra 1916. godine, umro je car Franc Jozef I. Sa njim je ubrzo umrlo Austrougarsko carstvo i čitava jedna epoha. Posle završetka Prvog svetskog rata 1918. godine, teritorija Banata je podeljena između Kraljevine Rumunije, Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca i Republike Mađarske.
Banatska beskrajna, nepregledna ravnica, sa svojim povijenim žitima na vetru, vekovima je poznata širom sveta po svojoj odličnoj pšenici. Njeni vredni stanovnici su se neprekidno borili sa neukrotivim rekama, otimali od njih zemlju za sebe, pobeđivali ih i obrađivali tešku banatsku crnicu sa uspehom. Na svojim putovanjima, prolazeći kroz Banat krajem XIX veka, engleski geograf i istraživač Panton je rekao: ”Banat nije samo žitnica Ugarske, Banat je žitnica Austrougarskog carstva. Vi možete putovati do delte Nila i nigde nećete naići na tako Bogom danu, privilegovanu, plodnu zemlju.“ Banat je takav i danas.
[h=1]Istorija razvoja poljoprivrednih mašina u Banatu od 1718. do 1918. (1
[/h][h=3]Biografija velikana iz istorije poljoprivrednih mašina[/h]DŽON DIR
Džon Dir je rođen 7. februara 1804. godine u Ratlandu, u američkoj državi Vermont. Po struci je bio kovač i tako je i započeo svoju karijeru. Te tridesete godine XIX veka, nisu bile povoljne za sticanje novca i bogatstva u Vermontu. Počela je zlatna groznica i mase ljudi su napuštale svoje domove i kretale put zapada. Džon Dir je odlučio da i sam tamo, na zapadu proba svoju sreću. Ostavio je porodicu, pridružio se pionirima, putovao brodovima i karavanima dok nije stigao do malog naselja Grand Detur u Ilinoisu. Tamo je otvorio kovačku radnju, jer kovača nije bilo i potkivao je konje i oštrio plugove.
Ubrzo je Džon Dir video da liveni, gvozdeni plugovi koje su pioniri doneli sa istoka, nisu dobri i odgovarajući za tešku, tvrdu, prerijsku zemlju srednjeg zapada. On je odlučio da napravi bolji plug. Taj novi plug je morao biti sa dobro podešenom plužnom daskom i raonikom od visokopoliranog čelika, da bi zemlja spadala sa njega kada bi prevrnuo zemlju i prorezao brazdu. Kako čelika u okolini nije bilo, uzeo je staru, slomijenu testeru i 1837. godine od nje napravio plug, koji je uspešno isprobao na farmi
Luisa Krendala u blizini Grand Detura. Videvši da nema sirovine, Džon Dir je počeo da uvozi 1843. godine čelik iz Engleske, koji je stizao preko Atlantika, pa Misisipijem brodovima i na kraju kolima 40 milja do malog Grand Detura.
Ovaj put je bio izuzetno skup, pa se Džon Dir preselio u trgovački centar Molino na Misisipiju – Ilinois. Tamo je otvorio fabriku koja je do 1855. godine prodala 10.000 plugova. Kada je fabrika postala poznata, Dir se polako povukao iz posla i prepustio vođenje firme svom sinu Čarlsu. Ova fabrika je 1868. godine postala akcionarsko preduzeće, Dir i Kompanija (Deer&Company). Životno geslo Džona Dira, od samih početaka je bilo: “Ja nikada neću staviti svoje ime na proizvod koji nema u sebi, ono najbolje u meni”. Džon Dir, mali, ali i ambiciozni kovač, umro je 17. maja 1886. godine, a firma koju je osnovao je nastavila da se razvija i postala najveći proizvođač poljoprivrednih mašina na svetu.
DŽON FAULER
Džon Fauler, Englez, rođen je 11. jula 1826. godine u Viltširu, u bogatoj trgovačkoj, kvekerskoj porodici. Džon je krenuo očevim stopama i postao trgovac žitom. Dobro je zarađivao i da je tako nastavio, možda bi živeo duže i srećnije. No, njegov nemiran duh mu nije dozvolio da živi običan život, ostavio je posao i 1847. godine otišao u Midlsboro, gde se pridružio grupi inžinjera koji su manufakturno proizvodili delove za lokomotive.
Ponovo mu je životna sreća bila naklonjena, dobro je zarađivao i mogao je da radi u struci kao inžinjer. Putujući poslovno u Irsku, Džon Fauler je video ljude koji umiru od gladi, jer je žetva krompira u poslednje dve godine potpuno podbacila. Ovo je duboko potreslo Džonovu kvekersku dušu i promenilo njegov život.
Džon Fauler je ponovo ostavio posao i odlučio da se posveti istraživanjima i mašinskoj obradi zemlje, koristeći paru. Rezultat tih istraživanja je bio njegov plug prikazan na velikoj izložbi 1851. godine u Londonu, koji je po njegovoj narudžbini napravio Rensom. Englesko Kraljevsko poljoprivredno društvo je uzalud nudilo nagrade za dobar parni plug i između 1830-1850. godine je bilo više ljudi koji su bezuspešno pokušavali da ga naprave. Treba napomenuti, lorda Vilobija, Džona Hekouta i markiza Tvidejla. Džon Fauler je uspeo u onome u čemu drugi nisu i 1858. godine je dobio od engleskog Kraljevskog poljoprivrednog društva 500 funti za svoj balansni plug. Ime Džon Fauler je postalo sinonim za balansni plug. Nažalost, nosilac tog imena je nesrećnim slučajem poginuo u lovu 1864. godine u svojoj trideset osmoj godini života. Njegovi naslednici su nastavili i razvili proizvodnju pod imenom Džon Fauler i kompanija.
[/h][h=3]Biografija velikana iz istorije poljoprivrednih mašina[/h]DŽON DIR
Džon Dir je rođen 7. februara 1804. godine u Ratlandu, u američkoj državi Vermont. Po struci je bio kovač i tako je i započeo svoju karijeru. Te tridesete godine XIX veka, nisu bile povoljne za sticanje novca i bogatstva u Vermontu. Počela je zlatna groznica i mase ljudi su napuštale svoje domove i kretale put zapada. Džon Dir je odlučio da i sam tamo, na zapadu proba svoju sreću. Ostavio je porodicu, pridružio se pionirima, putovao brodovima i karavanima dok nije stigao do malog naselja Grand Detur u Ilinoisu. Tamo je otvorio kovačku radnju, jer kovača nije bilo i potkivao je konje i oštrio plugove.Ubrzo je Džon Dir video da liveni, gvozdeni plugovi koje su pioniri doneli sa istoka, nisu dobri i odgovarajući za tešku, tvrdu, prerijsku zemlju srednjeg zapada. On je odlučio da napravi bolji plug. Taj novi plug je morao biti sa dobro podešenom plužnom daskom i raonikom od visokopoliranog čelika, da bi zemlja spadala sa njega kada bi prevrnuo zemlju i prorezao brazdu. Kako čelika u okolini nije bilo, uzeo je staru, slomijenu testeru i 1837. godine od nje napravio plug, koji je uspešno isprobao na farmi
Luisa Krendala u blizini Grand Detura. Videvši da nema sirovine, Džon Dir je počeo da uvozi 1843. godine čelik iz Engleske, koji je stizao preko Atlantika, pa Misisipijem brodovima i na kraju kolima 40 milja do malog Grand Detura.Ovaj put je bio izuzetno skup, pa se Džon Dir preselio u trgovački centar Molino na Misisipiju – Ilinois. Tamo je otvorio fabriku koja je do 1855. godine prodala 10.000 plugova. Kada je fabrika postala poznata, Dir se polako povukao iz posla i prepustio vođenje firme svom sinu Čarlsu. Ova fabrika je 1868. godine postala akcionarsko preduzeće, Dir i Kompanija (Deer&Company). Životno geslo Džona Dira, od samih početaka je bilo: “Ja nikada neću staviti svoje ime na proizvod koji nema u sebi, ono najbolje u meni”. Džon Dir, mali, ali i ambiciozni kovač, umro je 17. maja 1886. godine, a firma koju je osnovao je nastavila da se razvija i postala najveći proizvođač poljoprivrednih mašina na svetu.
DŽON FAULER
Džon Fauler, Englez, rođen je 11. jula 1826. godine u Viltširu, u bogatoj trgovačkoj, kvekerskoj porodici. Džon je krenuo očevim stopama i postao trgovac žitom. Dobro je zarađivao i da je tako nastavio, možda bi živeo duže i srećnije. No, njegov nemiran duh mu nije dozvolio da živi običan život, ostavio je posao i 1847. godine otišao u Midlsboro, gde se pridružio grupi inžinjera koji su manufakturno proizvodili delove za lokomotive.Ponovo mu je životna sreća bila naklonjena, dobro je zarađivao i mogao je da radi u struci kao inžinjer. Putujući poslovno u Irsku, Džon Fauler je video ljude koji umiru od gladi, jer je žetva krompira u poslednje dve godine potpuno podbacila. Ovo je duboko potreslo Džonovu kvekersku dušu i promenilo njegov život.
Džon Fauler je ponovo ostavio posao i odlučio da se posveti istraživanjima i mašinskoj obradi zemlje, koristeći paru. Rezultat tih istraživanja je bio njegov plug prikazan na velikoj izložbi 1851. godine u Londonu, koji je po njegovoj narudžbini napravio Rensom. Englesko Kraljevsko poljoprivredno društvo je uzalud nudilo nagrade za dobar parni plug i između 1830-1850. godine je bilo više ljudi koji su bezuspešno pokušavali da ga naprave. Treba napomenuti, lorda Vilobija, Džona Hekouta i markiza Tvidejla. Džon Fauler je uspeo u onome u čemu drugi nisu i 1858. godine je dobio od engleskog Kraljevskog poljoprivrednog društva 500 funti za svoj balansni plug. Ime Džon Fauler je postalo sinonim za balansni plug. Nažalost, nosilac tog imena je nesrećnim slučajem poginuo u lovu 1864. godine u svojoj trideset osmoj godini života. Njegovi naslednici su nastavili i razvili proizvodnju pod imenom Džon Fauler i kompanija.
interesantno i zanimljivo za podsecanje ne davne istorije salasa
http://www.novibechej.com/index.php/plam-zavicaja/351-izgled-salasarskog-dvorista
http://www.novibechej.com/index.php/plam-zavicaja/351-izgled-salasarskog-dvorista
jos malo o salasima
http://www.klaster.eu.org/salasi.htm
http://www.visitserbia.org/i2.php?modid=20&p=readdesc&infoid=35&portalid=2
Da bi saznali kakav je bio život fijakerista, šta su rekli o svom pozivu ljudi koji su se bavili ovim neobičnim zanatom, navešćemo odlomak citata jednog od njih po imenu Justin Vukadinovića, koji se spominje u knjizi iz 1975. godine pod nazivom Somborski fijakeristi, autora Milenka Beljanskog.
„ ...Ceo svoj vek sam proveo kao fijakerista, od malih nogu.... Šta mi fijakeristi značimo? Isto što autobusi ili automobili danas! Niko nije pravio beleške o nama, da bi se doznalo koliko smo porodilja prevezli u bolnicu. U vreme moje mladosti mi smo fijakeristi bili najbrži. Onda se nije znalo za bicikle a kamoli za automobile. Mi smo najpre stizali gde god je traženo.... na poslu se ostajalo dok se ne smrkne, tako se radilom neko čak počev od 3,4 sata izjutra. Kao fijakerista sačuvao sam zdravlje, živim kao i svaki drugi radni čovek, imam 3 jutra zemlje i ni u čemu ne oskudevam. Šta zaželim-to imam! Jedino mi ne trebaju radio ni televizijam ja sam naučio bez njih!“
a mi bi svi hteli u danasnje vreme da imamo 300 jutara
http://www.klaster.eu.org/salasi.htm
http://www.visitserbia.org/i2.php?modid=20&p=readdesc&infoid=35&portalid=2
Da bi saznali kakav je bio život fijakerista, šta su rekli o svom pozivu ljudi koji su se bavili ovim neobičnim zanatom, navešćemo odlomak citata jednog od njih po imenu Justin Vukadinovića, koji se spominje u knjizi iz 1975. godine pod nazivom Somborski fijakeristi, autora Milenka Beljanskog.
„ ...Ceo svoj vek sam proveo kao fijakerista, od malih nogu.... Šta mi fijakeristi značimo? Isto što autobusi ili automobili danas! Niko nije pravio beleške o nama, da bi se doznalo koliko smo porodilja prevezli u bolnicu. U vreme moje mladosti mi smo fijakeristi bili najbrži. Onda se nije znalo za bicikle a kamoli za automobile. Mi smo najpre stizali gde god je traženo.... na poslu se ostajalo dok se ne smrkne, tako se radilom neko čak počev od 3,4 sata izjutra. Kao fijakerista sačuvao sam zdravlje, živim kao i svaki drugi radni čovek, imam 3 jutra zemlje i ni u čemu ne oskudevam. Šta zaželim-to imam! Jedino mi ne trebaju radio ni televizijam ja sam naučio bez njih!“
a mi bi svi hteli u danasnje vreme da imamo 300 jutara
Poslednja izmena:
[h=1]Istorija razvoja poljoprivrednih mašina u Banatu od 1718. do 1918. (19)[/h]
Biografija velikana iz istorije poljoprivrednih mašina* Sajras Hol Mek Kormik (Cyrus Hall Mc Cormick): Amerika. Žetelice. Kovači. Čikago. London. Pariz. Hamburg. Beč. Derbi.* Džozef Raston (Joseph Ruston): Englez. Vetrenjače. „Ruston, Burton&Proctor”. Bageri. Liverpul. Mančester.SAJRAS HOL MEK KORMIK
Sajras Hol Mek Kormik je rođen 15. februara 1809. godine u Rokbridžu u Americi. Kao mladić od 22 godine je 1831. godine preuzeo očev dugo godišnji, bezuspešni posao u pravljenju žetelica. Za šest nedelja je Sajras konstruisao novu žetelicu i uspešno je isprobao na komšijskoj farmi u Valnutgrou. On je više puta menjao konstrukciju svoje žetelice i patentirao je 1834. godine. Do 1847. godine je toliko proširio proizvodnju ovih mašina da u malom Valnut Grovu nije bilo dovoljno kovača koji bi mogli da ih naprave. Zato se udružio sa Grejom, kupio plac i napravio fabriku u Čikagu i 1848. godine proizveo 500 žetelica.
Na velikoj izložbi u Londonu je Mek Kormik dobio prvu veliku zlatnu medalju, a kasnije su se ređale medalje na izložbama u Parizu, Hamburgu i Beču. Postao je počasni član Francuske akademije nauka, i član Francuske počasne legije. U godini svog jubileja, pedesetogodišnjici od stvaranja prve žetelice, Mek Kormik je od engleskog Kraljevskog poljoprivrednog društva 1881. godine dobio nagradu, posle isprobavanja njegove žetelice u Derbiju, koja je vezivala plastove u snopove. Sajras Hol Mek Kormik je umro 13. maja 1884. godine, a iste godine su njegovi naslednici i Mek Kormikova kompanija žetelačkih mašina (Mc Cormick harvesting machine Co) prodali 54.841 žetelicu.DŽOZEF RASTON
Osnivač kompanije Raston-Proktor je bio Džozef Raston, Englez, rođen u Četerisu 1835. godine. Odrastao je na velikoj i bogatoj farmi svoga oca koja je zapošljavala 28 ljudi. Posle završenog školovanja je radio u šefildskoj firmi koja je proizvodila noževe. Džozef Raston je rođen sa talentom za biznis. Ovaj talenat se veoma brzo iskazao, pa je došlo do pregovora Džozefa Rastona sa Bartonom i Proktorom iz Linkolna. Barton i Proktor su gradili postrojenja za vetrenjače i popravljali sve vrste, tada postojećih poljoprivrednih mašina. Oni su bili poznati u Engleskoj po svom kvalitetnom radu, ali nisu imali dovoljno sredstava za ulaganje u veće poslove. Ovo je bila odlična prilika za mladog i ambicioznog Džozefa Rastona i januara 1857. godine je sklopljen ugovor, po kome je svaki partner dobijao jednako, 150 funti godišnje plate, a preduzeće se zvalo Raston-Barton-Proktor (Ruston-Burton&Proctor). Osim toga, Džozef Raston je dobijao posebne premije, za svaku prodatu parnu mašinu 5 funti, a 1 funtu za prodatu vršalicu. Odmah, nakon sklapanja ugovora je Džozef Raston naglo proširio proizvodnju, što je bilo previše za partnera Bartona koji ih je 18. jula 1857. godine napustio.
Do penzionisanja Džozefa Rastona, 1864. godine, kompanija Raston-Proktor je zapošljavala više stotina ljudi. On je stvorio firmu koja je bila za ugled i proizvodila sve vrste poljoprivrednih i drugih mašina, kao što su bageri kojima je prokopavan veliki kanal za brodove između Liverpula i Mančestera, i koja je stalno dobijala nagrade na izložbama širom sveta. Omiljeni moto ovog ambicioznog poslovnog čoveka je bio: “Moj kupac je moj najbolji prijatelj”. Kompanija Raston-Proktor je 1889. godine zapošljavala 1.600 ljudi i bila jedna od najvećih kompanija u Engleskoj.
- - - - - - - - - -
[h=1]Istorija razvoja poljoprivrednih mašina u Banatu od 1718. do 1918. (20)[/h]
Biografija velikana iz istorije poljoprivrednih mašina
• Čarls Barel (Charles Burrell): Tetford. Parni lokomobil. Parni pogon.
• Braća Eberhard (Gebrüder Eberhardt): kovač. Kolar. Ulm. Cirih. Plugovi. Divlji vepar.ČARLS BAREL
Braća Barel, Džozef, Džems i Vilijam su živeli u engleskom gradiću Tetfordu i 1803. godine su počeli manufakturno da proizvode poljoprivredne alatke i različite poljoprivredne mašine. Posle smrti Džozefa Barela, 1831. godine, njegov nećak Čarls je došao na njegovo mesto i ubrzo preuzeo svu odgovornost i teret poslova na sebe, mada je bio mladić od dvadeset godina. Čarls Barel je stvorio preduzeće poznato u svetu pod imenom Čarls Barel i sinovi (Charles Burrell&Sons). Svoj prvi parni lokomobil je Čarls Barel proizveo 1846.godine. Kasnije je on svoje lokomobile usavršio i pokazao svetu njihov rad u Hajd parku, u vreme održavanja velike svetske izložbe u Londonu 1851. godine. Svoje lokomobile je Čarls Barel pravio različitih jačina, od 5, 6, 7, i 8 konjskih snaga i prodavao ih je u proseku za 180 funti. Čarls Barel se 1855. godine susreo sa poznatim inžinjerom Džemsom Bojdelom, koji je 1846. godine patentirao svoj beskonačni točak, pa je prodao Barelu licencu da može da proizvodi i unapredi svoje mašine sa njegovim patentom, što je Barel i uradio.
Kompanija Čarlsa Barela je bila među prvima u svetu, koja je proizvodila vučne poljoprivredne mašine. Zapošljavala je oko 300 ljudi i izvozila svoje proizvode širom sveta. Tokom Prvog svetskog rata, kompanija je proizvodila municiju za potrebe vojske, a 1928. godine je konačno ukinuta. Danas je ime Čarlsa Barela zaboravljeno, ali ono živi na stotinama očuvanih kolekcijskih proizvoda, koji su se pokretali na parni pogon, kao što je to nekada bio i cenjeni, čuveni Rols Rojs.BRAĆA EBERHARD
Vilhelm, izučeni kovač i njegov brat Albert Eberhard, po struci kolar iz Ulma, su 1854. godine odlučili da se osamostale i da žive lagodno i lepo. San dvojice mladića je bio da prave luksuzne kočije za plemstvo i da se na taj način brzo obogate. Za to im je poslužila stara radionica njihovog oca. Taj mladićki san im se nikada nije ostvario. U radionici svog oca popravljali su seljačka kola i poljoprivredne alate i plugove. Vremenom, posao ih je zainteresovao. Prvi dobar, kvalitetan plug je Vilhelm Eberhard napravio za veleposednika Vilanda u Orlingenu i za njega je na poljoprivrednim izložbama u Ulmu i Langenau dobio svoju prvu nagradu. Vilhelm nije bio zadovoljan ovim plugom i zaključio je da ceo plug mora biti od gvožđa. Na sajmu u Cirihu 1859. godine, gde su bili najbolji proizvođači plugova iz Francuske i Engleske, Vilhelm je opet dobio prvu nagradu i 100. franaka. Kasnije su se medalje i nagrade ređale jedna za drugom.
Put do uspeha braći Eberhard nije bio lak. Tek 1880. godine su kupili zemljište na istoku grada i tamo napravili svoju fabriku plugova. Razvili su proizvodnju i proizvodili više vrsta plugova. Posle smrti Alberta 1886. i Vilhelma 1887. godine, fabriku je preuzeo mladi Albert, Vilhelmov sin. Pod njim se fabrika još više razvila i u prvoj deceniji XX veka je godišnje proizvodila između 13.000 i 30.000 plugova. Svoje proizvode je najviše izvozila na tržište istočne i jugoistočne Evrope. Ime Eberhard sa oznakom divljeg vepra, na plugovima iz Ulma je poznavaocima garantovalo vrhunski kvalitet.
Biografija velikana iz istorije poljoprivrednih mašina* Sajras Hol Mek Kormik (Cyrus Hall Mc Cormick): Amerika. Žetelice. Kovači. Čikago. London. Pariz. Hamburg. Beč. Derbi.* Džozef Raston (Joseph Ruston): Englez. Vetrenjače. „Ruston, Burton&Proctor”. Bageri. Liverpul. Mančester.SAJRAS HOL MEK KORMIKSajras Hol Mek Kormik je rođen 15. februara 1809. godine u Rokbridžu u Americi. Kao mladić od 22 godine je 1831. godine preuzeo očev dugo godišnji, bezuspešni posao u pravljenju žetelica. Za šest nedelja je Sajras konstruisao novu žetelicu i uspešno je isprobao na komšijskoj farmi u Valnutgrou. On je više puta menjao konstrukciju svoje žetelice i patentirao je 1834. godine. Do 1847. godine je toliko proširio proizvodnju ovih mašina da u malom Valnut Grovu nije bilo dovoljno kovača koji bi mogli da ih naprave. Zato se udružio sa Grejom, kupio plac i napravio fabriku u Čikagu i 1848. godine proizveo 500 žetelica.
Na velikoj izložbi u Londonu je Mek Kormik dobio prvu veliku zlatnu medalju, a kasnije su se ređale medalje na izložbama u Parizu, Hamburgu i Beču. Postao je počasni član Francuske akademije nauka, i član Francuske počasne legije. U godini svog jubileja, pedesetogodišnjici od stvaranja prve žetelice, Mek Kormik je od engleskog Kraljevskog poljoprivrednog društva 1881. godine dobio nagradu, posle isprobavanja njegove žetelice u Derbiju, koja je vezivala plastove u snopove. Sajras Hol Mek Kormik je umro 13. maja 1884. godine, a iste godine su njegovi naslednici i Mek Kormikova kompanija žetelačkih mašina (Mc Cormick harvesting machine Co) prodali 54.841 žetelicu.DŽOZEF RASTON
Osnivač kompanije Raston-Proktor je bio Džozef Raston, Englez, rođen u Četerisu 1835. godine. Odrastao je na velikoj i bogatoj farmi svoga oca koja je zapošljavala 28 ljudi. Posle završenog školovanja je radio u šefildskoj firmi koja je proizvodila noževe. Džozef Raston je rođen sa talentom za biznis. Ovaj talenat se veoma brzo iskazao, pa je došlo do pregovora Džozefa Rastona sa Bartonom i Proktorom iz Linkolna. Barton i Proktor su gradili postrojenja za vetrenjače i popravljali sve vrste, tada postojećih poljoprivrednih mašina. Oni su bili poznati u Engleskoj po svom kvalitetnom radu, ali nisu imali dovoljno sredstava za ulaganje u veće poslove. Ovo je bila odlična prilika za mladog i ambicioznog Džozefa Rastona i januara 1857. godine je sklopljen ugovor, po kome je svaki partner dobijao jednako, 150 funti godišnje plate, a preduzeće se zvalo Raston-Barton-Proktor (Ruston-Burton&Proctor). Osim toga, Džozef Raston je dobijao posebne premije, za svaku prodatu parnu mašinu 5 funti, a 1 funtu za prodatu vršalicu. Odmah, nakon sklapanja ugovora je Džozef Raston naglo proširio proizvodnju, što je bilo previše za partnera Bartona koji ih je 18. jula 1857. godine napustio.
Do penzionisanja Džozefa Rastona, 1864. godine, kompanija Raston-Proktor je zapošljavala više stotina ljudi. On je stvorio firmu koja je bila za ugled i proizvodila sve vrste poljoprivrednih i drugih mašina, kao što su bageri kojima je prokopavan veliki kanal za brodove između Liverpula i Mančestera, i koja je stalno dobijala nagrade na izložbama širom sveta. Omiljeni moto ovog ambicioznog poslovnog čoveka je bio: “Moj kupac je moj najbolji prijatelj”. Kompanija Raston-Proktor je 1889. godine zapošljavala 1.600 ljudi i bila jedna od najvećih kompanija u Engleskoj.
- - - - - - - - - -
[h=1]Istorija razvoja poljoprivrednih mašina u Banatu od 1718. do 1918. (20)[/h]
Biografija velikana iz istorije poljoprivrednih mašina• Čarls Barel (Charles Burrell): Tetford. Parni lokomobil. Parni pogon.
• Braća Eberhard (Gebrüder Eberhardt): kovač. Kolar. Ulm. Cirih. Plugovi. Divlji vepar.ČARLS BAREL
Braća Barel, Džozef, Džems i Vilijam su živeli u engleskom gradiću Tetfordu i 1803. godine su počeli manufakturno da proizvode poljoprivredne alatke i različite poljoprivredne mašine. Posle smrti Džozefa Barela, 1831. godine, njegov nećak Čarls je došao na njegovo mesto i ubrzo preuzeo svu odgovornost i teret poslova na sebe, mada je bio mladić od dvadeset godina. Čarls Barel je stvorio preduzeće poznato u svetu pod imenom Čarls Barel i sinovi (Charles Burrell&Sons). Svoj prvi parni lokomobil je Čarls Barel proizveo 1846.godine. Kasnije je on svoje lokomobile usavršio i pokazao svetu njihov rad u Hajd parku, u vreme održavanja velike svetske izložbe u Londonu 1851. godine. Svoje lokomobile je Čarls Barel pravio različitih jačina, od 5, 6, 7, i 8 konjskih snaga i prodavao ih je u proseku za 180 funti. Čarls Barel se 1855. godine susreo sa poznatim inžinjerom Džemsom Bojdelom, koji je 1846. godine patentirao svoj beskonačni točak, pa je prodao Barelu licencu da može da proizvodi i unapredi svoje mašine sa njegovim patentom, što je Barel i uradio.
Kompanija Čarlsa Barela je bila među prvima u svetu, koja je proizvodila vučne poljoprivredne mašine. Zapošljavala je oko 300 ljudi i izvozila svoje proizvode širom sveta. Tokom Prvog svetskog rata, kompanija je proizvodila municiju za potrebe vojske, a 1928. godine je konačno ukinuta. Danas je ime Čarlsa Barela zaboravljeno, ali ono živi na stotinama očuvanih kolekcijskih proizvoda, koji su se pokretali na parni pogon, kao što je to nekada bio i cenjeni, čuveni Rols Rojs.BRAĆA EBERHARD
Vilhelm, izučeni kovač i njegov brat Albert Eberhard, po struci kolar iz Ulma, su 1854. godine odlučili da se osamostale i da žive lagodno i lepo. San dvojice mladića je bio da prave luksuzne kočije za plemstvo i da se na taj način brzo obogate. Za to im je poslužila stara radionica njihovog oca. Taj mladićki san im se nikada nije ostvario. U radionici svog oca popravljali su seljačka kola i poljoprivredne alate i plugove. Vremenom, posao ih je zainteresovao. Prvi dobar, kvalitetan plug je Vilhelm Eberhard napravio za veleposednika Vilanda u Orlingenu i za njega je na poljoprivrednim izložbama u Ulmu i Langenau dobio svoju prvu nagradu. Vilhelm nije bio zadovoljan ovim plugom i zaključio je da ceo plug mora biti od gvožđa. Na sajmu u Cirihu 1859. godine, gde su bili najbolji proizvođači plugova iz Francuske i Engleske, Vilhelm je opet dobio prvu nagradu i 100. franaka. Kasnije su se medalje i nagrade ređale jedna za drugom.
Put do uspeha braći Eberhard nije bio lak. Tek 1880. godine su kupili zemljište na istoku grada i tamo napravili svoju fabriku plugova. Razvili su proizvodnju i proizvodili više vrsta plugova. Posle smrti Alberta 1886. i Vilhelma 1887. godine, fabriku je preuzeo mladi Albert, Vilhelmov sin. Pod njim se fabrika još više razvila i u prvoj deceniji XX veka je godišnje proizvodila između 13.000 i 30.000 plugova. Svoje proizvode je najviše izvozila na tržište istočne i jugoistočne Evrope. Ime Eberhard sa oznakom divljeg vepra, na plugovima iz Ulma je poznavaocima garantovalo vrhunski kvalitet.
Vlada B.B
Član
Ja imam konjski plug sa zigom divljeg vepra
zombie_666
Banned
Ja imam dva Eberhard pluga, drljaču i roto-frezu
Paladin 2x10"
i isti u radu:
Drljača u radu
Freza u radu
Kvalitet ovih mašina se riječima ne može izraziti
Paladin 2x10"
i isti u radu:
Drljača u radu
Freza u radu
Kvalitet ovih mašina se riječima ne može izraziti
Nastavak teme za koji su mnogi pitali kad će:
[h=1]Istorija razvoja poljoprivrednih mašina u Banatu od 1718. do 1918. (21)[/h]RUDOLF SAK
Preduzetnik Rudolf Sak, osnivač fabrike poljoprivrednih mašina Rudolf Sak (Landmaschinenfabrik Rudolph Sack) je počeo svoju poslovnu karijeru u seoskoj kovačnici u Lebenu kod Lucena. Početkom maja 1863. godine, po nagovoru preduzetnika Karla Hajna, otvorio je u Plagvicu, u zakupljenim prostorijama svoju prvu minijaturnu fabriku mašina, gde je radilo samo 5 ljudi. Rudolf Sak je bio izuzetno vredan i sposoban preduzetnik i brzo je napredovao u poslu, pa je već 1867. godine u Plagvicu podigao svoju sopstvenu fabriku. Uskoro je i ona postala premala i 1881. godine je izgradio novu fabriku u kojoj je radilo 60 radnika. Fabrika Rudolfa Saka je 1891. godine postala akcionarsko preduzeće sa ograničenim pravima (Rudolph Sack KG).
Pošto se proizvodnja naglo razvijala, fabrika se 1897. godine ponovo preselila na drugo, veće mesto. Na pedesetogodišnjicu postojanja, 1913. godine, fabrika se prostirala na 75.000m², u njoj je radilo 2.000 zaposlenih i imala je tri industrijska koloseka. Fabrika Rudolfa Saka je proizvodila plugove, sejalice, vršalice i druge poljoprivredne mašine. Sve do 1945. godine je ona bila jedna od vodećih firmi u proizvodnji plugova i poljoprivrednih mašina u Nemačkoj.ROBERT RENSOM
Firmu Rensom u Ipsviču je osnovao 1789. godine Robert Rensom. Nije bio novajlija u svom poslu, jer je više godina radio u Norviču kao livničar. Na početku njegove karijere, glavni proizvodi su mu bili raonici. Robert Rensom je 1875. godine patentirao samooštreće raonike, koji su se sami oštrili dok bi prolazili kroz brazdu. Sledeći njegov patent 1808. godine je bio plug, sa delovima koji su mogli da se zamenjuju. Posle ovih značajnih otkrića, Rensom je postao poznat u Engleskoj. Njegova firma je brzo i dobro napredovala. Osim proizvodnje poljoprivrednih mašina, Rensom je imao učešća i u većim državnim projektima, pa je dvadesetih godina XIX veka gradio gvozdene mostove u Safolku i proizvodio delove za železnice. Tridesetih godina XIX veka je Rensom proizvodio vršalice, sve vrste plugova i druge poljoprivredne mašine. Ne treba zaboraviti veliki doprinos Roberta Rensoma razvoju poljoprivrednih parnih mašina. Englesko kraljevsko poljoprivredno društvo je organizovalo skup proizvođača 1841. godine i tada je Rensom prikazao svoj prvi parni lokomobil, a već sledeće, 1842. godine je napravio prototip prve samohodne parne mašine.
Tih godina je firma Roberta Rensoma bila vodeća u zemlji po proizvodnji vršalica, lokomobila, parnih mašina i lokomotiva. Rensom je 1839. godine kupio licencu od Edvina Badinga i počeo je da proizvodi kosačice. Do kraja XIX veka, kosačice su postale glavni proizvod ove firme. Kompanija Rensoma, Simsa i Džefrija (Ransomes, Sims&Jeffries) je bila veliki izvoznik i 80% svoje proizvodnje je izvozila u Rusiju, Australiju i Južnu Ameriku. Ova kompanija je postojala sve do 1997. godine kada je kupljenja od “Textron Inc” iz Sjedinjenih Američkih Država.
- - - - - - - - - -
[h=1]Istorija razvoja poljoprivrednih mašina u Banatu od 1718. do 1918. (22)[/h]GARET
Porodica Garet potiče iz Safolka, ali je firma osnovana 1778. godine, kada se Ričard Garet preselio u Lajston i tamo otvorio kovačnicu i radnju. Njegov unuk, Ričard Garet je duže bio u ovom poslu, no 1836. godine je napravio naglu ekspanziju i počeo da pravi sve vrste poljoprivrednih mašina, namenjenih izvozu.
Firma, Ričard Garet i sinovi je 1897. godine postala kompanija sa 2.000 zaposlenih. Svoj najveći slom je doživela 1919. godine, kada je nova ruska vlada odbila da prizna dugove carske Rusije prema strancima.MARŠAL
Maršal, sinovi i kompanija je velika engleska porodična firma poljoprivrednih mašina iz Gejnzboroa. Počeli su da rade kao kovači 1848. godine. Naglo su uspeli, pa su u ranim pedesetim godinama već proizvodili lokomobile, od 1863. do 1894. godine parne mašine, od 1864. do 1894. godine vršalice, od 1865. do 1870. godine lokomotive i od 1881. do 1892. godine traktore.
Kompanija Maršal je imala veliku proizvodnju svih ovih mašina, ali je krajem XIX veka prestala da ih proizvodi i kasnije je izrađivala samo traktore. Ona se 1947. godine integrisala sa kompanijom Džona Faulera i postala Maršal-Fauler (Marshall-Fowler Ltd).HAJNRIH LANC
Hajnrih Lanc, sin preduzetnika Johana Lanca, rođen je 9. marta 1838. godine u Fridrihshavenu na bodenskom jezeru. Posle završene osnovne i srednje škole, kratko je radio u Manhajmu u trgovini mešovite robe i završio trgovački kurs u Štutgartu. Pustolov u mladosti, otišao je u želji da upozna veliki svet u Marsej i tamo ostao godinu dana. Radio je kao pomoćnik u uvozno-izvoznoj firmi, stekao iskustvo i pomagao svome ocu da uvozi različite proizvode. Sam Lanc je iz Fridrihshavena donosio u Manhajm guano đubrivo i poljoprivredne mašine iz Engleske. Ubrzo je Hajnrihu postalo jasno, da je za poljoprivredne mašine uvožene iz Engleske, potrebna popravka, pa je svoju malu baštensku kućicu pretvorio u radionicu za popravke. Posao je dobro išao i Lanc je 1867. godine, znajući koliko je velika potražnja za poljoprivrednim mašinama, odlučio da ih sam pravi, jer je radeći u radionici stekao iskustvo. Sa bratom se udružio i počeli su da prave, prvo sečke, ručne vršalice i mlinove, a posle tri godine se osamostalio i vodio sam svoju Lanc fabriku.
Svoj prvi lokomobil je Hajnrih Lanc proizveo 1878. godine. Do 1879. godine je Lancova fabrika poljoprivrednih mašina dobila više od 70 nagrada, a on je prodao 70.000 mašina. U poslednjoj deceniji XIX veka, je njegova fabrika najviše proizvodila lokomobile, parne vršalice i započela je proizvodnju traktora, a zapošljavala je 1000 radnika. Na velikoj svetskoj izložbi u Parizu 1900. godine je Lanc izložio najveći lokomobil na svetu. Tada je bilans njegove fabrike bio 10.000 prodatih lokomobila, 7.000 velikih i 12.000 malih vršalica i 16.000 drugih poljoprivrednih mašina. Tada, u svojoj šezdeset četvrtoj godini života, on se već toliko obogatio da je mogao mirno i spokojno da živi, no odlučio je da i dalje radi i usavršava se. Amerikanci su tada bili ispred Evropljana u tehnologiji proizvodnje poljoprivrednih mašina i došli su do novih, značajnih otkrića. Lanc je otišao u Ameriku, u Dirovu kompaniju i odlučio da primeni u svojoj fabrici ono, što je video tamo. Nije uspeo u tome jer je 1905. godine umro. Hajnrih Lanc, koji je sve sam, svojim rukama stvorio u životu, zaveštao je u svom testamentu pet miliona zlatnih maraka za unapređenje nauke. Jedan milion zlatnih maraka je iskorišten za osnivanje akademije nauka u Hajdelbergu
[h=1]Istorija razvoja poljoprivrednih mašina u Banatu od 1718. do 1918. (21)[/h]RUDOLF SAK
Preduzetnik Rudolf Sak, osnivač fabrike poljoprivrednih mašina Rudolf Sak (Landmaschinenfabrik Rudolph Sack) je počeo svoju poslovnu karijeru u seoskoj kovačnici u Lebenu kod Lucena. Početkom maja 1863. godine, po nagovoru preduzetnika Karla Hajna, otvorio je u Plagvicu, u zakupljenim prostorijama svoju prvu minijaturnu fabriku mašina, gde je radilo samo 5 ljudi. Rudolf Sak je bio izuzetno vredan i sposoban preduzetnik i brzo je napredovao u poslu, pa je već 1867. godine u Plagvicu podigao svoju sopstvenu fabriku. Uskoro je i ona postala premala i 1881. godine je izgradio novu fabriku u kojoj je radilo 60 radnika. Fabrika Rudolfa Saka je 1891. godine postala akcionarsko preduzeće sa ograničenim pravima (Rudolph Sack KG).
Pošto se proizvodnja naglo razvijala, fabrika se 1897. godine ponovo preselila na drugo, veće mesto. Na pedesetogodišnjicu postojanja, 1913. godine, fabrika se prostirala na 75.000m², u njoj je radilo 2.000 zaposlenih i imala je tri industrijska koloseka. Fabrika Rudolfa Saka je proizvodila plugove, sejalice, vršalice i druge poljoprivredne mašine. Sve do 1945. godine je ona bila jedna od vodećih firmi u proizvodnji plugova i poljoprivrednih mašina u Nemačkoj.ROBERT RENSOM
Firmu Rensom u Ipsviču je osnovao 1789. godine Robert Rensom. Nije bio novajlija u svom poslu, jer je više godina radio u Norviču kao livničar. Na početku njegove karijere, glavni proizvodi su mu bili raonici. Robert Rensom je 1875. godine patentirao samooštreće raonike, koji su se sami oštrili dok bi prolazili kroz brazdu. Sledeći njegov patent 1808. godine je bio plug, sa delovima koji su mogli da se zamenjuju. Posle ovih značajnih otkrića, Rensom je postao poznat u Engleskoj. Njegova firma je brzo i dobro napredovala. Osim proizvodnje poljoprivrednih mašina, Rensom je imao učešća i u većim državnim projektima, pa je dvadesetih godina XIX veka gradio gvozdene mostove u Safolku i proizvodio delove za železnice. Tridesetih godina XIX veka je Rensom proizvodio vršalice, sve vrste plugova i druge poljoprivredne mašine. Ne treba zaboraviti veliki doprinos Roberta Rensoma razvoju poljoprivrednih parnih mašina. Englesko kraljevsko poljoprivredno društvo je organizovalo skup proizvođača 1841. godine i tada je Rensom prikazao svoj prvi parni lokomobil, a već sledeće, 1842. godine je napravio prototip prve samohodne parne mašine.
Tih godina je firma Roberta Rensoma bila vodeća u zemlji po proizvodnji vršalica, lokomobila, parnih mašina i lokomotiva. Rensom je 1839. godine kupio licencu od Edvina Badinga i počeo je da proizvodi kosačice. Do kraja XIX veka, kosačice su postale glavni proizvod ove firme. Kompanija Rensoma, Simsa i Džefrija (Ransomes, Sims&Jeffries) je bila veliki izvoznik i 80% svoje proizvodnje je izvozila u Rusiju, Australiju i Južnu Ameriku. Ova kompanija je postojala sve do 1997. godine kada je kupljenja od “Textron Inc” iz Sjedinjenih Američkih Država.
- - - - - - - - - -
[h=1]Istorija razvoja poljoprivrednih mašina u Banatu od 1718. do 1918. (22)[/h]GARET
Porodica Garet potiče iz Safolka, ali je firma osnovana 1778. godine, kada se Ričard Garet preselio u Lajston i tamo otvorio kovačnicu i radnju. Njegov unuk, Ričard Garet je duže bio u ovom poslu, no 1836. godine je napravio naglu ekspanziju i počeo da pravi sve vrste poljoprivrednih mašina, namenjenih izvozu.Firma, Ričard Garet i sinovi je 1897. godine postala kompanija sa 2.000 zaposlenih. Svoj najveći slom je doživela 1919. godine, kada je nova ruska vlada odbila da prizna dugove carske Rusije prema strancima.MARŠAL
Maršal, sinovi i kompanija je velika engleska porodična firma poljoprivrednih mašina iz Gejnzboroa. Počeli su da rade kao kovači 1848. godine. Naglo su uspeli, pa su u ranim pedesetim godinama već proizvodili lokomobile, od 1863. do 1894. godine parne mašine, od 1864. do 1894. godine vršalice, od 1865. do 1870. godine lokomotive i od 1881. do 1892. godine traktore.Kompanija Maršal je imala veliku proizvodnju svih ovih mašina, ali je krajem XIX veka prestala da ih proizvodi i kasnije je izrađivala samo traktore. Ona se 1947. godine integrisala sa kompanijom Džona Faulera i postala Maršal-Fauler (Marshall-Fowler Ltd).HAJNRIH LANC
Hajnrih Lanc, sin preduzetnika Johana Lanca, rođen je 9. marta 1838. godine u Fridrihshavenu na bodenskom jezeru. Posle završene osnovne i srednje škole, kratko je radio u Manhajmu u trgovini mešovite robe i završio trgovački kurs u Štutgartu. Pustolov u mladosti, otišao je u želji da upozna veliki svet u Marsej i tamo ostao godinu dana. Radio je kao pomoćnik u uvozno-izvoznoj firmi, stekao iskustvo i pomagao svome ocu da uvozi različite proizvode. Sam Lanc je iz Fridrihshavena donosio u Manhajm guano đubrivo i poljoprivredne mašine iz Engleske. Ubrzo je Hajnrihu postalo jasno, da je za poljoprivredne mašine uvožene iz Engleske, potrebna popravka, pa je svoju malu baštensku kućicu pretvorio u radionicu za popravke. Posao je dobro išao i Lanc je 1867. godine, znajući koliko je velika potražnja za poljoprivrednim mašinama, odlučio da ih sam pravi, jer je radeći u radionici stekao iskustvo. Sa bratom se udružio i počeli su da prave, prvo sečke, ručne vršalice i mlinove, a posle tri godine se osamostalio i vodio sam svoju Lanc fabriku.
Svoj prvi lokomobil je Hajnrih Lanc proizveo 1878. godine. Do 1879. godine je Lancova fabrika poljoprivrednih mašina dobila više od 70 nagrada, a on je prodao 70.000 mašina. U poslednjoj deceniji XIX veka, je njegova fabrika najviše proizvodila lokomobile, parne vršalice i započela je proizvodnju traktora, a zapošljavala je 1000 radnika. Na velikoj svetskoj izložbi u Parizu 1900. godine je Lanc izložio najveći lokomobil na svetu. Tada je bilans njegove fabrike bio 10.000 prodatih lokomobila, 7.000 velikih i 12.000 malih vršalica i 16.000 drugih poljoprivrednih mašina. Tada, u svojoj šezdeset četvrtoj godini života, on se već toliko obogatio da je mogao mirno i spokojno da živi, no odlučio je da i dalje radi i usavršava se. Amerikanci su tada bili ispred Evropljana u tehnologiji proizvodnje poljoprivrednih mašina i došli su do novih, značajnih otkrića. Lanc je otišao u Ameriku, u Dirovu kompaniju i odlučio da primeni u svojoj fabrici ono, što je video tamo. Nije uspeo u tome jer je 1905. godine umro. Hajnrih Lanc, koji je sve sam, svojim rukama stvorio u životu, zaveštao je u svom testamentu pet miliona zlatnih maraka za unapređenje nauke. Jedan milion zlatnih maraka je iskorišten za osnivanje akademije nauka u Hajdelbergu[h=1]Istorija razvoja poljoprivrednih mašina u Banatu od 1718. do 1918. (23)[/h]Biografija velikana iz istorije poljoprivrednih mašina
• Ričard Horzbi (Richard Hornsby): Kovačnica. Grantam. Parne mašine. Vršalice. Katerpilar-gusenice.
• Valter Vud (Walter Wood): Amerikanac. Mejson. Kovač. Kosačice. Žetelice. Državno poljoprivredno društvo. London. Pariz. Beč. Franc Josif. Filadelfija. Rim. Vels. Škotska. Belgija. Švajcarska. Švedska. Danska. Holandija. Austrija. Novi Zeland. Novi Južni Vels.RIČARD HORZBI
Kompanija, Ričard Horzbi i sinovi je osnovana 1815. godine. Svoje ime nosi po osnivaču, Ričardu Horzbiju koji je te godine otvorio kovačnicu u engleskom Grantamu. Ona je izrasla u veoma značajnu firmu velikog proizvođača poljoprivrednih mašina. Kompanija je prvo proizvodila parne mašine i vršalice, kasnije i druge poljoprivredne mašine, da bi pri kraju XIX veka otkrila katerpilar – gusenice, koje su postavljene na traktore.
Njihov patent je od 1906. godine koristila engleska vojska, a u Prvom svetskom ratu su počeli da koriste njihov izum – gusenice, prvi put na tenkovima.VALTER VUD
Valter Vud, Amerikanac, je rođen 23. oktobra 1815. godine u Mejsonu. Po struci je bio kovač i radio je od 1836. godine kod Seta Parsonsa, koji je imao manufakturu i proizvodio poljoprivredne mašine. Svom poslodavcu je uradio neke izmene i poboljšanja na njegovim mašinama i kosačicama. Par godina kasnije, Vud se zainteresovao za kosačice i žetelice, koje su tih godina bile u fokusu interesovanja svih proizvođača mašina i kako je stekao iskustvo, odlučio je da ih sam konstruiše i proizvodi. Vudu je bila poznata kosačica Džona Menija, ali nije bio zadovoljan njome, pa ju je usavršio i patentirao svoj izum 1853. godine. Kosačica koja je nosila njegovo ime, sama je sakupljala klasje. Već naredne, 1854. godine, Vud je povećavao broj proizvedenih kosačica. Kompanija, Valter Vud – fabrika mašina kosačica i žetelica, je osnovana 1866. godine, a predsednik joj je bio Valter Vud. Ona je od 1853. do 1879. godine proizvela ukupno 302.092 mašine, što je bio rekord u onom vremenu.
Za svoj rad je Valter Vud bio nagrađen, ne samo velikim finansijskim uspehom, nego i brojnim nagradama na izložbama, medaljama i počastima, koje je dobilo jako malo ljudi. Prvi put je dobio veliku zlatnu medalju od američkog Državnog poljoprivrednog društva 1837. godine; 1862. na velikoj međunarodnoj izložbi u Londonu veliku medalju; 1867. veliku zlatnu medalju i prvu nagradu na međunarodnoj izložbi u Parizu i Ševalijerov krst Legije časti; 1873. na izložbi u Beču, veliku počasnu diplomu, koju je jedino on dobio za kosačice od svih svetskih proizvođača i uz to Veliki krst Viteza Carskog reda od Franca Josifa i time postao vitez; juna 1874. prvu nagradu i veliku zlatnu medalju na velikoj međunarodnoj izložbi u Bremenu; 1876. četiri diplome i četiri medalje na međunarodnoj izložbi u Filadelfiji, što je bila najveća počast koja je ikada dodeljena u Americi; 1878, dve zlatne medalje dodeljene na međunarodnoj izložbi u Parizu i uz to Veliki krst legije časti, najviše moguće priznanje koje je Francuska davala proizvođačima poljoprivrednih mašina. Samo u 1878. godini, Vud je na takmičenjima prilikom probnih radova mašina, za svoju – Vudovu kosačicu i druge kosačice i žetelice koje su vezivale klasje u snopove, dobio veliku zlatnu medalju i diplomu na međunarodnoj izložbi u Parizu, prvu nagradu u Rimu i 54 nagrade u velikim gradovima u Engleskoj, Velsu, Škotskoj, Belgiji, Švajcarskoj, Francuskoj, Švedskoj, Danskoj, Holandiji, Australiji, Novom Zelandu, Novom Južnom Velsu i drugim mestima. Od 1873. do 1877. godine na 366 probnih takmičenja, Vudove mašine su osvojile 279 prvih nagrada, uključujući 88 zlatnih medalja, 64 srebrne, 8 bronzanih, 13 diploma, 5 srebrnih pokala i preko 800 funti u novcu. Sve ove počasti je dobio Valter Vud, nekadašnji kovač, koji je tih godina od strane svojih kolega bio priznat i najbolji proizvođač kosačica i žetelica na svetu.
• Ričard Horzbi (Richard Hornsby): Kovačnica. Grantam. Parne mašine. Vršalice. Katerpilar-gusenice.• Valter Vud (Walter Wood): Amerikanac. Mejson. Kovač. Kosačice. Žetelice. Državno poljoprivredno društvo. London. Pariz. Beč. Franc Josif. Filadelfija. Rim. Vels. Škotska. Belgija. Švajcarska. Švedska. Danska. Holandija. Austrija. Novi Zeland. Novi Južni Vels.RIČARD HORZBI
Kompanija, Ričard Horzbi i sinovi je osnovana 1815. godine. Svoje ime nosi po osnivaču, Ričardu Horzbiju koji je te godine otvorio kovačnicu u engleskom Grantamu. Ona je izrasla u veoma značajnu firmu velikog proizvođača poljoprivrednih mašina. Kompanija je prvo proizvodila parne mašine i vršalice, kasnije i druge poljoprivredne mašine, da bi pri kraju XIX veka otkrila katerpilar – gusenice, koje su postavljene na traktore.Njihov patent je od 1906. godine koristila engleska vojska, a u Prvom svetskom ratu su počeli da koriste njihov izum – gusenice, prvi put na tenkovima.VALTER VUD
Valter Vud, Amerikanac, je rođen 23. oktobra 1815. godine u Mejsonu. Po struci je bio kovač i radio je od 1836. godine kod Seta Parsonsa, koji je imao manufakturu i proizvodio poljoprivredne mašine. Svom poslodavcu je uradio neke izmene i poboljšanja na njegovim mašinama i kosačicama. Par godina kasnije, Vud se zainteresovao za kosačice i žetelice, koje su tih godina bile u fokusu interesovanja svih proizvođača mašina i kako je stekao iskustvo, odlučio je da ih sam konstruiše i proizvodi. Vudu je bila poznata kosačica Džona Menija, ali nije bio zadovoljan njome, pa ju je usavršio i patentirao svoj izum 1853. godine. Kosačica koja je nosila njegovo ime, sama je sakupljala klasje. Već naredne, 1854. godine, Vud je povećavao broj proizvedenih kosačica. Kompanija, Valter Vud – fabrika mašina kosačica i žetelica, je osnovana 1866. godine, a predsednik joj je bio Valter Vud. Ona je od 1853. do 1879. godine proizvela ukupno 302.092 mašine, što je bio rekord u onom vremenu.
Za svoj rad je Valter Vud bio nagrađen, ne samo velikim finansijskim uspehom, nego i brojnim nagradama na izložbama, medaljama i počastima, koje je dobilo jako malo ljudi. Prvi put je dobio veliku zlatnu medalju od američkog Državnog poljoprivrednog društva 1837. godine; 1862. na velikoj međunarodnoj izložbi u Londonu veliku medalju; 1867. veliku zlatnu medalju i prvu nagradu na međunarodnoj izložbi u Parizu i Ševalijerov krst Legije časti; 1873. na izložbi u Beču, veliku počasnu diplomu, koju je jedino on dobio za kosačice od svih svetskih proizvođača i uz to Veliki krst Viteza Carskog reda od Franca Josifa i time postao vitez; juna 1874. prvu nagradu i veliku zlatnu medalju na velikoj međunarodnoj izložbi u Bremenu; 1876. četiri diplome i četiri medalje na međunarodnoj izložbi u Filadelfiji, što je bila najveća počast koja je ikada dodeljena u Americi; 1878, dve zlatne medalje dodeljene na međunarodnoj izložbi u Parizu i uz to Veliki krst legije časti, najviše moguće priznanje koje je Francuska davala proizvođačima poljoprivrednih mašina. Samo u 1878. godini, Vud je na takmičenjima prilikom probnih radova mašina, za svoju – Vudovu kosačicu i druge kosačice i žetelice koje su vezivale klasje u snopove, dobio veliku zlatnu medalju i diplomu na međunarodnoj izložbi u Parizu, prvu nagradu u Rimu i 54 nagrade u velikim gradovima u Engleskoj, Velsu, Škotskoj, Belgiji, Švajcarskoj, Francuskoj, Švedskoj, Danskoj, Holandiji, Australiji, Novom Zelandu, Novom Južnom Velsu i drugim mestima. Od 1873. do 1877. godine na 366 probnih takmičenja, Vudove mašine su osvojile 279 prvih nagrada, uključujući 88 zlatnih medalja, 64 srebrne, 8 bronzanih, 13 diploma, 5 srebrnih pokala i preko 800 funti u novcu. Sve ove počasti je dobio Valter Vud, nekadašnji kovač, koji je tih godina od strane svojih kolega bio priznat i najbolji proizvođač kosačica i žetelica na svetu.Cliff
Član
Izuzetno zanimljiva tema, uvek mi je bilo fascinantno kako su ljudi jos u ono vreme uspevali da porade sve na vreme i budu zadovoljni...neretko, sa veoma primitivnim orudjima.
`81 je prof Lazic pravio mali elaborat kod mojih na salasu, predstavljajuci kako je to otprilike izgledalo sa nasim starim plugovima/drljacama/sejalicama/...sve sa slika je i dan danas ocuvano i stoji kao ukras i podsetnik kako se nekada radilo, sto bi deda rekao ukoliko se pocnem zalite da me bolu ledja od sedenja u traktoru
(on je na slikama).
Posle je taj clanak zavrsio u par knjiga, a ja sam ga sasvim slucajno nasao na netu pre par meseci, pa da podelim...
http://agroplus.rs/zanimljivosti-169/
`81 je prof Lazic pravio mali elaborat kod mojih na salasu, predstavljajuci kako je to otprilike izgledalo sa nasim starim plugovima/drljacama/sejalicama/...sve sa slika je i dan danas ocuvano i stoji kao ukras i podsetnik kako se nekada radilo, sto bi deda rekao ukoliko se pocnem zalite da me bolu ledja od sedenja u traktoru
(on je na slikama).Posle je taj clanak zavrsio u par knjiga, a ja sam ga sasvim slucajno nasao na netu pre par meseci, pa da podelim...
http://agroplus.rs/zanimljivosti-169/
nasa vrsalica
moj otac sa desne srane
ja sam taj deckic sto lezi ispred , a moj otac sa leve strane u kacketu, to je celo drustvo koje je bilo potrebno da opsluzi vrsalicu .
posle zavrsetka sezone, banket i podela zaradjene psenice uz cuveno Becejsko pivo Bikinii i Tirolsku salamu koju su vecina prvi put okusili
MOMOSARIC
Član
Jes da nije Banat , al ako nesmeta , u mom kraju se svake godine u jednom selu održava manifestacija žetve žita na starinjski način . Na ovom snimku se vidi kako su stari nekad radili i kakve su mašine imali . Jedino je našeg predsjednika malo više na snimcima al kad je i on seljak i poljoprivrednik bio , pa nemožemo da ga ne zovemo.
[video=youtube_share;gK4Kcyhyt2E]http://youtu.be/gK4Kcyhyt2E[/video]
[video=youtube_share;gK4Kcyhyt2E]http://youtu.be/gK4Kcyhyt2E[/video]
putin
Član
http://www.youtube.com/watch?v=OFGAWyDmUvQ Momo jel peva nas predsednik ovu pesmu kad kosi.
[h=1]Istorija razvoja poljoprivrednih mašina u Banatu od 1718. do 1918. (24)[/h]Biografija velikana iz istorije poljoprivrednih mašina
Klejton – Šatlvort (Clayton – Shuttleworth): Linkoln. Parni lokomobil. Vršalice. Beč. Budimpešta. Prag. Krakov. Krajova. Lemberg. Austrougarska. Kombajni.
Matijas Hofer & Johan Šranc (Hofherr & Schrantz): Beč. Lokomobile. Vršalice. Sombathej. Arad. Požun. Pančevo. Žombolj. H.S.C.S.
Robert Rabi: lokomobile. Vršalice. Mlinovi za vetrenjače i vodenice. Plugovi. Električna struja. Engleska.KLEJTON-ŠATLVORT
Klejton-Šatlvort je engleska firma iz Linkolna, osnovana 1842. godine, kada se Natanijel Klejton (1811-1890), vlasnik livnice, udružio sa svojim zetom Džozefom Šatlvortom (1819-1883). U početku
su proizvodili gvozdene cevi, no ubrzo su preorjentisali proizvodnju i počeli da prave poljoprivredne mašine. Klejton i Šatlvort su 1845. godine proizveli svoj prvi parni lokomobil, a 1849. prvu vršalicu. Parni lokomobili i vršalice su bili njihovi glavni proizvodi, iako su pravili i druge raznovrsne mašine, postrojenja za vodenice i vetrenjače, delove za železnice i lokomotive. Oni su postali jedna od vodećih firmi u Engleskoj i snabdevali su druge engleske firme parnim mašinama, lokomobilima i vršalicama i to po tako dobroj ceni kao da su ih prodavali pod svojim imenom. Samo 1851. godine su prodali više od 200 lokomobila koje su bile prikazane na velikoj svetskoj izložbi u Londonu. Do 1857. godine su Klejton i Šatlvort proizveli 2.400 parnih mašina i lokomobila, a do 1890. godine je kompletna proizvodnja dostigla 26.000 parnih mašina i lokomobila i 24.000 vršalica. Za firmu je izvoz bio izuzetno važan, pa se njihov ogranak u Beču veoma rano otvorio, već 1857. godine, a kasnije su otvarani u Budimpešti, Pragu, Krakovu, Krajovi i Lembergu. U njihovoj firmi u Linkolnu je 1870. godine radilo 1200 ljudi, a sa ograncima u Beču i Budimpešti je taj broj bio 3000. Firma je postala kompanija 1901. godine i Alfred Šatlvort, sin osnivača Džozefa Šatlvorta je postao njen predsednik. Klejton-Šatlvort je imao veliko tržište u Austrougarskoj i bio je najprisutniji od svih svetskih proizvođača. Ova kompanija se 1912. godine fuzionisala sa austrougarskim Hofer-Šrancom.
U vreme Prvog svetskog rata, Klejton-Šatlvort je proizvodio izuzetno mnogo vojne opreme, uključujući haubice i avione. Posle Prvog svetskog rata, kompanija je kratko vreme proizvodila traktore i posle toga je bila prva engleska firma koja je proizvodila kombajne za žetvu. Klejton- Šatlvort je bio gigantska kompanija koja je na vrhuncu svog uspeha, na raznim stranama sveta, u svom proizvodnom programu imala 2500 različitih tipova mašina.MATIJAS HOFER & JOHAN ŠRANC
Matijas Hofer (1829-1909), koji je od 1862. godine bio na čelu bečkog ogranka Klejton-Šatlvorta, se 1869. godine osamostalio i sa svojim partnerom Johanom Šrancom osnovao svoju sopstvenu fabriku Hofer-Šranc u Beču. Brzo su napredovali i već 1891. godine postali velika kompanija, koja je proizvodila lokomobile, vršalice i druge poljoprivredne mašine i postala najveći konkurent Klejton Šatlvortu u Austrougarskoj. Hofer-Šranc je imao ispostave u Sombathelju, Papi, Aradu, Požunu, Pančevu i Žombolju.
U Budimpešti je 1881. godine osnovana radionica za popravke poljoprivrednih mašina, a 1900. godine je otvorena fabrika. U godinama pre Prvog svetskog rata je Hofer-Šranc toliko ojačao da je 1912. godine kupio sve akcije Klejton-Šatlvorta u Austrougarskoj i došlo je do spajanja dve kompanije. Skraćeno ime im je bilo H.S.C.S. i bili su najjača kompanija na teritoriji Austrougarske. Fabrika u Budimpešti je 1912. godine zapošljavala 1600 ljudi. Počeli su da proizvode traktore, po kojima će kasnije biti veoma poznati i posle Prvog svetskog rata će ih izvoziti u dvadeset sedam zemalja.ROBERT RABI
Kompaniju je stvorio Robert Rabi koji je počeo svoju karijeru 1854. godine, proizvodeći lokomobile i vršalice. Njegov uspon je bio izuzetno brz. Na velikoj izložbi u Londonu 1862. godine je izložio: lokomobile, vršalice, mlinove za vetrenjače i vodenice, pribore za plugove i plugove, i druge poljoprivredne mašine. Neposredno posle toga, Robert Rabi je razvio proizvodnju i pravio kompletnu opremu za rudnike. Rabi je bila inovatorska firma. Lokomotive koje su proizvodili su bile dizajnirane prema njihovim nacrtima. Osim ovih mašina, Rabi je proizvodio raznovrsne mašine koje su korištene u mnogim granama industrije i koje su izvožene širom sveta. Njihova fabrika je bila prva osvetljena električnom strujom u Engleskoj. Ona se na početku XX veka prostirala na površini od 15 jutara, a u njenom velikom parku je bilo posađeno 20.000 sadnica različitog žbunja, cveća i drveća.
Klejton – Šatlvort (Clayton – Shuttleworth): Linkoln. Parni lokomobil. Vršalice. Beč. Budimpešta. Prag. Krakov. Krajova. Lemberg. Austrougarska. Kombajni.Matijas Hofer & Johan Šranc (Hofherr & Schrantz): Beč. Lokomobile. Vršalice. Sombathej. Arad. Požun. Pančevo. Žombolj. H.S.C.S.
Robert Rabi: lokomobile. Vršalice. Mlinovi za vetrenjače i vodenice. Plugovi. Električna struja. Engleska.KLEJTON-ŠATLVORT
Klejton-Šatlvort je engleska firma iz Linkolna, osnovana 1842. godine, kada se Natanijel Klejton (1811-1890), vlasnik livnice, udružio sa svojim zetom Džozefom Šatlvortom (1819-1883). U početku
su proizvodili gvozdene cevi, no ubrzo su preorjentisali proizvodnju i počeli da prave poljoprivredne mašine. Klejton i Šatlvort su 1845. godine proizveli svoj prvi parni lokomobil, a 1849. prvu vršalicu. Parni lokomobili i vršalice su bili njihovi glavni proizvodi, iako su pravili i druge raznovrsne mašine, postrojenja za vodenice i vetrenjače, delove za železnice i lokomotive. Oni su postali jedna od vodećih firmi u Engleskoj i snabdevali su druge engleske firme parnim mašinama, lokomobilima i vršalicama i to po tako dobroj ceni kao da su ih prodavali pod svojim imenom. Samo 1851. godine su prodali više od 200 lokomobila koje su bile prikazane na velikoj svetskoj izložbi u Londonu. Do 1857. godine su Klejton i Šatlvort proizveli 2.400 parnih mašina i lokomobila, a do 1890. godine je kompletna proizvodnja dostigla 26.000 parnih mašina i lokomobila i 24.000 vršalica. Za firmu je izvoz bio izuzetno važan, pa se njihov ogranak u Beču veoma rano otvorio, već 1857. godine, a kasnije su otvarani u Budimpešti, Pragu, Krakovu, Krajovi i Lembergu. U njihovoj firmi u Linkolnu je 1870. godine radilo 1200 ljudi, a sa ograncima u Beču i Budimpešti je taj broj bio 3000. Firma je postala kompanija 1901. godine i Alfred Šatlvort, sin osnivača Džozefa Šatlvorta je postao njen predsednik. Klejton-Šatlvort je imao veliko tržište u Austrougarskoj i bio je najprisutniji od svih svetskih proizvođača. Ova kompanija se 1912. godine fuzionisala sa austrougarskim Hofer-Šrancom.U vreme Prvog svetskog rata, Klejton-Šatlvort je proizvodio izuzetno mnogo vojne opreme, uključujući haubice i avione. Posle Prvog svetskog rata, kompanija je kratko vreme proizvodila traktore i posle toga je bila prva engleska firma koja je proizvodila kombajne za žetvu. Klejton- Šatlvort je bio gigantska kompanija koja je na vrhuncu svog uspeha, na raznim stranama sveta, u svom proizvodnom programu imala 2500 različitih tipova mašina.MATIJAS HOFER & JOHAN ŠRANC
Matijas Hofer (1829-1909), koji je od 1862. godine bio na čelu bečkog ogranka Klejton-Šatlvorta, se 1869. godine osamostalio i sa svojim partnerom Johanom Šrancom osnovao svoju sopstvenu fabriku Hofer-Šranc u Beču. Brzo su napredovali i već 1891. godine postali velika kompanija, koja je proizvodila lokomobile, vršalice i druge poljoprivredne mašine i postala najveći konkurent Klejton Šatlvortu u Austrougarskoj. Hofer-Šranc je imao ispostave u Sombathelju, Papi, Aradu, Požunu, Pančevu i Žombolju.U Budimpešti je 1881. godine osnovana radionica za popravke poljoprivrednih mašina, a 1900. godine je otvorena fabrika. U godinama pre Prvog svetskog rata je Hofer-Šranc toliko ojačao da je 1912. godine kupio sve akcije Klejton-Šatlvorta u Austrougarskoj i došlo je do spajanja dve kompanije. Skraćeno ime im je bilo H.S.C.S. i bili su najjača kompanija na teritoriji Austrougarske. Fabrika u Budimpešti je 1912. godine zapošljavala 1600 ljudi. Počeli su da proizvode traktore, po kojima će kasnije biti veoma poznati i posle Prvog svetskog rata će ih izvoziti u dvadeset sedam zemalja.ROBERT RABI
Kompaniju je stvorio Robert Rabi koji je počeo svoju karijeru 1854. godine, proizvodeći lokomobile i vršalice. Njegov uspon je bio izuzetno brz. Na velikoj izložbi u Londonu 1862. godine je izložio: lokomobile, vršalice, mlinove za vetrenjače i vodenice, pribore za plugove i plugove, i druge poljoprivredne mašine. Neposredno posle toga, Robert Rabi je razvio proizvodnju i pravio kompletnu opremu za rudnike. Rabi je bila inovatorska firma. Lokomotive koje su proizvodili su bile dizajnirane prema njihovim nacrtima. Osim ovih mašina, Rabi je proizvodio raznovrsne mašine koje su korištene u mnogim granama industrije i koje su izvožene širom sveta. Njihova fabrika je bila prva osvetljena električnom strujom u Engleskoj. Ona se na početku XX veka prostirala na površini od 15 jutara, a u njenom velikom parku je bilo posađeno 20.000 sadnica različitog žbunja, cveća i drveća.
Zahvaljujucu clanu @jbrtka ovu knjigu ce procitati siri auditorijum ljudi u odnosu na stampano izdanje:http://www.4shared.com/zip/BTFjUU0Lba/Nasi_izumi.html (nadam se da mi link radi...)
