Bilja Greece
Član
Evo me ponovo. U petak 2. maja sam bila ponovo dobrovoljac za proredjivanje breskvica. Ovaj put smo radili na parceli gde su baš breskve (Rich May) a ne nektarine i ovaj put su pravila bila nešto drugačija. Naime, ovde se već više skidalo i lišče koje se ukovrdžalo a i ostavljalo se ponegde na kraju grančice i po dva ploda. I dalje pravilo da ne sme biti više od 4 ploda na grani. Pošto smo u kategoriji Breskve i nektarine polemisali oko tretiranja tog lišća, sada mi je pojašnjeno da su ovde nešto drugačija pravila zato što su u pitanju breskve a ne nektarine (!?), a i zato što su ova drva već četvrta godina pa su i nešto veća i imaju više lišća (a i nešto smo dana kasnije radili od onih prvih nektarina gde mi je rečeno da lišće bez obzira što je ukovrdžano, ne skidam).
Što se tiče otkupa, pisala sam već u onom prvom tekstu nešto o tome. Ovde je prednost što je velika koncentracija proizvodjača istog voća. Konkurentnost medju otkupljivačima takodje. Postoje zadruge ali postoje i privatnici (nema državnog otkupa). Zadruge ono što otkupe, nose ovim privatnicima. Moj Kosta je zato u zavadji sa direktorom zadruge iz svog sela jer smatra da oni ništa ne rade i da ako samo odnese nekom od otkupljivača (par km dalje) može dobiti i veću cenu. Tj. pokušava da ubedi ljude iz sela da im treba bolji menadžer, neko ko bi našao prave kupce a ne samo neko ko će preprodati. Ali kako promenuti čoveka koji je na tom položaju godinama, zna ga celo selo. To što nije više dorastao novim prohtevima proizvodjača, to je drugi par rukavica.
Ni ovde ljudi nisu preterano složni. Imali su neke edukacije koje je finansirala EU gde su im pričali o klasterima i udruživanjima, ali teško ide. Nepoverenje i neznanje. Koliko sam shvatila, EU bi bila spremna da finansira osnivanje klastera ako bi oni radili na direktnom plasmanu proizvoda udruženih proizvođača (nastupi na sajmovima, ...).
Privatnici - samo u krugu od 10-tak km ima ih otprilike desetak ako ne i više. Sa ozbiljnim halama, hladnjačama, sa svom pratećom opremom. Ima i nekoliko fabrika kompota (doduše u nešto većem radijusu).
Zbog te konkurencije sa otkupom, proizvodjači su ipak i zaštićeniji nego kod nas (bar mi se tako čini). Bilo je i ovde prevara ali sve manje. Sada ljudi uglavnom nose onima koji mogu odmah da im plate, a za plaćanje na poček ostavljaju tek toliko koliko i sami smeju da rizikuju.
Veliki kupci dolaze sami, jer znaju da su ovde najveće plantaže breskvi.
Ovde su breskve zaista veliki biznis.
Matematika samo sa ove njive sa breksvama što je radimo ovih dana i što sam ja na njoj bila u petak:
260 stabala (nešto manje od jednog hektara) x oko 35 kg (jer je drveće još mlado a i nešto je podbacilo, pisala već) x 0,75 (pošto je to rana sorta, mada smo ih prošle godine prodavali za 1,2, daj bože da tako bude i ove godine) * faktor da ne bude grada! = dakle projektovana zarada je minimum 7,000 eur (pod uslovom da ne bude grada). Ako bih tu sumu podelila na 12 meseci to je oko 560 eur. Toliko kod nas ima neki recimo službenik u banci za puno radno vreme, svaki radni dan. (A ovde po sistemu: danas kiša, ne radimo, danas praznik, ne radimo, plus rad na svežem vazduhu, plus malo fizičke aktivnosti koje dobro dodju za zdravlje
). A za jednu ovakvu njivu ne znam da li ima mesec dana ukupnog rada.
E sad računajte da ima njiva gde će rod biti i oko 60 kg, ali doduše i cena može da bude i niža (jer će biti špic sezone, kada je velika ponuda).
E sad, košta dobra mehanizacija i oprema, (plus gorivo, hemija, nešto dana nadnica), koja se isplati tek sa većom proizvodnjom. Ovde je problem što bi i oni koji imaju 3 hektara hteli da voze nov Ferari od traktora pa se uguše sa kreditima koje posle ne mogu da otplate (pisala i o tome)).
Šta mislite da li bi bilo više ljudi u Srbiji koji bi radili breksve (ili neko drugo voće) kada bi:
1. znali da se ovako može zaraditi
2. imali ovakve uslove i cene?
Ili ja samo lupetam gluposti?
Što se tiče otkupa, pisala sam već u onom prvom tekstu nešto o tome. Ovde je prednost što je velika koncentracija proizvodjača istog voća. Konkurentnost medju otkupljivačima takodje. Postoje zadruge ali postoje i privatnici (nema državnog otkupa). Zadruge ono što otkupe, nose ovim privatnicima. Moj Kosta je zato u zavadji sa direktorom zadruge iz svog sela jer smatra da oni ništa ne rade i da ako samo odnese nekom od otkupljivača (par km dalje) može dobiti i veću cenu. Tj. pokušava da ubedi ljude iz sela da im treba bolji menadžer, neko ko bi našao prave kupce a ne samo neko ko će preprodati. Ali kako promenuti čoveka koji je na tom položaju godinama, zna ga celo selo. To što nije više dorastao novim prohtevima proizvodjača, to je drugi par rukavica.
Ni ovde ljudi nisu preterano složni. Imali su neke edukacije koje je finansirala EU gde su im pričali o klasterima i udruživanjima, ali teško ide. Nepoverenje i neznanje. Koliko sam shvatila, EU bi bila spremna da finansira osnivanje klastera ako bi oni radili na direktnom plasmanu proizvoda udruženih proizvođača (nastupi na sajmovima, ...).
Privatnici - samo u krugu od 10-tak km ima ih otprilike desetak ako ne i više. Sa ozbiljnim halama, hladnjačama, sa svom pratećom opremom. Ima i nekoliko fabrika kompota (doduše u nešto većem radijusu).
Zbog te konkurencije sa otkupom, proizvodjači su ipak i zaštićeniji nego kod nas (bar mi se tako čini). Bilo je i ovde prevara ali sve manje. Sada ljudi uglavnom nose onima koji mogu odmah da im plate, a za plaćanje na poček ostavljaju tek toliko koliko i sami smeju da rizikuju.
Veliki kupci dolaze sami, jer znaju da su ovde najveće plantaže breskvi.
Ovde su breskve zaista veliki biznis.
Matematika samo sa ove njive sa breksvama što je radimo ovih dana i što sam ja na njoj bila u petak:
260 stabala (nešto manje od jednog hektara) x oko 35 kg (jer je drveće još mlado a i nešto je podbacilo, pisala već) x 0,75 (pošto je to rana sorta, mada smo ih prošle godine prodavali za 1,2, daj bože da tako bude i ove godine) * faktor da ne bude grada! = dakle projektovana zarada je minimum 7,000 eur (pod uslovom da ne bude grada). Ako bih tu sumu podelila na 12 meseci to je oko 560 eur. Toliko kod nas ima neki recimo službenik u banci za puno radno vreme, svaki radni dan. (A ovde po sistemu: danas kiša, ne radimo, danas praznik, ne radimo, plus rad na svežem vazduhu, plus malo fizičke aktivnosti koje dobro dodju za zdravlje
). A za jednu ovakvu njivu ne znam da li ima mesec dana ukupnog rada. E sad računajte da ima njiva gde će rod biti i oko 60 kg, ali doduše i cena može da bude i niža (jer će biti špic sezone, kada je velika ponuda).
E sad, košta dobra mehanizacija i oprema, (plus gorivo, hemija, nešto dana nadnica), koja se isplati tek sa većom proizvodnjom. Ovde je problem što bi i oni koji imaju 3 hektara hteli da voze nov Ferari od traktora pa se uguše sa kreditima koje posle ne mogu da otplate (pisala i o tome)).
Šta mislite da li bi bilo više ljudi u Srbiji koji bi radili breksve (ili neko drugo voće) kada bi:
1. znali da se ovako može zaraditi
2. imali ovakve uslove i cene?
Ili ja samo lupetam gluposti?
