Поздрав свима, моје име је Срећко Петровић.
Моји су преци претходних 300 година провели у руралним крајевима средишње Шумадије, на обронцима Венчаца, Букуље и Рудника, и ја сам мислим прва генерација која је одрастала у градским условима. Како год, у петој деценији живота, пошто сам од деде наследио имање решио сам да са својима радим нешто у селу.
Нисам професионалан пољопривредник, и нисам конвенционалан пољопривредник. Ми смо микропроизвођачи. Углавном одржавамо дедине и очеве засаде старог воћа, али подижемо и нове засаде истог старог воћа (старих сорти које не захтевају неку посебну негу), фокусирани смо тренутно највише на воћарство и повртарство, а волели бисмо (или бих волео ја
) да на свом имању оживимо и сточарство. Имање је иначе замишљено и организовано као најпре сточарско, али како су стари слабили и разбољевали се смањивали су сточни фонд, и прво је нестала рогата и крупна стока, и онда редом свиње, овце, кокошке, те је сада у мом крају иста шанса да видите бизона или краву. Значи нема такве шансе.
Шта значи палеопољопривреда? Немам појма да ли је неко користио ту реч, управо сам сковао термин. Претпостављам да постоји неки прикладнији. Али ево да објасним на шта сам мислио, каква је пољопривреда у питању: на имању које обрађујемо је сва производња 100% органска. Обрада је искључиво механичка, где може машинска (трактором и машинама, косачицама, тримерима), а врло често и пречесто мануелна — ручним алатом. Нула хербицида, нула пестицида, нула поливања, заливања, прихрањивања, ђубрење минимално и то искључиво стајњаком и хумусом, орезивање воћа минимално.
Погађате да су приноси сведенији, да је воће и поврће које произведемо често неугледније и знантно ситније него по каталозима и на рекламама.
Међутим, верујем да је оно што произведемо укусније од воћа и поврћа које се налази на тржишту, и волим што је тако упркос томе што су приноси много мањи, и веома неизвесни — на пример шљиве једне године роде, па две године не роде уопште. Кајсије су још ћудљивије, и тако даље.
Премда је тако, парадајз који произведемо има укус парадајза, кромпир има укус кромпира. Крушке морамо да отимамо од стршљенова и разног бубиња, јер је опасна јагма када воћка сазри. У нашим јабукама лако ћете наћи црвиће или осице. С друге стране беремо и одмах једемо све што произведемо било са гране било са земље, без потребе за прањем, чекањем да испаре и ослабе отрови и слично, и у том смислу никада нисмо помислили да ли бисмо деци смели да послужимо нешто од наших производа. Јер осим земље из које расте, кише која падне с неба с времена на време и сунца које га огреје, наше воће и поврће у суштини не добија ништа више, па осим тога што му Бог даје у плодовима нема никакве хемикалије или било чега што није 100% природно.
Желимо да производимо органско и природно воће и поврће (можда једнога дана и стоку), без да икада помислимо да ли је једући од нашег производа неко добио неку болештину, или се отровао.
Зато — палеопољопривреда.
Поздрав из Шумадије!
Моји су преци претходних 300 година провели у руралним крајевима средишње Шумадије, на обронцима Венчаца, Букуље и Рудника, и ја сам мислим прва генерација која је одрастала у градским условима. Како год, у петој деценији живота, пошто сам од деде наследио имање решио сам да са својима радим нешто у селу.
Нисам професионалан пољопривредник, и нисам конвенционалан пољопривредник. Ми смо микропроизвођачи. Углавном одржавамо дедине и очеве засаде старог воћа, али подижемо и нове засаде истог старог воћа (старих сорти које не захтевају неку посебну негу), фокусирани смо тренутно највише на воћарство и повртарство, а волели бисмо (или бих волео ја
) да на свом имању оживимо и сточарство. Имање је иначе замишљено и организовано као најпре сточарско, али како су стари слабили и разбољевали се смањивали су сточни фонд, и прво је нестала рогата и крупна стока, и онда редом свиње, овце, кокошке, те је сада у мом крају иста шанса да видите бизона или краву. Значи нема такве шансе.Шта значи палеопољопривреда? Немам појма да ли је неко користио ту реч, управо сам сковао термин. Претпостављам да постоји неки прикладнији. Али ево да објасним на шта сам мислио, каква је пољопривреда у питању: на имању које обрађујемо је сва производња 100% органска. Обрада је искључиво механичка, где може машинска (трактором и машинама, косачицама, тримерима), а врло често и пречесто мануелна — ручним алатом. Нула хербицида, нула пестицида, нула поливања, заливања, прихрањивања, ђубрење минимално и то искључиво стајњаком и хумусом, орезивање воћа минимално.
Погађате да су приноси сведенији, да је воће и поврће које произведемо често неугледније и знантно ситније него по каталозима и на рекламама.
Међутим, верујем да је оно што произведемо укусније од воћа и поврћа које се налази на тржишту, и волим што је тако упркос томе што су приноси много мањи, и веома неизвесни — на пример шљиве једне године роде, па две године не роде уопште. Кајсије су још ћудљивије, и тако даље.
Премда је тако, парадајз који произведемо има укус парадајза, кромпир има укус кромпира. Крушке морамо да отимамо од стршљенова и разног бубиња, јер је опасна јагма када воћка сазри. У нашим јабукама лако ћете наћи црвиће или осице. С друге стране беремо и одмах једемо све што произведемо било са гране било са земље, без потребе за прањем, чекањем да испаре и ослабе отрови и слично, и у том смислу никада нисмо помислили да ли бисмо деци смели да послужимо нешто од наших производа. Јер осим земље из које расте, кише која падне с неба с времена на време и сунца које га огреје, наше воће и поврће у суштини не добија ништа више, па осим тога што му Бог даје у плодовима нема никакве хемикалије или било чега што није 100% природно.
Желимо да производимо органско и природно воће и поврће (можда једнога дана и стоку), без да икада помислимо да ли је једући од нашег производа неко добио неку болештину, или се отровао.
Зато — палеопољопривреда.
Поздрав из Шумадије!
