У ових 40-ак минута колико ми треба за 16 километара бициклом да пређем две ситуације са могућим смртним исходом. Једну да ме ауто однесе док је претицао а ја у супротној траци а друга, деда на електричном бициклу са свом опремом и кацигом на глави није погледао десно. По гпс-у ишао сам 35 км на сат у тренутку кочења, то ми је и највећа брзина коју сам постигао данас. Кочим са задњом блокира и предњом додајем толико да ми не бежи задњи крај. Промашујем деду и спалим нову спољашњу гуму. Ништа није рекао, прави се да није чуо колико сам био фин. Одлично...
Bar vam asfalt još uvek liči na nešto. Moram da slikam ovaj naš da vidite. Bukvalno rizikujemo život svaki put kad prođeš. A moraš jer živiš u vukojebini u slepom crevu.Ево скинуо сам са камере за снимање саобраћаја једну ситуацију, шлепер (који не би смео да пролази овим путем) умало није разнео трактор испред нас који је изашао из њиве. Ај где се склонити кад неки крене у маказице, погледај шибље? Кочио колико је могао, за длаку га је промашио.
И на крају јуче једна из села опичи у трактор, могуће у тај исти кад су вукли силажу. Нико није стајао на путу да гледа има ли кога.
