Da li je resenje, nastampati dinare i uvesti radne akcije, da se gradi infrastruktura,
To ova politika nikako ne bi dopustila.
Institut javnih radova, a to je to, je tipičan za ekonomije u velikoj krizi, kad država mora da finansira stanovništvo koje, zbog velike krize, nema mogućnosti da zaradi.
Finansira ga zadužujući se ili štampajući pare.
Pa kad ga već finansira, država javnim radovima pokušava da izvuče neke benefite, gradeći infrastrukturu.
Ova vlast nam kaže da nam je super, da je nezaposlenost fantastičnih 12, 13 posto, uvođenje javnih radova bi bio direktan šamar toj priči, zato na to treba zaboraviti.
A da li bi rešilo probleme?
Teško je reći, ali ja ipak mislim da nismo u tolikoj bedi da bi nam javni radovi bili izlaz.
A šta je rešenje za cenu maline?
Pre svega misilim da je uslov svih uslova realniji pristup, a to znači i smanjena očekivanja.
Jer očekivanja idu i do nenormalnih visina, do onoga da se od pedeset ari neke loše zemlje, na kojoj se radi nekom jeftinom opremom ako je uopšte ima, i radnom snagom skupljenom s koca i konopca, može napraviti neki ozbiljan posao od koga porodica može solidno da živi.
Kad se bude prihvatilo da to tako ne ide, onda će se, prvo, smanjiti broj onih koji se u to upustaju, dakle smanjiće se ponuda, a to blagotvorno deluje na cenu, drugo, ostaće oni koji imaju zaista ekstrapovoljne uslove za ekstrakvelitetan rod, (Arilje je bogom dano područje za malinu, može ona i na černozemu, i na 0m nadmorske visine, ali ne kao u Arilju)a i to je melem za cenu.
Previsoka očekivanja su i okidač za ove zahteve da država nekako reši problem, a to, da neko drugi, država, treba da interveniše, jer malina je nešto posebno, nešto mnogo važno, posebno sprska, je samoobmanjivanje, iluzija, a to otežava razumno promišljanje.
Dakle, prvi korak je otrežnjenje, prihvatanje stvarnosti da je malina samo jedan od poljoprivrednih proizvoda, da je Srbija samo jedna od država u kojoj se gaji, i da se to ničim ne može promeniti, da o tome šta je kvalitetno, a šta super kvalitetno i nezamenljivo, poslednju reč ipak ima kupac a ne proizvođač, itd.
Uglavnom spustanje na zemlju.
A šta država može da uradi?
Pa upravo to, da ne podilazi tim iluzijama o supervažnosti.
Nije trebala da formira nikave komisije, šta li je to što je otišlo u Poljsku, jer naravno da to neće ništa nikome pomoći, ali hoće podgrevati iluzije o bitnosti.
Država samo sa malinarima ide negde da nešto kao proverava, da im kao pomaže, a šta onda sprečava svinjare, bostandžije, krojače, plastičare, da kažu, ej državo, ti si i naša koliko i malinarska, hajde i s nama po svetu da tražimo kupce i proveravamo cene.
I na šta bi onda takva država ličila?
