nemanja_st01_58
Član
Настанак расе
Ова раса свиња егзистира на подручју Крушевачких села на северној и северозападној страни Јастребца још од Милошеве Србије када се сматра да је и настала. Центар одгајивања је било село Здравиње и села око њега,Петина, Дворане, Пољаце,Ловци, Станци, Рлица и друга. По својим карактеристикама била је између Шумадинке и Мангулице а сматра се да је настала оплемењивањем домаћих свиња нерастовима мађарима како то наводи аутор дела ,,Прилог познавању Здравињског свињчета'' инж. Богољуб М. Симовић. После оплемењивања,вероватно негде крајем деветнаестог века, својства расе су се усталила и као такву аутор ју је описао у свом делу из 1952г.
Настала је у време када се зарађивало извозом свиња у Мађарску. Пошто је крај био богат жиром вршено је дотовљавање ткз жирењем назимади на храстовом и буковом жиру. Просечно се по газдинству држало око 10 крмача и товило се око 80 грла у јесен. Приплодна грла у току године хранила су се пашом а зими џибром од шљива и са врло мало овса или белог кукуруза. Крај је био шумовит, пасиван и слабије насељен. Ситуација се мења после Првог Св. Рата када им број опада, уопштено, и по газдинству, упоредо са смањењем шума. Свиње су биле препуштене природној селекцији а понекад се у подмладак умешао и дивљи вепар.
Слабо је писано о овој раси а разлог је њена слабија продуктивност, постепено потискивање од квалитетнијих раса, уско локална распрострањеност и други. У реону где је настала конкуренција су јој биле Ресавка и Моравка које су биле продуктивније. Све три расе су потиснуте у другој половини двадесетог века од белих свиња а данас се на овом подручју гаји искључиво Пиетрен и његови мелези.
Опис расе
Ово је касностасна раса свиња масног типа са дугом главом и равним профилом главе, има снажно и пигментирано рило а уши су клопаве. Врат је узан средње дужине а слабих је ширина и када се посматра спреда, стиче се дојам да су грла доста уска. Труп је збијен чврсте грађе а леђна линија је благо испупчена. Крста су виша од гребена а сапи доста оборене. Реп је дуг са кићанком на врху. Ноге су чврсте са правилним ставовима а папци су пигментирани. Чекиња је дуга груба и коврџава , постоје грла од скоро сасвим праве до скроз уковрџане чекиње. Боја длаке је од прљаво беле преко зеленкасто-сиво-дивље до жућкасте. На појединим варијететима се јављала браон боја ногу и доњих делова главе док је остатак био сивкастозелен. (постоји фотографија али су грла поклана).
Прасад кад се опрасе су прљаво беле или жућкасте боје која после потамни а могу бити и са пругицама које бледе. Иначе код ових свиња је супротан процес од промене боје код Подолца.(Млада грла бела а старија постају сивкасто зелена до тамно зелена, код Подолца се теле сивкастозелена телад а са старошћу беле)
Код неких постојећих примерака услед мале популације и укрштања у сродству појавиле су се црне тачке по ногама. доњем делу стомака или у малом броју по телу. Сматра се да је можда на неког претка неко грло ресавке оставило свој утицај. У делу инж. Б.М. Симовића помиње се да су грла једнобојна, како би и требало да буде, али из онога са чим се располаже треба расу сачувати а после је селекционисати. Сем тачака црне боје по телу нема одступања ових грла ни по конструкцији ни по основној боји од стандарда расе по Богољубу Симићу.
Грла која се налазе на терену нису мерена а интересантан је податак да иако је мале плодности од 4 до 8 прасади по леглу ова раса има индекс прашења скоро 2,2.
Стање на терену
Очувала се у једино у планинском селу Рлица и на ивици је истребљења. Тренутно постоји код 5 одгајивача у 3 села а сва грла сем једне назимице воде порекло од истог запата из Рлице. Све скупа постоји око 12 грла и 2 или 3 мелеза ,са тенденцијом даљег смањења броја.
Пронашао сам је у селу Здравиње код тројице одгајивача и у селу Петина постоји један запат који је у мом власништву. Раса је може се рећи на ивици истребљења.
Циљ очувања
Смисао очувања ове расе могао би се наћи у њеној великој отпорност на лоше услове одгајивања, добром искоришћавању жира, паше и хранива из шума. Крај у коме је ова свиња настала је планински. Све је више напуштених и пошумљених површина на којима би се она хранила.
С обзиром на почетак развоја сеоског туризма у овом крају могла би се уврстити на мени као локална раса упоредо са кајмаком и пројом који се овде производе и служе као локална јела.
У производњи органске хране ова заборављена раса би могла да буде важан чинилац и произвођач органског меса и масти. Сами услови одгајивања су створили расу која изискује минимална улагања и може лако да се гаји.
дипл.инж.пољ. за сточарство Немања Петровић
Ова раса свиња егзистира на подручју Крушевачких села на северној и северозападној страни Јастребца још од Милошеве Србије када се сматра да је и настала. Центар одгајивања је било село Здравиње и села око њега,Петина, Дворане, Пољаце,Ловци, Станци, Рлица и друга. По својим карактеристикама била је између Шумадинке и Мангулице а сматра се да је настала оплемењивањем домаћих свиња нерастовима мађарима како то наводи аутор дела ,,Прилог познавању Здравињског свињчета'' инж. Богољуб М. Симовић. После оплемењивања,вероватно негде крајем деветнаестог века, својства расе су се усталила и као такву аутор ју је описао у свом делу из 1952г.
Настала је у време када се зарађивало извозом свиња у Мађарску. Пошто је крај био богат жиром вршено је дотовљавање ткз жирењем назимади на храстовом и буковом жиру. Просечно се по газдинству држало око 10 крмача и товило се око 80 грла у јесен. Приплодна грла у току године хранила су се пашом а зими џибром од шљива и са врло мало овса или белог кукуруза. Крај је био шумовит, пасиван и слабије насељен. Ситуација се мења после Првог Св. Рата када им број опада, уопштено, и по газдинству, упоредо са смањењем шума. Свиње су биле препуштене природној селекцији а понекад се у подмладак умешао и дивљи вепар.
Слабо је писано о овој раси а разлог је њена слабија продуктивност, постепено потискивање од квалитетнијих раса, уско локална распрострањеност и други. У реону где је настала конкуренција су јој биле Ресавка и Моравка које су биле продуктивније. Све три расе су потиснуте у другој половини двадесетог века од белих свиња а данас се на овом подручју гаји искључиво Пиетрен и његови мелези.
Опис расе
Ово је касностасна раса свиња масног типа са дугом главом и равним профилом главе, има снажно и пигментирано рило а уши су клопаве. Врат је узан средње дужине а слабих је ширина и када се посматра спреда, стиче се дојам да су грла доста уска. Труп је збијен чврсте грађе а леђна линија је благо испупчена. Крста су виша од гребена а сапи доста оборене. Реп је дуг са кићанком на врху. Ноге су чврсте са правилним ставовима а папци су пигментирани. Чекиња је дуга груба и коврџава , постоје грла од скоро сасвим праве до скроз уковрџане чекиње. Боја длаке је од прљаво беле преко зеленкасто-сиво-дивље до жућкасте. На појединим варијететима се јављала браон боја ногу и доњих делова главе док је остатак био сивкастозелен. (постоји фотографија али су грла поклана).
Прасад кад се опрасе су прљаво беле или жућкасте боје која после потамни а могу бити и са пругицама које бледе. Иначе код ових свиња је супротан процес од промене боје код Подолца.(Млада грла бела а старија постају сивкасто зелена до тамно зелена, код Подолца се теле сивкастозелена телад а са старошћу беле)
Код неких постојећих примерака услед мале популације и укрштања у сродству појавиле су се црне тачке по ногама. доњем делу стомака или у малом броју по телу. Сматра се да је можда на неког претка неко грло ресавке оставило свој утицај. У делу инж. Б.М. Симовића помиње се да су грла једнобојна, како би и требало да буде, али из онога са чим се располаже треба расу сачувати а после је селекционисати. Сем тачака црне боје по телу нема одступања ових грла ни по конструкцији ни по основној боји од стандарда расе по Богољубу Симићу.
Грла која се налазе на терену нису мерена а интересантан је податак да иако је мале плодности од 4 до 8 прасади по леглу ова раса има индекс прашења скоро 2,2.
Стање на терену
Очувала се у једино у планинском селу Рлица и на ивици је истребљења. Тренутно постоји код 5 одгајивача у 3 села а сва грла сем једне назимице воде порекло од истог запата из Рлице. Све скупа постоји око 12 грла и 2 или 3 мелеза ,са тенденцијом даљег смањења броја.
Пронашао сам је у селу Здравиње код тројице одгајивача и у селу Петина постоји један запат који је у мом власништву. Раса је може се рећи на ивици истребљења.
Циљ очувања
Смисао очувања ове расе могао би се наћи у њеној великој отпорност на лоше услове одгајивања, добром искоришћавању жира, паше и хранива из шума. Крај у коме је ова свиња настала је планински. Све је више напуштених и пошумљених површина на којима би се она хранила.
С обзиром на почетак развоја сеоског туризма у овом крају могла би се уврстити на мени као локална раса упоредо са кајмаком и пројом који се овде производе и служе као локална јела.
У производњи органске хране ова заборављена раса би могла да буде важан чинилац и произвођач органског меса и масти. Сами услови одгајивања су створили расу која изискује минимална улагања и може лако да се гаји.
дипл.инж.пољ. за сточарство Немања Петровић
